Zaista mi nedostaju bioskopi. Znam, znam, reći ćete da Beograd sada ima više bioskopskih dvorana nego ikada. I bićete u pravu, ali ja ne govorim o dvoranama u kojima puštaju filmove, već o bioskopima. Bioskop je institucija, škola, a dvorana je, ipak, samo dvorana i ništa više. Verovatno sam razmaženo samoživ kada danas, u vreme kad udobno zavaljeni u omiljenu fotelju, možete naručiti i pogledati sve što pomislite. E, pa, ne govorim o tome. Govorim i mislim o hramovima umetnosti. Da, baš tako kako sam rekao - hramovima. U njih se ulazilo sa strahopoštovanjem. Svaki novi film je bio novo iskustvo koje nas je, kako nam se činilo, približavalo svetu kojem smo težili. Sa druge strane, biti gledalac imalo je svoja pravila. Tačno se znalo ko gde sedi i rizikovali ste da dobijete po nosu ako zauzmete mesto na koje je pravo polagao lokalni snagator i njegova ekipa. Godine su prolazile, ja rastao i sticao svoje mesto,
približavajući se sedištima u prvom redu, što je bio dokaz da sam stasao i odrastao. Onda sam imao i posebne bioskope za posebne prilike. Prvo "Slavija", onda i "Jadran", kao mesta gde smo se čekali i okupljali za pohode u nove provode. Tu se skupljalo muško društvo i odabrane drugarice, gledali su se muški filmovi, grickale semenke i glasno navijalo za glavnog junaka. "Partizan", gde se išlo krišom da uživo vidimo kako izgleda taj sex, da znamo šta da slažemo kad nas pitaju: "Jesi li već?" "Balkan" i "Zvezda" bili su dovoljno mali i mračni da bismo mogli nesmetano da se ljubimo sa devojkama. Iskreno, ne sećam se radnje, niti jednog filma koji sam gledao u njima. I na kraju - "Kozara". Najlepša, sa najboljim repertoarom, ili se meni bar tako činilo. Gledati film u "Kozari" je bio poseban događaj. Prvo, tamo se nije išlo tek tako. Oblačila se najlepša garderoba koju smo imali. Parfemisali smo se stranim parfemima koje smo uz teške muke nabavljali u Trstu. Drugo, u "Kozaru" se nije išlo sa bilo kim. Tamo smo vodili devojke ili one koje je tek trebalo to da postanu. One za koje smo mislili da će sigurno postati nosioci naših prezimena. Čekali smo ih u "Bezistanu" sa cvetom u rukama. Oni srećniji su nosili bukete ubrane u ko zna čijim baštama. A one... One su dolazile, tačno znajući kakav dar-mar izazivaju kod nas. Od lupanja srca i znojenja do mucanja zrelog za logopeda. Poljubac u obraz i ponosni ulazak u salu. I onda... Onda kada se svetla ugase... Onda je nastajala čarolija. Dopuštale su nam da ih držimo za ruke. A mi? Mi smo se osećali moćno, taman onoliko koliko i glavni junaci na platnu ispred nas. Radovali smo se sa Travoltom, plakali sa Rajanom O'Nilom, učili muškosti od De Nira i Paćina. Smejali se Paji Vuisiću, Bati Stojkoviću i Zokiju Radmiloviću. Saosećali sa Banetom Bumbarom i oponašali Mikija Rubirozu.
Svakim danom napredovali, u svakom pogledu.Razmislite malo o tome...
približavajući se sedištima u prvom redu, što je bio dokaz da sam stasao i odrastao. Onda sam imao i posebne bioskope za posebne prilike. Prvo "Slavija", onda i "Jadran", kao mesta gde smo se čekali i okupljali za pohode u nove provode. Tu se skupljalo muško društvo i odabrane drugarice, gledali su se muški filmovi, grickale semenke i glasno navijalo za glavnog junaka. "Partizan", gde se išlo krišom da uživo vidimo kako izgleda taj sex, da znamo šta da slažemo kad nas pitaju: "Jesi li već?" "Balkan" i "Zvezda" bili su dovoljno mali i mračni da bismo mogli nesmetano da se ljubimo sa devojkama. Iskreno, ne sećam se radnje, niti jednog filma koji sam gledao u njima. I na kraju - "Kozara". Najlepša, sa najboljim repertoarom, ili se meni bar tako činilo. Gledati film u "Kozari" je bio poseban događaj. Prvo, tamo se nije išlo tek tako. Oblačila se najlepša garderoba koju smo imali. Parfemisali smo se stranim parfemima koje smo uz teške muke nabavljali u Trstu. Drugo, u "Kozaru" se nije išlo sa bilo kim. Tamo smo vodili devojke ili one koje je tek trebalo to da postanu. One za koje smo mislili da će sigurno postati nosioci naših prezimena. Čekali smo ih u "Bezistanu" sa cvetom u rukama. Oni srećniji su nosili bukete ubrane u ko zna čijim baštama. A one... One su dolazile, tačno znajući kakav dar-mar izazivaju kod nas. Od lupanja srca i znojenja do mucanja zrelog za logopeda. Poljubac u obraz i ponosni ulazak u salu. I onda... Onda kada se svetla ugase... Onda je nastajala čarolija. Dopuštale su nam da ih držimo za ruke. A mi? Mi smo se osećali moćno, taman onoliko koliko i glavni junaci na platnu ispred nas. Radovali smo se sa Travoltom, plakali sa Rajanom O'Nilom, učili muškosti od De Nira i Paćina. Smejali se Paji Vuisiću, Bati Stojkoviću i Zokiju Radmiloviću. Saosećali sa Banetom Bumbarom i oponašali Mikija Rubirozu.
Svakim danom napredovali, u svakom pogledu.Razmislite malo o tome...
Poslednja izmena:
