Ako stanemo na terasu Narodnog pozorišta u Beogradu, pući će nas pogled na unakaženi trg, ružno klizalište I kockarnicu… na prostor od Kolarčeve do Makedonske ulice ovog našeg grada bez radosti…
Ako pogled zadržimo na ruglo u srcu grada, ne možemo a da ne pomislimo sa velikom gorčinom, da smo mi sada već stasao narod koji je navikao na obmane, laži, pronevere, prodatu državu na bubnju, siledžijsko i kriminalno ponašanje državnog vrha unazad 35 godina… Ako duže gledamo u ruglo nametnuto od dušebrižnika ovog grada bez radosti, shvatićemo da onaj ko mu je na putu biva ubijen…
U našem gradu bez radosti, laž toliko frustrira, da pošteni ljudi ne mogu, usled svojih briga oko egzistencije, da budu svakodnevno vrhunski umetnici, roditelji, pisci, reditelji, revolucionari… Znamo I osećamo, stojeći na terasi nacionalnog teatra grada bez radosti, da su posvećeni umetnici letargični, uplašeni, zabrinuti, dok spretniji, sačekavši svojih 5 minuta, haraju da svoj loš ukus i loša dela proglase uspehom…
Ko su ti spretni marginalci koji haraju danas, ti anonimusi koji bez profesionalne biografije, takoreći bez napora i bilo kakvog vidljivog opravdanja žele da se vinu među poznate, ne samo umetnike, već I među one poznate čija imena znamo zahvaljujući sportskim rezultatima, naučnim uspesima, umetničkim delima, vrednim knjigama, herojskim poduhvatima? Ko su ličnosti koje se nameću i koje smo odabrali za ikone savremene medijske kulture?
Nažalost, kategoriji “ni po čemu slavni” polazi za rukom da osvoji publiku samo zato što ona u njima prepoznaje sebe, pa se raduje što nečije, čak i svedene i ograničene mogućnosti mogu da vinu nekog iznad prosečnosti… do kategorije slavnih…
O tome kako su mediokriteti postali symbol globalnih medija današnjice, razgovaram sa dramskom umetnicom Narodnog pozorišta u Beogradu, našom velikom glumicom, Dušankom Stojanović Glid…
“Radim na tome da razumem ružnu stvarnost I da je prolepšm jakom verom… da budem stvarno živa u svom jedinom životu, daradim svoje nezavisne projekte…
Osim rada u matičnoj kući, nastupam sa gospodinom Aleksandrom Janićijevićem, tenor saksofonistom, u hotelima “Amsterdam” I “Moskva”… Publika su nam građani koji su isplanirali da provedu veče kao nekada, u duhu Beograda… To je ona publika koja želi da sedi u lepim gradskim enterijerima, a ne u tržnim centrima, ili kod kuće ispred televizijskih ekrana osećajuči permanentnu anksioznost usled očajnih sadržaja, vesti o bolesti, umiranju i loših serija u izobilju…
Pitaš me šta će to meni kao prvakinji drame Narodnog pozorišta da nastupam u kafani, hotelu?
Pa, eto… malo da promenim…Ustvari, ne želim da budem stalno u kupleraju…
Kada me budeš videla u Skadarliji, znaćeš da sam dobila – otkaz…”
Naša Dušanka je vise nego jedinstvena, emotivna, smela I hrabra. Velika umetnička moć transformacije i kvalitetan odabir uloga, stavlja je u red jdne od najvećih pozorišnih umetnica današnjice. Prvakinja drame nacionalnog teatra je dobitnica največih glumačkih i pozorišnih priznanja na mnogobrojnim festivalima…
Da li da joj verujemo kada kaže:
Bacih još jedan pogled na unakaženi grad...
Pitam se zašto ga zovu "Grad bez radosti"?
Ako pogled zadržimo na ruglo u srcu grada, ne možemo a da ne pomislimo sa velikom gorčinom, da smo mi sada već stasao narod koji je navikao na obmane, laži, pronevere, prodatu državu na bubnju, siledžijsko i kriminalno ponašanje državnog vrha unazad 35 godina… Ako duže gledamo u ruglo nametnuto od dušebrižnika ovog grada bez radosti, shvatićemo da onaj ko mu je na putu biva ubijen…
U našem gradu bez radosti, laž toliko frustrira, da pošteni ljudi ne mogu, usled svojih briga oko egzistencije, da budu svakodnevno vrhunski umetnici, roditelji, pisci, reditelji, revolucionari… Znamo I osećamo, stojeći na terasi nacionalnog teatra grada bez radosti, da su posvećeni umetnici letargični, uplašeni, zabrinuti, dok spretniji, sačekavši svojih 5 minuta, haraju da svoj loš ukus i loša dela proglase uspehom…
Ko su ti spretni marginalci koji haraju danas, ti anonimusi koji bez profesionalne biografije, takoreći bez napora i bilo kakvog vidljivog opravdanja žele da se vinu među poznate, ne samo umetnike, već I među one poznate čija imena znamo zahvaljujući sportskim rezultatima, naučnim uspesima, umetničkim delima, vrednim knjigama, herojskim poduhvatima? Ko su ličnosti koje se nameću i koje smo odabrali za ikone savremene medijske kulture?
Nažalost, kategoriji “ni po čemu slavni” polazi za rukom da osvoji publiku samo zato što ona u njima prepoznaje sebe, pa se raduje što nečije, čak i svedene i ograničene mogućnosti mogu da vinu nekog iznad prosečnosti… do kategorije slavnih…
O tome kako su mediokriteti postali symbol globalnih medija današnjice, razgovaram sa dramskom umetnicom Narodnog pozorišta u Beogradu, našom velikom glumicom, Dušankom Stojanović Glid…
“Radim na tome da razumem ružnu stvarnost I da je prolepšm jakom verom… da budem stvarno živa u svom jedinom životu, daradim svoje nezavisne projekte…
Osim rada u matičnoj kući, nastupam sa gospodinom Aleksandrom Janićijevićem, tenor saksofonistom, u hotelima “Amsterdam” I “Moskva”… Publika su nam građani koji su isplanirali da provedu veče kao nekada, u duhu Beograda… To je ona publika koja želi da sedi u lepim gradskim enterijerima, a ne u tržnim centrima, ili kod kuće ispred televizijskih ekrana osećajuči permanentnu anksioznost usled očajnih sadržaja, vesti o bolesti, umiranju i loših serija u izobilju…
Pitaš me šta će to meni kao prvakinji drame Narodnog pozorišta da nastupam u kafani, hotelu?
Pa, eto… malo da promenim…Ustvari, ne želim da budem stalno u kupleraju…
Kada me budeš videla u Skadarliji, znaćeš da sam dobila – otkaz…”
Naša Dušanka je vise nego jedinstvena, emotivna, smela I hrabra. Velika umetnička moć transformacije i kvalitetan odabir uloga, stavlja je u red jdne od najvećih pozorišnih umetnica današnjice. Prvakinja drame nacionalnog teatra je dobitnica največih glumačkih i pozorišnih priznanja na mnogobrojnim festivalima…
Da li da joj verujemo kada kaže:
Bacih još jedan pogled na unakaženi grad...
Pitam se zašto ga zovu "Grad bez radosti"?
Poslednja izmena:
