- Poruka
- 334.520
Naučni muzej u sastavu najprestižnijeg japanskog univerziteta čuva retku i kontroverznu kolekciju tetoviranih ljudskih koža.
Vodeći japanski patolog svog vremena, Masaići Fukuši (1878–1956), gajio je upitno zanimanje za dranje kože s leševa, koje je s vremenom prevazišlo domen profesionalnog i zašlo u oblast onoga što bi se moglo smatrati opsesivnim.
Kolekcija od 105 istetoviranih ljudskih koža, od kojih su mnoge uzete s celog tela, zaveštana Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, njegova je neobična i kontoroverzna kreacija, koja i danas traje i svojom neobičnošću i morbidnošću povremeno zagolica radoznalost domaće i strane javnosti.
Deo njenog legendarnog statusa verovatno potiče i otud što nije direktno dostupna široj publici, već samo onim istraživačima kojima kuratori izdaju dozvolu za posetu.
Njega su na taj nesvakidašnji rad podstakli divljenje i saosećanje za ljudsko stvaralaštvo i trud – likovno bogatstvo, i u koloritu i motivima, fascinatni detalji i složenost tradicionalnih japanskih tetovaža, koje često pokrivaju čitavo telo i predstavljaju prava umetnička dela čije stvaranje zahteva puno meseci pa i godina napornog rada i trpljenja bola.
Da takve vrsne kreacije telesnog slikarstva nestanu po smrti njihovih nosilaca je žalosno, smatrao je Fukuši, zbog čega se posvetio borbi za njihovo beleženje i očuvanje.
Uzorke tetoviranih ljudskih koža počeo je da prikuplja 1926, a već naredne godine počeo je i rad na upoznavanju i promociji japanskog stila tetoviranja u inostranstvu, držeći predavanja o bojama, tehnikama, istoriji i značenju tetovaža u svojoj zemlji.
U tu svrhu je posetio Sjedinjene Države, gde je, interesantno, i može se reći tragično, u doba prohibicije i Al Kaponea, u Čikagu 1928. jedan od kamiona koji je prenosio uzorke iz njegove jedinstvene kolekcije bio ukraden. Teret nikada nije bio pronađen uprkos tome što je bila ponuđena i relativno izdašna nagrada.
Tipični vredni i temeljni Japanac, Fukuši je snimio preko 3.000 (crno-belih) fotografija i nacrtao preko 2.000 skica raznih tetovaža, te beležio i informacije o ljudima čija su tela one krasile.
Nažalost, ogromni deo tog dragocenog dokumentarnog materijala koji je on prikupio u prvoj polovini prošlog veka izgoreo je prilikom katastrofalnog razaranja Tokija zapaljivim bombama u martu 1945, kada je poginulo, veruje se, više od 100.000 ljudi. Njegova kolekcija koža, međutim, srećom je bila sačuvana, i o njoj je ubrzo, po okončanju rata, u dva navrata pisao tada najpoznatiji američki časopis Lajf, zahvaljujući čemu je postala poznata i van Japana.
Posle njegove smrti 1956, staranje o kolekciji prešlo je u ruke njegovog sina Kacunarija, koji je pošao očevim stopama i postao patolog i, u manjoj meri, kolekcionar tetoviranih koža, te objavio nekoliko knjiga o japanskoj umetnosti tetoviranja sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Mada se ideja o struganju i konzerviranju ljudske kože čini šokantnom, danas mnogo medicinskih institucija i naučnih muzeja širom sveta poseduje uzorke, pa i kolekcije ljudske kože.
Neporecivo je, međutim, da se, ako je u pitanju očuvanje umetničkih ostvarenja na koži, danas čine sasvim dovoljnim savremeni foto-aparati s objektivima visoke rezolucije. U tom smislu Fukušijeva kolekcija u Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, o čijem daljem proširivanju se, interesantno, i danas ponekad govori među obožavaocima tetoviranja, jeste relikt prošlosti i anahronizam.
Kada danas pojedine osobe „obučene“ u „odelo“ od tetovaža od glave do pete razmatraju mogućnost da zaveštaju svoju kožu tom muzeju, njih na tu pomisao verovatno navodi želja za (bar delimičnom) besmrtnošću.
