Pred samo svitanje neko je upalio sveću. Nova, nekorišćena lojanica, bela i čista kao prvi sneg, kao prvi zraci sunca čije probijanje kroz praskozorje se željno isčekuju, stajala je uspravno na sred kuće i neobično visokim, mirnim plamenom obasjavala prostoriju i ono malo ručno sklepanog pokućstva. Domaćin je žurio da raspali ognjište u kojem je ostalo još malo žara od sinoć, negde ispod pepela.
Žena se poradjala. Sa njom se poradjala i priroda i radjao se novi dan. Krici žene i njen porodjajni bol terali su od ove male usamljene kuće sve druge zvuke prirode i sav bol koji nad čovečanstvom večito lebdi. Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće. Krici žene su utihnuli, a zatim i plač bebe koji se za njima čuo. Mali dečak je bacao komad drveta i cičao od radosti kada njegov pas potrči i vrati mu drvo nazad. Nestrpljivo je čekao drugog dečaka da krene u školu. Voleo je da ga ispraća dobar deo puta i usput mu postavlja bezbroj pitanja i potpitanja.
Ovaj stariji dečak, voleo je opet više vremena da provodi sa jednim mladićem, koji mu je pričao o svojim prvim ljubavima, o zanimljivostima zanata koji je učio, o ekskurzijama i svetu koja je upoznao izvan njihovog sela.
Ocu će danas oprostit što nije došao na posao. Ima pravo na slobodan dan, mada u stvari ni jedan njegov dan nije slobodan u pravom smislu. Naročito danas mama mu ne može pomoći, a treba pomusti i nahraniti krave, baciti malo žita kokoškama, izvesti ovce na pašu... Trebalo bi nešto i pripremiti da ponese sutra na posao i počasti ostale kolege, radnike kamenoloma na drugom kraju sela.
Ukućani, svi u svojim mislima i poslovima, na sveću su zaboravili. Ona je i dalje ponosno stajala i veselo plamtela kao da priziva tudju pažnju, ali svi su bili prezauzeti. Igrala se sveća sa svojim plamenom sama za sebe. Već je do pola dogorela i plamen više nije bio onako dug i uspravan, već je čas stajao mirno, a čas se naginjao na jednu pa na drugu stranu. Delovalo je na trenutke kao da će se i ugasiti, ali odmah posle toga on se uzdizao ponovo, sigurno i uspravno. Mračna je ova kuća i u sred bela dana i samo malo svetlosti kroz otškrinut prozor i vatra iz ognjišta osvetljavaju njene centralne delove. Neki od njenih uglova nikada nisu dovoljno osvetljeni, tako da sveća nije zgoreg. Možda su je i namerno ostavili da gori, mada u maloj, siromašnoj kući nikada ih nema dovoljno i svaka sveća je dragocenost.
Prolećno sunce brzo je prevalilo pola svog puta, pa se otac plašio da neće stići da završi sve što je potrebno, a kamo li sve što je želeo. A trebalo je doneti još suvih grana iz šume i održavati ognjište. Kuća mora biti topla, mleko se vari, večeru treba spremiti...
Deda i unuk će doneti suvarke. Nije to težak posao. Samo, u šumi je već postajalo mračno, a mora se proći i pored groblja, pa se mali dečak plašio. Deda ga je ohrabrio. Objasnio mu je da to što će uskoro pasti mrak nije razlog za strah, naprotiv. Deca se u mraku malo plaše, ali brzo zaspe i posle spavaju mirnim, bezbrižnim snom u kojem nema ni gladi, ni bola ni straha. Samo slatki san i odmor za telo koje se preko dana tako mnogo umorilo, a da gotovo to nije ni primetilo dok nije došao mrak i san koji sklapa umorne oči. Ne umaraju se ljudi samo od teškog rada. Ume i igra da umori, i veselje. Samo oni koji uludo troše svoje dane, pa nisu ni za rad ni za igru se ne umaraju, ali oni i treba da se plaše. Njima san teško dolazi jer nema njihovo telo od čega da traži odmor, pa se muče, vrte se u krevetu i plaše se mraka. Mole san da i njima dođe na oči, ali on ih namerno pušta da se muče što duže.
Muče se tako na žalost i bolesni, a često i stari i onemoćali da izmore svoje telo tokom dana. I oni mole san da im što pre dođe, a da im mrak donese spokoj svoje tišine i mira. Ali nije san baš uvek pravedan. Ko zna zašto...
