(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci
UMETNOST SEĆANJA
Sećati se....znači da nije više moguće to doživeti
Sećati se....znači umrlost živog
Sećati se....znači život prošlog
Sećati se... znači hvala Bogu, mrtav/va sam
Sećati se... znači hvala Bogu, bio/la sam živa
Sećati se…znači prestalo je da boli
Sećati se…znači prestalo je da voli
Sećati se…znači nije mi više stalo
Sećati se…znači sad sam neko drugi, ne osećam više kao onaj prvi
Sećati se....znači smrt jednog vremena u nama
Sećati se....znači smrt nas u jednom vremenu
Neko, neki lep doživljaj koji je moguće ponovo doživeti odmah odloži u fijoku sećanja kao jedan jedini i stoga jedinstven i neponovljiv ugodjaj. Ne misli više na njega, ne gleda ga, ne gleda slike, ne čita ako ima šta, ne gleda stvarčice vezane za njega ....samo ga spakuje sa svim njegovim malim lepotama sretan što ga je odživeo maksimalno. Kao film koji je ostavio jak utisak na njega pri prvom gledanju. Nema potrebu da to ponovo doživi iako možda može. Meni to liči na samoosudjivanje, tačnije samoubistvo jer ako nešto lepo možeš opet doživeti, šta je to što te tera da ga opet ne doživiš?
Osećaj ne živi u njima stalno.....čak ni povremeno....odložen je uredno na svoje mesto u orman sećanja....kao dragocenost koju pažljivo upakujete pa stavite u kutijicu....ili pak, kao nebitnu džidžu samo ofrlje bačenu u fijoku već zavisno od odnosa osobe prema tom doživljaju, teme, zainteresovanosti itd. Ovako čini mi se rade ljudi koji su naučili da se sećaju. Kad požele, kad ih nešto podseti na neki lep doživljaj, samo odšetaju do svog ormara, otvore odredjenu fijoku gde mirno leži njihov neponovljiv sećajući doživljeni tren...uzmu ga...razgledaju i odu tamo....ponovni susret....pravi kao onaj prvi i jednako jak ali oslobodjen primesa nečeg ružnog....samo čista lepota....To je umetnost sećanja.
Kada nešto lepo doživim želim da osetim to ponovo....naravno, ukoliko je moguće. Ne ostavljam ga u fijoku još dugo....sve dok postoji i najmanja šansa da ga ponovo doživim. Nekad se borim da stvorim uslove, nekad samo gledam, čitam ako imam šta (jer mnogo toga zapišem u vidu crtica, misli) i osećaj je opet tu a ja tamo...nekad samo pustim da ide...Ako se ne stvaraju uslovi za ponavljanje, a uvek se tu radi ili o nekom sudbinskom razlogu ili pak o čisto ljudskom faktoru ....žalim za tim želeći ponovo da doživim...e, to žaljenje boli....čekajuće žaljenje koje kaže da nema više....da je mrtvo. Jednostavno imam tu strast u sebi da nešto traje....da je živo ako je lepo....ružno rešim i ne želim da se vraćam...i nikad se sama ne vraćam, isključivo me na to nateraju. Tek kada moja svest prihvati realnu činjenicu da se nešto ponoviti neće iz nekih razloga, nosim ga u njegovu fijoku, a to vreme nošenja bogami traje….i traje....prokleta moja trajnost...a tako bih nekad volela da umrem, mirno odložim u fijoku sećanje jer tamo je mir i nema ove tuge koja melje dan i uzima snagu. I tako, jedini način da skratim taj put je da to ne gledam, ne vidim, da ga nema...nema slika, nema reči, nema ničeg, nikakvog podsećanja, nikakvog dodira sa tim lepim. I dalje me boli jer sam preblizu ali znam da je postalo sećanje....znam i to, da kada bat mojih vremenskih koraka istupi oštre ivice žaljenja i sete, tek tada će sećanje moći da se razbaškari u fijoci u svoj svojoj lepoti. Tek tada postajem umetnik za sećanje….a do tada trajem u nekoj svojoj seti….prosto ne dam da umre….ne dam… To je usko povezano sa tim što jako,jako teško podnosim nestajanja svih vrsta…hahaha zato teško i podnosim….vrzino kolo neumetnika sećanja. Jednostavno, tako je….trajem u svemu….blagoslov ili prokletstvo?….linija je tanka izmedju ta dva, ali baš u njoj je suština sva ....dok hodam od svog vrha do svog dna...
E, sad, tu imam još jedan problem...ovo sve gore opisano se odnosi na lepe doživljaje, ali ružni kod mene nemaju rok trajanja.....prosto je to tako....nikada, nikada ne postaju sećanje....uvek su živi ....prokletstvo....volela bih da nisam od tog materijala načinjena ali.....moja istina je da jesam
"Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol"
Milorad Pavić
PS Uz ovaj tekst koji pišem već jako dugo, nastao od crtica koje su se vremenom dopunjavale, i uz jedan divan klip i prelepe note, da započnemo dan....jednom, postaće i on sećanje...a do tada blagosloveno-prokleto trajem
Dobro vam jutro.....
ajde da navatamo dan ..bega ko sam djavo, ugursuz nijedan ....pa posle noć 
tvoga srca 
искуство 
Ljiki...
