Postaje li svet, kako vreme odmiče, sve čudniji I čudniji? Mislim da je odgovor potvrdan, jer znam da mi se baš tako čini… Međutim, ostaje da razlučim da li je ovde reč o apsolutnoj činjenici, ili samo o mom izmenjenom opažanju – o trenucima mudrosti u spoju sa opadanjem moći… I usuđujem se da kažem da, kada se jednog dana odgovor iskristališe, ja vise neću biti sposobna da shvatim zašto mi je to važno…
Šta treba da uradimo da bi smo se odmakli od nepokretnog centra, jer posle dva koraka napred, slede dva koraka natrag? Da li možemo ikada odgovoriti na pitanje o pravoj prirodi čoveka: da li je to radostan gospodar samog sebe, ili voljan (čak revnostan) rob?
Otkrili smo umetnosti, razvili ih da bi smo sebe same objasnili sebi samima, da bi smo u svoju svest uneli reda I jasnoće, a možda je I usmerili… Otkrili smo, ustvari, da umetnost, da bi tog Imena bila vredna, mora biti korisna, ne samo dekorativna… da mora u svojoj bespomoćnosti – sve menjati…
Ljudi sanjaju da na ovoj planeti nekakvim ukazom ukinu sve lose vlade I veruju da bi se na taj način oslobodili svih spolja nametnutih kontrola mišljenja… Pa čak I da pokušaju tako nešto, opet bi nam ostala ona najteža cenzura – autocenzura čoveka, za koju čovek nije voljan (možda zbog svoje nesigurnosti) da nezaustavljivo zakorači ka punoj samosvesnosti…
Zaboravljaju ljudi da su umetnosti tu sa nama, da nas podrže na tom teškom putu… A naše odbijanje da ih pustimo da nas ponesu I povuku napred, ostavlja nas vezanih očiju I okovanih nogu…
Pozorište ipak ostaje u jedinstvenom položaju da učini da se sve može dogoditi, da se možemo pretvoriti u civilizaciju nezadovoljnu bezopasnim, predvidljivim, nezadovoljnu onim što ne menja naše opažanje…
Šta treba da uradimo da bi smo se odmakli od nepokretnog centra, jer posle dva koraka napred, slede dva koraka natrag? Da li možemo ikada odgovoriti na pitanje o pravoj prirodi čoveka: da li je to radostan gospodar samog sebe, ili voljan (čak revnostan) rob?
Otkrili smo umetnosti, razvili ih da bi smo sebe same objasnili sebi samima, da bi smo u svoju svest uneli reda I jasnoće, a možda je I usmerili… Otkrili smo, ustvari, da umetnost, da bi tog Imena bila vredna, mora biti korisna, ne samo dekorativna… da mora u svojoj bespomoćnosti – sve menjati…
Ljudi sanjaju da na ovoj planeti nekakvim ukazom ukinu sve lose vlade I veruju da bi se na taj način oslobodili svih spolja nametnutih kontrola mišljenja… Pa čak I da pokušaju tako nešto, opet bi nam ostala ona najteža cenzura – autocenzura čoveka, za koju čovek nije voljan (možda zbog svoje nesigurnosti) da nezaustavljivo zakorači ka punoj samosvesnosti…
Zaboravljaju ljudi da su umetnosti tu sa nama, da nas podrže na tom teškom putu… A naše odbijanje da ih pustimo da nas ponesu I povuku napred, ostavlja nas vezanih očiju I okovanih nogu…
Pozorište ipak ostaje u jedinstvenom položaju da učini da se sve može dogoditi, da se možemo pretvoriti u civilizaciju nezadovoljnu bezopasnim, predvidljivim, nezadovoljnu onim što ne menja naše opažanje…
