(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
UČIM...
Biće ovo duga....preduga zima
Sablasnim umiranjem obojena
Samoćom kao srmom protkana
Strahom od dolazećeg hranjena
Ljubavlju kao palim vojnikom neodbranjena.
U tišini šetaće senke nekad živih mojih ljubavi
Sećanja...kao sveća plamen
Obasjavaće mi dušu opekotine stvarajući,
Rane otvarajući i misao u tuzi daveći.
Suza, kao lek, iz najdubljeg zdenca duše
Preliće se preko brane oka
Kao pomen umrlim ljubavima
Kao doček ovoj zimi...vremenu rastanka
Još tuga me čeka na sastanak
Dokle......
"Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol."
Milorad Pavić
Ne umem da se sećam a da ne boli jer moje ljubavi iz mene nikad ne nestaju ....sve do jedne ubijene postaju.....od mene sve su žive otete....blagoslovena i prokleta....isto a različito.... rodjenjem tako mi je dato...
Učim ...onako kako jedino znam....onako kako volim, tako i bolim ....uvek svom snagom....ravnoteža......dobro je..
PS Dobar dan....ceo dan...na učenje jer svako ima po nešto da nauči
na trudu u svakom slučaju 
ali ko sam ja i ko mi daje za pravo da ocenjujem....kada znam, šta je povod ovim tvojim rečima....
Nešto se baš ozbiljno dešava kod tebe,zar ne? Vidim po tvojim odgovorima.
