- Poruka
- 43.150
Kasni letnji dan u industrijskoj zoni u Frajlasingu, Gornja Bavarska, blizu nemačko-austrijske granice. Vazduh je topao i suv. Iz hodnika dopire glasan i dubok lavež. Veliki, crni nemački ovčar proviruje kroz ogradu koja blokira ulazna vrata. „Ne brini“, neko brzo zove iznutra, „ovo je Paco, moj seoski policajac.“ Visoka žena sa širokim osmehom i dugom plavom kosom izlazi iz mraka hodnika. Ona potapša psa po glavi koja joj seže do struka. „Kad idem u šetnju sa njim, ništa mi se ne dešava, svi se miču s puta“, kaže žena, koja se zove Sabine Ittmann.
Kada je bila dete, kaže, ponekad je kući donosila povređene miševe i ptice ili skupljala krastače sa ulice. A njeno srce je uvek jače kucalo za životinje nego za ljude. Danas 53-godišnjakinji ljubav prema životinjama određuje ceo njen život. Ittmann se dobrovoljno javlja da skoro danonoćno čuva ulične pse iz Bosne. Ona je u sedištu „Anchor Dogs” najmanje tri puta nedeljno. Ovde stižu životinje i predaju se novim porodicama. Veliki ograđeni prostor ispunjava sredinu sobe; bezbroj konzervi hrane za pse naslagane su na paletama. Svake subote se nalazi buvlja pijaca u neposrednoj blizini za prikupljanje donacija.
Sabine Ittmann je osnovala udruženje „Anchor Dogs” 2019. godine zajedno sa svoje dve sestre Tiziana i Juliana. „Uvek sam želeo da pomognem. Ali samo doniranje novca mi nije bilo dovoljno. Umesto toga, želeo sam da znam gde tačno ide moja pomoć i da preuzmem odgovornost na sebe“, kaže Gornji Bavarac. Ona sedi na sivoj stolici, a Paco leži direktno uz njene noge. Libbi se udobno smesti na susednom kauču. Tronožni, smeđe-smeđi mješanac iz Bosne već šest sedmica živi sa Ittmannom kao udomljeni pas. „Ja sam promašaj u hraniteljstvu“, kaže Ittmann i smeje se.
Psi obično ne ostaju kod nje duže od dva meseca pre nego što odu u novi dom. Paku to nije uspelo, ali Libi želi da je prenese, čak i ako aktivista za prava životinja zna da će suze ponovo pasti. „Već sam imao 18 udomljenih pasa i oprostiti se od svakog od njih bilo je neverovatno teško. Ako bi Libi ostala, ne bi bilo hraniteljstva jer nemam kapaciteta za tri psa.”
Sabine Ittmann je prvi put u Bosnu došla prije dobrih pet godina radom u drugom klubu. Međutim, nije želeo da pomogne na licu mesta jer zemlja nije deo EU. Kao treća zemlja, postoji tronedeljni karantin pri uvozu - tek tada je psima dozvoljeno da putuju dalje u EU. Za psa to košta osam evra dnevno. Put košta još 250. „Sa papirima, to je dobrih 350 evra po psu, a onda još nije vakcinisan ni kastriran. „Tako da nema novca za klubove, zbog čega samo nekoliko volontera u Bosni želi pomoći“, kaže Ittmann, opisujući situaciju.
Drugačiji odnos prema životinjama
Ittmannov prvi kontakt sa psima u Bosni bio je na deponiji. „Kada ispričam priču, uvek dobijem pravu knedlu u grlu.“ Ittman proguta, nakratko sedne i duboko udahne. Kada se smeje, njene oči postaju manje i staklaste. „Nisam mogao da zamislim pse koji žive na deponiji. Kada smo stigli, puzali su iz svakog ugla koji se može zamisliti. A kada su nam kola stala, okružila nas je gomila pasa koji su mahali repovima. Hteli su da se maze i najradije bi ušli u nas. U tom trenutku sam znao da moram da se vratim i pomognem. Bilo mi je teško da uopšte odem.”
Zapravo, ovo je bilo prvo uspješno raspoređivanje u Bosni, jer su žene mogle smjestiti svih jedanaest pasa u porodice. Sabine Ittmann bi radije ostala tamo i nastavila da pomaže direktno na ulici. Ipak, neko mora da radi kancelarijski posao u Nemačkoj, da organizuje bazar i hraniteljske domove i da bude pristupačan.
U Bosni se psi ne rađaju automatski na ulici. Često potiču iz porodica i bili su napušteni jer su bili stari, bolesni ili jednostavno nedovoljno dobri kao čuvari ili lovački psi. Njihovo postavljanje nije automatski pogodno za životinje niti je neophodno. „Moram da ostavim mnoge životinje na ulici jer nije svima potreban dom sa ljudima. Svako ko je dobro uhranjen, nosi kragnu ili šeta nakon kratkog maženja dobro preživljava bez nas. Psi u Bosni zapravo nikada ne smiju ući u kuću, oni žive samo u bašti. Većina ljudi pušta svoje pse čim napuste kuću i čuvaju životinje kada se vrate uveče. „Kućni ljubimac“ tamo ima potpuno drugačije značenje nego ovde“, kaže Sabine Ittmann.
„Pomažemo životinjama koje su napale druge životinje koje su bolesne ili povređene. Kastriramo i brinemo o njima. Tek tada ih puštamo nazad na ulicu ili tražimo odgovarajući dom.” Ali za razliku od mnogih drugih klubova, Ittmann i njen tim ne premeštaju životinje sa ulice u dnevnu sobu. Nakon lekarskog pregleda i karantina, klub preuzima i same pse. U Bavarskoj su socijalizovani, navikli da budu na povocu i posmatrani. „Poznajemo svakog psa, znamo tačno koje okruženje odgovara kojoj ličnosti i kako reaguju na određene stimuluse. Nikada sebi ne bih mogao da oprostim ako se nešto desi novim porodicama. Na kraju uvek ostaje životinja.”
Ittmann postavlja 90 posto „sidrenih pasa“ preko Fejsbuka i pre nego što životinje stignu u Nemačku. Ljudi takođe postaju svesni pasa kroz njihove statusne poruke na VhatsApp-u. Ostatak ide u hraniteljske porodice. Od 31. decembra 2014. štencima je dozvoljeno da putuju u Nemačku samo sa važećom vakcinom protiv besnila. Pošto je to moguće tek od dvanaeste nedelje, a zaštita stupa na snagu tek 21 dan nakon vakcinacije, štenci nikada ne ulaze u Nemačku ranije.
Svako ko želi da uvede psa kroz klub Sabine Ittmann mora prethodno proći temeljnu proveru. Zaposleni proveravaju potencijalni dom i da li bi pas bio dobar za porodicu. Dnevna rutina takođe igra veliku ulogu. „Uobičajeno, odrasli pas može ostati sam dobrih šest sati. Ali svako ko radi puno radno vreme automatski je izbačen osim ako nema alternativne nege“, objašnjava Ittmann.
Naročito tokom pandemije korone, mnogi ljudi su uzeli psa bez razmišljanja o budućnosti. Oni koji su kasnije prelazili iz kućne kancelarije u kancelariju često više nisu imali dovoljno vremena da se pobrinu za stvari. Tokom pandemije, Ittmann je primila mnoge zahteve koje je potpuno odbila. „Zato što tako pažljivo proveravamo, gotovo da nemamo povratka, osim ako se neko neočekivano ne razboli, na primer.“ Udruženje nudi da uzme pse na negu kako bi se videlo da li je dobro. „Ljudi ne dolaze pod pritisak na taj način. Morate da platite naknadu za zaštitu od 490 evra, ali ćete je dobiti nazad ako sa psom ne uspe – ali tek kada životinji nađemo novi dom.
Prema Nemačkom kinološkom udruženju, petina svih pasa udomljenih u Nemačkoj svake godine dolazi iz inostranstva. To je dobrih 100.000 životinja. Međutim, ne zna se koliko ih dolazi iz Bosne. U Ittmannu ima oko 600 životinja. Ona i njen tim posebno čuvaju pse u gradu Odžaku. Grad u severoistočnoj Bosni udaljen je samo deset kilometara od hrvatske granice. Od kada je klub podržao situaciju, situacija se značajno popravila. „Kada smo počeli pre četiri godine, bilo je mnogo uličnih pasa. Danas tu i tamo vidimo jednog, ali ih je znatno manje.”
U susednim selima se, međutim, malo toga dešava. Čim je tamo neki festival, ulice se čiste. „Pse se skupljaju i odvoze u susedno selo, obično u Odžak, jer meštani znaju da će neko od nas čuvati pse.“ Iako stanovništvo polako menja način razmišljanja, životinje su i dalje od male vrednosti. „Čak i ako neko voli životinje i želi da pomogne, ljudi jednostavno nemaju novca“, kaže Itman. Retko ko može ili želi da priušti 60 evra za kastraciju ili 15 evra za čip za psa. „Ako ne pomognem ljudima tamo, stvari neće biti bolje. Zato ne podržavamo samo donacijama, već i edukujemo ljude.
Aktivistkinja za prava životinja bila je šokirana nedostatkom empatije prema životinjama. Psi su retko čovekov najbolji prijatelji, već služe svrsi. „Deca često tajno čuvaju pse jer ih roditelji uče da su psi prljavi i da im ne vredi pomoći. Kada smo počeli, naišli smo na stvarno neprijateljstvo. Ljudi nam sada dolaze i traže pomoć.”
Na početku svog rada u Bosni, aktivistkinja za prava životinja nikada nije mogla da spava kako treba. Želela je da pomaže danonoćno i teško je ostavljala životinje. „Kada sam se vratio kući, razvio sam pravu mržnju prema ljudima oko sebe. Radim na pola radnog vremena u prodavnici automobila. To mi je izgledalo veoma besmisleno. Ljudi koji su se žalili da radionica traje duže, učinili su me agresivnim. Isto važi i za one koji se žale na pošiljke koje nisu stigle posle 24 sata. Ovo su luksuzni problemi, zar ne? Ponekad sam se jako ljutila“, seća se Sabine Ittman. „Niko se više ne raduje malim stvarima: leptirima na cveću ili ptici u bašti koja se kupa u posudi za vodu.
Pošto je Ittmann više uključena u klupski rad kod kuće, ona opisuje svoj život kao ispunjeniji. I svake tri nedelje se vozi u Bosnu u svom belom sprinteru, koji je do vrha ispunjen psećom hranom. Obično tri dana. Način na koji komuniciramo sa ljudima oko nas se menjao tokom godina. „Iako ljudi u Bosni ne mare mnogo za životinje, divim se njihovom zadovoljstvu i minimalizmu. S druge strane, nervira me materijalističko razmišljanje našeg društva za bacanje.Ne može reći koliko sati Sabine Ittmann radi za klub svake godine. Ali nju nije briga, čak i ako je deset sati dnevno za koje ne dobije ni centa. „Nikada to ne bih radila u svom poslu. Rad sa i za životinje je dobar za moju dušu i postajem bogata onim što imam u sebi.”
Link
Kada je bila dete, kaže, ponekad je kući donosila povređene miševe i ptice ili skupljala krastače sa ulice. A njeno srce je uvek jače kucalo za životinje nego za ljude. Danas 53-godišnjakinji ljubav prema životinjama određuje ceo njen život. Ittmann se dobrovoljno javlja da skoro danonoćno čuva ulične pse iz Bosne. Ona je u sedištu „Anchor Dogs” najmanje tri puta nedeljno. Ovde stižu životinje i predaju se novim porodicama. Veliki ograđeni prostor ispunjava sredinu sobe; bezbroj konzervi hrane za pse naslagane su na paletama. Svake subote se nalazi buvlja pijaca u neposrednoj blizini za prikupljanje donacija.
Sabine Ittmann je osnovala udruženje „Anchor Dogs” 2019. godine zajedno sa svoje dve sestre Tiziana i Juliana. „Uvek sam želeo da pomognem. Ali samo doniranje novca mi nije bilo dovoljno. Umesto toga, želeo sam da znam gde tačno ide moja pomoć i da preuzmem odgovornost na sebe“, kaže Gornji Bavarac. Ona sedi na sivoj stolici, a Paco leži direktno uz njene noge. Libbi se udobno smesti na susednom kauču. Tronožni, smeđe-smeđi mješanac iz Bosne već šest sedmica živi sa Ittmannom kao udomljeni pas. „Ja sam promašaj u hraniteljstvu“, kaže Ittmann i smeje se.
Psi obično ne ostaju kod nje duže od dva meseca pre nego što odu u novi dom. Paku to nije uspelo, ali Libi želi da je prenese, čak i ako aktivista za prava životinja zna da će suze ponovo pasti. „Već sam imao 18 udomljenih pasa i oprostiti se od svakog od njih bilo je neverovatno teško. Ako bi Libi ostala, ne bi bilo hraniteljstva jer nemam kapaciteta za tri psa.”
Sabine Ittmann je prvi put u Bosnu došla prije dobrih pet godina radom u drugom klubu. Međutim, nije želeo da pomogne na licu mesta jer zemlja nije deo EU. Kao treća zemlja, postoji tronedeljni karantin pri uvozu - tek tada je psima dozvoljeno da putuju dalje u EU. Za psa to košta osam evra dnevno. Put košta još 250. „Sa papirima, to je dobrih 350 evra po psu, a onda još nije vakcinisan ni kastriran. „Tako da nema novca za klubove, zbog čega samo nekoliko volontera u Bosni želi pomoći“, kaže Ittmann, opisujući situaciju.
Drugačiji odnos prema životinjama
Ittmannov prvi kontakt sa psima u Bosni bio je na deponiji. „Kada ispričam priču, uvek dobijem pravu knedlu u grlu.“ Ittman proguta, nakratko sedne i duboko udahne. Kada se smeje, njene oči postaju manje i staklaste. „Nisam mogao da zamislim pse koji žive na deponiji. Kada smo stigli, puzali su iz svakog ugla koji se može zamisliti. A kada su nam kola stala, okružila nas je gomila pasa koji su mahali repovima. Hteli su da se maze i najradije bi ušli u nas. U tom trenutku sam znao da moram da se vratim i pomognem. Bilo mi je teško da uopšte odem.”
Zapravo, ovo je bilo prvo uspješno raspoređivanje u Bosni, jer su žene mogle smjestiti svih jedanaest pasa u porodice. Sabine Ittmann bi radije ostala tamo i nastavila da pomaže direktno na ulici. Ipak, neko mora da radi kancelarijski posao u Nemačkoj, da organizuje bazar i hraniteljske domove i da bude pristupačan.
U Bosni se psi ne rađaju automatski na ulici. Često potiču iz porodica i bili su napušteni jer su bili stari, bolesni ili jednostavno nedovoljno dobri kao čuvari ili lovački psi. Njihovo postavljanje nije automatski pogodno za životinje niti je neophodno. „Moram da ostavim mnoge životinje na ulici jer nije svima potreban dom sa ljudima. Svako ko je dobro uhranjen, nosi kragnu ili šeta nakon kratkog maženja dobro preživljava bez nas. Psi u Bosni zapravo nikada ne smiju ući u kuću, oni žive samo u bašti. Većina ljudi pušta svoje pse čim napuste kuću i čuvaju životinje kada se vrate uveče. „Kućni ljubimac“ tamo ima potpuno drugačije značenje nego ovde“, kaže Sabine Ittmann.
„Pomažemo životinjama koje su napale druge životinje koje su bolesne ili povređene. Kastriramo i brinemo o njima. Tek tada ih puštamo nazad na ulicu ili tražimo odgovarajući dom.” Ali za razliku od mnogih drugih klubova, Ittmann i njen tim ne premeštaju životinje sa ulice u dnevnu sobu. Nakon lekarskog pregleda i karantina, klub preuzima i same pse. U Bavarskoj su socijalizovani, navikli da budu na povocu i posmatrani. „Poznajemo svakog psa, znamo tačno koje okruženje odgovara kojoj ličnosti i kako reaguju na određene stimuluse. Nikada sebi ne bih mogao da oprostim ako se nešto desi novim porodicama. Na kraju uvek ostaje životinja.”
Ittmann postavlja 90 posto „sidrenih pasa“ preko Fejsbuka i pre nego što životinje stignu u Nemačku. Ljudi takođe postaju svesni pasa kroz njihove statusne poruke na VhatsApp-u. Ostatak ide u hraniteljske porodice. Od 31. decembra 2014. štencima je dozvoljeno da putuju u Nemačku samo sa važećom vakcinom protiv besnila. Pošto je to moguće tek od dvanaeste nedelje, a zaštita stupa na snagu tek 21 dan nakon vakcinacije, štenci nikada ne ulaze u Nemačku ranije.
Svako ko želi da uvede psa kroz klub Sabine Ittmann mora prethodno proći temeljnu proveru. Zaposleni proveravaju potencijalni dom i da li bi pas bio dobar za porodicu. Dnevna rutina takođe igra veliku ulogu. „Uobičajeno, odrasli pas može ostati sam dobrih šest sati. Ali svako ko radi puno radno vreme automatski je izbačen osim ako nema alternativne nege“, objašnjava Ittmann.
Naročito tokom pandemije korone, mnogi ljudi su uzeli psa bez razmišljanja o budućnosti. Oni koji su kasnije prelazili iz kućne kancelarije u kancelariju često više nisu imali dovoljno vremena da se pobrinu za stvari. Tokom pandemije, Ittmann je primila mnoge zahteve koje je potpuno odbila. „Zato što tako pažljivo proveravamo, gotovo da nemamo povratka, osim ako se neko neočekivano ne razboli, na primer.“ Udruženje nudi da uzme pse na negu kako bi se videlo da li je dobro. „Ljudi ne dolaze pod pritisak na taj način. Morate da platite naknadu za zaštitu od 490 evra, ali ćete je dobiti nazad ako sa psom ne uspe – ali tek kada životinji nađemo novi dom.
Prema Nemačkom kinološkom udruženju, petina svih pasa udomljenih u Nemačkoj svake godine dolazi iz inostranstva. To je dobrih 100.000 životinja. Međutim, ne zna se koliko ih dolazi iz Bosne. U Ittmannu ima oko 600 životinja. Ona i njen tim posebno čuvaju pse u gradu Odžaku. Grad u severoistočnoj Bosni udaljen je samo deset kilometara od hrvatske granice. Od kada je klub podržao situaciju, situacija se značajno popravila. „Kada smo počeli pre četiri godine, bilo je mnogo uličnih pasa. Danas tu i tamo vidimo jednog, ali ih je znatno manje.”
U susednim selima se, međutim, malo toga dešava. Čim je tamo neki festival, ulice se čiste. „Pse se skupljaju i odvoze u susedno selo, obično u Odžak, jer meštani znaju da će neko od nas čuvati pse.“ Iako stanovništvo polako menja način razmišljanja, životinje su i dalje od male vrednosti. „Čak i ako neko voli životinje i želi da pomogne, ljudi jednostavno nemaju novca“, kaže Itman. Retko ko može ili želi da priušti 60 evra za kastraciju ili 15 evra za čip za psa. „Ako ne pomognem ljudima tamo, stvari neće biti bolje. Zato ne podržavamo samo donacijama, već i edukujemo ljude.
Aktivistkinja za prava životinja bila je šokirana nedostatkom empatije prema životinjama. Psi su retko čovekov najbolji prijatelji, već služe svrsi. „Deca često tajno čuvaju pse jer ih roditelji uče da su psi prljavi i da im ne vredi pomoći. Kada smo počeli, naišli smo na stvarno neprijateljstvo. Ljudi nam sada dolaze i traže pomoć.”
Na početku svog rada u Bosni, aktivistkinja za prava životinja nikada nije mogla da spava kako treba. Želela je da pomaže danonoćno i teško je ostavljala životinje. „Kada sam se vratio kući, razvio sam pravu mržnju prema ljudima oko sebe. Radim na pola radnog vremena u prodavnici automobila. To mi je izgledalo veoma besmisleno. Ljudi koji su se žalili da radionica traje duže, učinili su me agresivnim. Isto važi i za one koji se žale na pošiljke koje nisu stigle posle 24 sata. Ovo su luksuzni problemi, zar ne? Ponekad sam se jako ljutila“, seća se Sabine Ittman. „Niko se više ne raduje malim stvarima: leptirima na cveću ili ptici u bašti koja se kupa u posudi za vodu.
Pošto je Ittmann više uključena u klupski rad kod kuće, ona opisuje svoj život kao ispunjeniji. I svake tri nedelje se vozi u Bosnu u svom belom sprinteru, koji je do vrha ispunjen psećom hranom. Obično tri dana. Način na koji komuniciramo sa ljudima oko nas se menjao tokom godina. „Iako ljudi u Bosni ne mare mnogo za životinje, divim se njihovom zadovoljstvu i minimalizmu. S druge strane, nervira me materijalističko razmišljanje našeg društva za bacanje.Ne može reći koliko sati Sabine Ittmann radi za klub svake godine. Ali nju nije briga, čak i ako je deset sati dnevno za koje ne dobije ni centa. „Nikada to ne bih radila u svom poslu. Rad sa i za životinje je dobar za moju dušu i postajem bogata onim što imam u sebi.”
Link