(rts)
Vodeći japanski patolog svog vremena, Masaići Fukuši (1878–1956), gajio je upitno zanimanje za dranje kože s leševa, koje je s vremenom prevazišlo domen profesionalnog i zašlo u oblast onoga što bi se moglo smatrati opsesivnim.
Kolekcija od 105 istetoviranih ljudskih koža, od kojih su mnoge uzete s celog tela, zaveštana Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, njegova je neobična i kontoroverzna kreacija, koja i danas traje i svojom neobičnošću i morbidnošću povremeno zagolica radoznalost domaće i strane javnosti.
Deo njenog legendarnog statusa verovatno potiče i otud što nije direktno dostupna široj publici, već samo onim istraživačima kojima kuratori izdaju dozvolu za posetu.
Njega su na taj nesvakidašnji rad podstakli divljenje i saosećanje za ljudsko stvaralaštvo i trud – likovno bogatstvo, i u koloritu i motivima, fascinatni detalji i složenost tradicionalnih japanskih tetovaža, koje često pokrivaju čitavo telo i predstavljaju prava umetnička dela čije stvaranje zahteva puno meseci pa i godina napornog rada i trpljenja bola.
Da takve vrsne kreacije telesnog slikarstva nestanu po smrti njihovih nosilaca je žalosno, smatrao je Fukuši, zbog čega se posvetio borbi za njihovo beleženje i očuvanje.
Uzorke tetoviranih ljudskih koža počeo je da prikuplja 1926, a već naredne godine počeo je i rad na upoznavanju i promociji japanskog stila tetoviranja u inostranstvu, držeći predavanja o bojama, tehnikama, istoriji i značenju tetovaža u svojoj zemlji.
U tu svrhu je posetio Sjedinjene Države, gde je, interesantno, i može se reći tragično, u doba prohibicije i Al Kaponea, u Čikagu 1928. jedan od kamiona koji je prenosio uzorke iz njegove jedinstvene kolekcije bio ukraden. Teret nikada nije bio pronađen uprkos tome što je bila ponuđena i relativno izdašna nagrada.
Tipični vredni i temeljni Japanac, Fukuši je snimio preko 3.000 (crno-belih) fotografija i nacrtao preko 2.000 skica raznih tetovaža, te beležio i informacije o ljudima čija su tela one krasile.
Nažalost, ogromni deo tog dragocenog dokumentarnog materijala koji je on prikupio u prvoj polovini prošlog veka izgoreo je prilikom katastrofalnog razaranja Tokija zapaljivim bombama u martu 1945, kada je poginulo, veruje se, više od 100.000 ljudi. Njegova kolekcija koža, međutim, srećom je bila sačuvana, i o njoj je ubrzo, po okončanju rata, u dva navrata pisao tada najpoznatiji američki časopis Lajf, zahvaljujući čemu je postala poznata i van Japana.
Posle njegove smrti 1956, staranje o kolekciji prešlo je u ruke njegovog sina Kacunarija, koji je pošao očevim stopama i postao patolog i, u manjoj meri, kolekcionar tetoviranih koža, te objavio nekoliko knjiga o japanskoj umetnosti tetoviranja sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Mada se ideja o struganju i konzerviranju ljudske kože čini šokantnom, danas mnogo medicinskih institucija i naučnih muzeja širom sveta poseduje uzorke, pa i kolekcije ljudske kože.
Neporecivo je, međutim, da se, ako je u pitanju očuvanje umetničkih ostvarenja na koži, danas čine sasvim dovoljnim savremeni foto-aparati s objektivima visoke rezolucije. U tom smislu Fukušijeva kolekcija u Muzeju uzoraka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju, o čijem daljem proširivanju se, interesantno, i danas ponekad govori među obožavaocima tetoviranja, jeste relikt prošlosti i anahronizam.
Kada danas pojedine osobe „obučene“ u „odelo“ od tetovaža od glave do pete razmatraju mogućnost da zaveštaju svoju kožu tom muzeju, njih na tu pomisao verovatno navodi želja za (bar delimičnom) besmrtnošću.
(rts)