A groblje? Pa tu tek nema ništa čega se treba plašiti. Na groblju je sve tako mirno i tiho. Samo grobovi koji nas sećaju na pretke naše i ništa više. Zemlja i obradjen kamen. Ispod njih, duboko u zemlji pokopani su ostaci nečega što su nekada bili naši preci. Oni su svoje dane na zemlji završili, pa na površini više nemaju šta da traže. Zato su duboko pokopani. Mrtvi ne ustaju i te strašne priče su u stvari smešne. Pričaju ih oni koji bi možda voleli da mrtvi ustaju, ali ne ustaju. Oni su legli da zauvek odmaraju posle nekih njihovih umornih dana. Svakom od njih je po rodjenju bilo odredjeno šta treba da obave za života. Neko te svoje poslove završi pre, neko kasnije, neko lako, a neko teško i mučno. Na kraju, svaki posao se završi i sledi odmor. Zašto bi se onda iko plašio umornih ljudi koji sada odmaraju, a sem toga i nisu više tu. Još smešnije je dakle, plašiti se obeležja koja samo na njih sećaju.
Preci su oslobodili mesto za malog dečaka i njegovu braću. Sada je na njih red da rade i stvaraju tamo gde su preci stali. Da se nauče na nasledju koje su im ostavili i da budu bolji od predaka. Da lakše odhrane svoju decu, da prošire imanje, da naprave bolju kuću, sa više prozora i svetlosti u svim njenim uglovima.
* * *
Poslovi su svršeni, sunce je zašlo i deda je odlučio još malo da posedi ispred kuće. Gledao je negde u pravcu groblja, blaženo i nemo. Razmišljao je o prinovi, o malom dečaku sa kojim je skupljao suvarke i o onom starijem, školarcu. Setio se i mladića punog doživljaja i oca koji je previše radio. Samo o sebi više nije razmišljao.
Sveća je dogorela do kraja, istopila se da ništa od nje nije ostalo, pa se poslednji drhtavi plamičak ugasio u barici, koja se posle toga opet stvrdnula da tek podseća na onu lojanicu koja je iako većim delom dana zaboravljena, ipak imala svoju svrhu.
Sutra će se u komšiluku roditi još jedna beba. I priroda će se opet poradjati. Majka će se odmoriti i pomagati ocu. Moći će i bez dede sutra. Drago mu je bilo što vidi da će mališani i bez njega sutra imati isto ili čak i više, kao i dok im je on pomagao. Još jednom se blaženo nasmešio čudesima života i prirode koja je sve tako udesila i što mirnim snom nagradjuje umorne. Sklopio je oči. On je svoj odmor i miran san već odavno zaslužio.
Žena se poradjala. Sa njom se poradjala i priroda i radjao se novi dan. Krici žene i njen porodjajni bol terali su od ove male usamljene kuće sve druge zvuke prirode i sav bol koji nad čovečanstvom večito lebdi. Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće. Krici žene su utihnuli, a zatim i plač bebe koji se za njima čuo. Mali dečak je bacao komad drveta i cičao od radosti kada njegov pas potrči i vrati mu drvo nazad. Nestrpljivo je čekao drugog dečaka da krene u školu. Voleo je da ga ispraća dobar deo puta i usput mu postavlja bezbroj pitanja i potpitanja.
Ovaj stariji dečak, voleo je opet više vremena da provodi sa jednim mladićem, koji mu je pričao o svojim prvim ljubavima, o zanimljivostima zanata koji je učio, o ekskurzijama i svetu koja je upoznao izvan njihovog sela.
Ocu će danas oprostit što nije došao na posao. Ima pravo na slobodan dan, mada u stvari ni jedan njegov dan nije slobodan u pravom smislu. Naročito danas mama mu ne može pomoći, a treba pomusti i nahraniti krave, baciti malo žita kokoškama, izvesti ovce na pašu... Trebalo bi nešto i pripremiti da ponese sutra na posao i počasti ostale kolege, radnike kamenoloma na drugom kraju sela.
Ukućani, svi u svojim mislima i poslovima, na sveću su zaboravili. Ona je i dalje ponosno stajala i veselo plamtela kao da priziva tudju pažnju, ali svi su bili prezauzeti. Igrala se sveća sa svojim plamenom sama za sebe. Već je do pola dogorela i plamen više nije bio onako dug i uspravan, već je čas stajao mirno, a čas se naginjao na jednu pa na drugu stranu. Delovalo je na trenutke kao da će se i ugasiti, ali odmah posle toga on se uzdizao ponovo, sigurno i uspravno. Mračna je ova kuća i u sred bela dana i samo malo svetlosti kroz otškrinut prozor i vatra iz ognjišta osvetljavaju njene centralne delove. Neki od njenih uglova nikada nisu dovoljno osvetljeni, tako da sveća nije zgoreg. Možda su je i namerno ostavili da gori, mada u maloj, siromašnoj kući nikada ih nema dovoljno i svaka sveća je dragocenost.
