Ja sam samo slovoslagač. Nekad ispadne pesma nekad priča nekad rasprava sa zlom babuškom na nekom forumu. Nije uvek lako sačuvati svoj unutrašnji mir u prisustvu osoba koje zrače zlobom i pokušavaju da te na svaki način omalovaže. Takve osobe su kao baloni koji bi da zauzmu sav prostor i istisnu sve druge ili bar sve one koji su se zamerili njihovoj sujeti na bilo koji način. Nada kažu umire poslednja. Nada da ćeš u nekom ko to ne razume i ne želi da razume probuditi plamičak ljubavi prema drugima. Šta je uopšte smisao propovedanja na forumu? Ionako skoro niko ne čita šta pišeš nego čita ono što je u njegovoj glavi i samo traži u tvojim rečima nešto za šta bi se zakačio da izrekne svoje misli. Ima li nade u pokušaju da nekoga popraviš ako on ne želi da se popravi? Mnogo je pametnije čuvati svoj mir i zaobilaziti takve osobe u širokom luku. Obratiti se onima koji žele da čuju tvoju poruku a nije im glavni cilj u životu da te gurnu u poziciju manje vrednosti.
Nego dosta je bilo žalopojki. Ajde da vidimo gde će nas dalje odvesti ovo nasumično piskaranje.
Jednom davno u kolibi usred šume živela je jedna starica. Bila je mudra i poznavala je život iznutra i spolja. Znala je sve bajke, čak je i napisala mnoge. Ali nije znala da voli sebe. Mislila je da će kroz žrtvovanje za druge i ljubav ka drugima možda ponovo naći radost života i ljubav prema sebi. Ali nije se desilo. Nije se desilo jer je mrzela sebe zbog nečega što je učinila tako davno da je to sada izgledalo kao neki prošli život.
Bila je u mladosti princeza lepote i privlačila je udvarače sa svih strana sveta. Odbijala ih je redom pazeći da pritom ne povredi njihova osećanja. Ali jedan je bio uporan. Udvarač smarač kako ga je u sebi nazivala. Bio je opsednut željom da je mora imati. Nije to bila zaljubljenost, bila je to opsesija. Njegova vrednost je u potpunosti zavisila od toga da li će ga ona prihvatiti i da li će je on posedovati. Za njega ljubav je bila posedovanje. Nije umeo bolje. I njegovi roditelji su njega posedovali pre nego voleli. Bio je za njih instrument za dobijanje više vrednosti.
Uglavnom dolazio je udvarač smarač svaki dan do kolibice u šumi i udvarao se princezi lepote. Ali kako nije znao za ljubav udvarao se gradeći svoju višu vrednost hvaleći se svojim duhovnim spoznajama i svojom navodnom ljubavlju. Pretvarao se da je mistik i pesnik. Koristio je tekstove pesmi pravih mističnih pesnika pretvarajući se da su njegove. Došao bi tako do kolibe i recitovao naučene stihove koje je proglasio svojim. „Vidi šta sam danas napisao za tebe ljubavi moja“, govorio bi udvarač smarač princezi lepote.
A princeza lepote znala je da je sve samo maska da bi je on posedovao. Bilo joj ga je žao ali ga se malo i gadila. Videla je jasno kroz njegovu lažnu ljubav. Videla je jasno njegovu ogromnu sujetu sakrivenu iza ideje o sebi u ljubavi i nije želela da ima ništa s njim. Ipak nije ga ignorisala nego je pokušavala da ga urazumi i osvesti. I što je više pričala sa njim to je više on verovao u to kako je njihova ljubav nešto veliko i veličanstveno. Opijao se slikom o sebi u ljubavi.
Nije želela da mu daje lažnu nadu ali sve što bi iz učtivosti i sažaljenja rekla on je shvatao kao potvrdu njihove ljubavi. Na kraju je videla da pristojno ukazivanje na to da ga ne voli jednostavno ne pomaže. Okrenula je drugi list. Zaključala je kapiju i nije mu dopuštala da više ulazi u njeno dvorište i govori sa njom. Kada bi je dozivao pravila se da nije tu, da nije u kući. Proklinjala je svoju lepotu i to što je njome privukla ovakvog ludaka u svoj život. Plakala je zbog toga što je tako gruba prema njemu, ali je znala da ne sme da popusti. Jer ako popusti on će je pretvoriti u trofej, u pobedu svoje više vrednosti. A to nije želela. Želela je nekog ko će umeti stvarno da je voli a ne nekog ko formu ljubavi koristi da potvrdi svoju umišljenu višu vrednost.
Udvarač smarač je onda krenuo sa emocionalnim ucenama. Vikao je kako ne može da živi bez nje, kako je mnogo dobar pa je neće ubiti nego će se sam ubiti, a ona koja tako beskrupulozno uništava njihovu grandioznu i najveću ljubav, ona će biti kriva. Nije znala kako da odgovori na to. Zar neko može da ubije sebe zbog više vrednosti pitala se. To je čista ludost.
Jednoga dana izašla je iz kolibe i naišla na njegovo beživotno telo. „Ubio se, a ja sam kriva"„ pomislila je. „Za sve sam ja kriva. On je samo želeo moju ljubav. Mogla sam da prevaziđem svoje gađenje i pružim mu svoju ljubav, a nisam. Bila sam sebična i izabrala ljubav prema sebi i time uništila jedan život"„ mislila je ona dalje i gorko plakala kriveći sebe. Griža savesti je bila ogromna. Rešila je da nikad više ne povredi nikog.
Proživela je ostatak života kažnjavajući sebe samoizolacijom. Udvarač smarač posmatrao je iz duhovnog sveta i likovao u svojoj pirovoj pobedi. Možda nije ostala njegova, ali postigao je da ne bude nikad više ničija više kao što je nekad bila njegova. Pobedio je. Udario je recku na virtuelnom zidu i izabrao novi život u kome će smarati neku novu devojku svojim udvaranjem. Đavo mu je velikodušno ponudio takav život jer udvarač smarač bio je jedno od njegovih omiljenih oružja za uništavanje ljubavi i isisavanje života iz onih koji vrede.
Šta bi bilo naravoučenje? Možda da ne dopustite da vas pojede đavo i njegovi udvarači smarači.
Nego dosta je bilo žalopojki. Ajde da vidimo gde će nas dalje odvesti ovo nasumično piskaranje.
Jednom davno u kolibi usred šume živela je jedna starica. Bila je mudra i poznavala je život iznutra i spolja. Znala je sve bajke, čak je i napisala mnoge. Ali nije znala da voli sebe. Mislila je da će kroz žrtvovanje za druge i ljubav ka drugima možda ponovo naći radost života i ljubav prema sebi. Ali nije se desilo. Nije se desilo jer je mrzela sebe zbog nečega što je učinila tako davno da je to sada izgledalo kao neki prošli život.
Bila je u mladosti princeza lepote i privlačila je udvarače sa svih strana sveta. Odbijala ih je redom pazeći da pritom ne povredi njihova osećanja. Ali jedan je bio uporan. Udvarač smarač kako ga je u sebi nazivala. Bio je opsednut željom da je mora imati. Nije to bila zaljubljenost, bila je to opsesija. Njegova vrednost je u potpunosti zavisila od toga da li će ga ona prihvatiti i da li će je on posedovati. Za njega ljubav je bila posedovanje. Nije umeo bolje. I njegovi roditelji su njega posedovali pre nego voleli. Bio je za njih instrument za dobijanje više vrednosti.
Uglavnom dolazio je udvarač smarač svaki dan do kolibice u šumi i udvarao se princezi lepote. Ali kako nije znao za ljubav udvarao se gradeći svoju višu vrednost hvaleći se svojim duhovnim spoznajama i svojom navodnom ljubavlju. Pretvarao se da je mistik i pesnik. Koristio je tekstove pesmi pravih mističnih pesnika pretvarajući se da su njegove. Došao bi tako do kolibe i recitovao naučene stihove koje je proglasio svojim. „Vidi šta sam danas napisao za tebe ljubavi moja“, govorio bi udvarač smarač princezi lepote.
A princeza lepote znala je da je sve samo maska da bi je on posedovao. Bilo joj ga je žao ali ga se malo i gadila. Videla je jasno kroz njegovu lažnu ljubav. Videla je jasno njegovu ogromnu sujetu sakrivenu iza ideje o sebi u ljubavi i nije želela da ima ništa s njim. Ipak nije ga ignorisala nego je pokušavala da ga urazumi i osvesti. I što je više pričala sa njim to je više on verovao u to kako je njihova ljubav nešto veliko i veličanstveno. Opijao se slikom o sebi u ljubavi.
Nije želela da mu daje lažnu nadu ali sve što bi iz učtivosti i sažaljenja rekla on je shvatao kao potvrdu njihove ljubavi. Na kraju je videla da pristojno ukazivanje na to da ga ne voli jednostavno ne pomaže. Okrenula je drugi list. Zaključala je kapiju i nije mu dopuštala da više ulazi u njeno dvorište i govori sa njom. Kada bi je dozivao pravila se da nije tu, da nije u kući. Proklinjala je svoju lepotu i to što je njome privukla ovakvog ludaka u svoj život. Plakala je zbog toga što je tako gruba prema njemu, ali je znala da ne sme da popusti. Jer ako popusti on će je pretvoriti u trofej, u pobedu svoje više vrednosti. A to nije želela. Želela je nekog ko će umeti stvarno da je voli a ne nekog ko formu ljubavi koristi da potvrdi svoju umišljenu višu vrednost.
Udvarač smarač je onda krenuo sa emocionalnim ucenama. Vikao je kako ne može da živi bez nje, kako je mnogo dobar pa je neće ubiti nego će se sam ubiti, a ona koja tako beskrupulozno uništava njihovu grandioznu i najveću ljubav, ona će biti kriva. Nije znala kako da odgovori na to. Zar neko može da ubije sebe zbog više vrednosti pitala se. To je čista ludost.
Jednoga dana izašla je iz kolibe i naišla na njegovo beživotno telo. „Ubio se, a ja sam kriva"„ pomislila je. „Za sve sam ja kriva. On je samo želeo moju ljubav. Mogla sam da prevaziđem svoje gađenje i pružim mu svoju ljubav, a nisam. Bila sam sebična i izabrala ljubav prema sebi i time uništila jedan život"„ mislila je ona dalje i gorko plakala kriveći sebe. Griža savesti je bila ogromna. Rešila je da nikad više ne povredi nikog.
Proživela je ostatak života kažnjavajući sebe samoizolacijom. Udvarač smarač posmatrao je iz duhovnog sveta i likovao u svojoj pirovoj pobedi. Možda nije ostala njegova, ali postigao je da ne bude nikad više ničija više kao što je nekad bila njegova. Pobedio je. Udario je recku na virtuelnom zidu i izabrao novi život u kome će smarati neku novu devojku svojim udvaranjem. Đavo mu je velikodušno ponudio takav život jer udvarač smarač bio je jedno od njegovih omiljenih oružja za uništavanje ljubavi i isisavanje života iz onih koji vrede.
Šta bi bilo naravoučenje? Možda da ne dopustite da vas pojede đavo i njegovi udvarači smarači.
