(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
Igra sastavi priču
17.12.2010.
Muštikla
Jutro
Mucnina
Kolona
Polaznik
UČENJE
"Požuri Rade, pobogu dete" već pištećim glasom doziva Vera svog sina sve nervozno pućkajući na onu svoju muštiklu. Ta muštikla joj je bila zaštitni znak a doneo joj je muž sa nekog od svojih službenih putovanja....doneo je on svašta Veri da zabašuri svoje vanbračne izlete kojima nikako nije mogao odoleti.
A Rade......eh, Rade je, kako bih rekla, bio fino dete ali nekako brate spor......spor....da te bog sačuva. Dok on ustane, pa dok podje, pa dok dodje....trista znojeva te oblije. I sad je, u ovo jutro, Rade polazio u prvi razred gimnazije. Otkad se spremaju za polazak on i majka.....bez nje, nema šanse da ode. Iako ga sve čeka spremno, ispeglano, složeno na fotelji, njegov polazak traje....i traje. Nije hteo reći majci da ga muči mučnina još od sinoć. Tek tad bi odlepila. A muka mu je od nervoze zbog tog djavoljeg prvog dana. Posle dolazi drugi, treći i tako u nedogled a on bi najradije ostao kući sam sa svojim mislima, kompjuterom i muzikom. Jako asocijalan momak...nikada nije bio društven. Vazda on i majka sami u kući dok je otac uvek negde. Mati je imala prijateljice koje su dolazile, ona odlazila a on bi se povukao u svoju sobu opremljenu najmodernijom tehnikom i tu je jedino bio sretan....siguran i zaštićen od spoljnog sveta. Takav je Rade.
Napokon podjoše. Vera sve pocupkujući kraj svog krupnog i lepog sina. Ponosna mati .....i neverovatno subjektivna. E, ta preterana subjektivnost joj i nije dozvolila da vidi da joj je dete večito samo sa sobom. Rade se gegao lenjo....sporo....kao da mu je svaki korak predstavljao veliki napor. Svoj nemir je držao u sebi...a i kako bi drugačije. Stigoše nekako do gimnazije.
Ispred vrata izadje neki čovek, reče da predaje matematiku i da se kako ih proziva po odeljenjima postroje u kolonu dva po dva. Čudno.....pre svakog imena ozgovarao je reč polaznik .......polaznik Predić Rade, prvo odeljenje....stani u kolonu. Rade se odvoji od majke i njenih rumenih obraza i užagrenih očiju i lagano, nogu pred nogu krenu ka svom redu. A tamo.....pa tamo je morao da stane pored jedne devojke.....oči je upro u zemlju sve prebacijući se sa noge na nogu....njene su već bile uprte u zemlju i ona se nekako jedva primetno njihala....pa, život će ih oboje naučiti da podignu pogled, zar ne?
PS Dobro jutro blogeri..... pogled gore i idemo u dan....
)
((
Covi od tih i pola njegove dice (dvoje jesu,dvoje NEĆE! Introverti mamini!)