Prolećno sunce brzo je prevalilo pola svog puta, pa se otac plašio da neće stići da završi sve što je potrebno, a kamo li sve što je želeo. A trebalo je doneti još suvih grana iz šume i održavati ognjište. Kuća mora biti topla, mleko se vari, večeru treba spremiti...
Deda i unuk će doneti suvarke. Nije to težak posao. Samo, u šumi je već postajalo mračno, a mora se proći i pored groblja, pa se mali dečak plašio. Deda ga je ohrabrio. Objasnio mu je da to što će uskoro pasti mrak nije razlog za strah, naprotiv. Deca se u mraku malo plaše, ali brzo zaspe i posle spavaju mirnim, bezbrižnim snom u kojem nema ni gladi, ni bola ni straha. Samo slatki san i odmor za telo koje se preko dana tako mnogo umorilo, a da gotovo to nije ni primetilo dok nije došao mrak i san koji sklapa umorne oči. Ne umaraju se ljudi samo od teškog rada. Ume i igra da umori, i veselje. Samo oni koji uludo troše svoje dane, pa nisu ni za rad ni za igru se ne umaraju, ali oni i treba da se plaše. Njima san teško dolazi jer nema njihovo telo od čega da traži odmor, pa se muče, vrte se u krevetu i plaše se mraka. Mole san da i njima dođe na oči, ali on ih namerno pušta da se muče što duže.
Muče se tako na žalost i bolesni, a često i stari i onemoćali da izmore svoje telo tokom dana. I oni mole san da im što pre dođe, a da im mrak donese spokoj svoje tišine i mira. Ali nije san baš uvek pravedan. Ko zna zašto...
A groblje? Pa tu tek nema ništa čega se treba plašiti. Na groblju je sve tako mirno i tiho. Samo grobovi koji nas sećaju na pretke naše i ništa više. Zemlja i obradjen kamen. Ispod njih, duboko u zemlji pokopani su ostaci nečega što su nekada bili naši preci. Oni su svoje dane na zemlji završili, pa na površini više nemaju šta da traže. Zato su duboko pokopani. Mrtvi ne ustaju i te strašne priče su u stvari smešne. Pričaju ih oni koji bi možda voleli da mrtvi ustaju, ali ne ustaju. Oni su legli da zauvek odmaraju posle nekih njihovih umornih dana. Svakom od njih je po rodjenju bilo odredjeno šta treba da obave za života. Neko te svoje poslove završi pre, neko kasnije, neko lako, a neko teško i mučno. Na kraju, svaki posao se završi i sledi odmor. Zašto bi se onda iko plašio umornih ljudi koji sada odmaraju, a sem toga i nisu više tu. Još smešnije je dakle, plašiti se obeležja koja samo na njih sećaju.
Preci su oslobodili mesto za malog dečaka i njegovu braću. Sada je na njih red da rade i stvaraju tamo gde su preci stali. Da se nauče na nasledju koje su im ostavili i da budu bolji od predaka. Da lakše odhrane svoju decu, da prošire imanje, da naprave bolju kuću, sa više prozora i svetlosti u svim njenim uglovima.
* * *
Poslovi su svršeni, sunce je zašlo i deda je odlučio još malo da posedi ispred kuće. Gledao je negde u pravcu groblja, blaženo i nemo. Razmišljao je o prinovi, o malom dečaku sa kojim je skupljao suvarke i o onom starijem, školarcu. Setio se i mladića punog doživljaja i oca koji je previše radio. Samo o sebi više nije razmišljao.
Sveća je dogorela do kraja, istopila se da ništa od nje nije ostalo, pa se poslednji drhtavi plamičak ugasio u barici, koja se posle toga opet stvrdnula da tek podseća na onu lojanicu koja je iako većim delom dana zaboravljena, ipak imala svoju svrhu.
Sutra će se u komšiluku roditi još jedna beba. I priroda će se opet poradjati. Majka će se odmoriti i pomagati ocu. Moći će i bez dede sutra. Drago mu je bilo što vidi da će mališani i bez njega sutra imati isto ili čak i više, kao i dok im je on pomagao. Još jednom se blaženo nasmešio čudesima života i prirode koja je sve tako udesila i što mirnim snom nagradjuje umorne. Sklopio je oči. On je svoj odmor i miran san već odavno zaslužio.
