UPAD

Kako ti je samo palo na pamet,
da se tako ušunjaš,
koracima tišim od tajne
na moje rame se uspentraš,
i osluškuješ mi misli.

Odakle ti samo hrabrosti,
da Kerbere potapšeš po ramenu,
pokažeš staru propusnicu,
i bez straha se prošetaš
zaraslim stazama zaborava.

Kako te samo nije sramota,
da svilenim korakom odevenim u čizmu
ugaziš u sred mog zabrana,
i noktima zagrebeš,
po patini sećanja.

Odakle ti samo pomisao,
da ćeš razumeti i reč mog ćutanja,
svojim okoštalim prstima,
okidati žice mene,
i čuti muziku.

Kao nekad.

(Lučki radnici sa rukama skorelim od užadi,
imali bi više osećaja)

Hvala nepoznatom autoru za divne stihove.