(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
UBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM
Puca sneg pod nogama i škripi. Hoda samo malo nagnut napred zbog uspona koji savlajuje. Za njim ide njegov magarac. Sivo četvoronožno čudo natovareno bisagama. Pognute glave prati Miloja na putu za vrh.
Tamo...daleko od naselja....daleko od svega je brvnara stara ko zna koliko. Niko je ne koristi te je Miloju izgledala kao azil. Setio se sinoć te ničije kolibe kada je sav očajan po ko zna koji put sebe propitivao. Trebao mu je mir...mir da zaboravi svu belinu njene puti...oči koje su ga izazivale i palile vatre u njemu. Morao je da se skloni od nje svestan snage koju ima. Ona....žena ....i to tudja. Morao je da pokuša u ovoj nedodjiji i samoći koja će ga okivati da zaboravi njene dodire...butine što su se same otvarale pred njim...pred očima mu sinu slika....odsjaj meseca na njenoj koži preplanuloj od sunca a opet tako beloj u odnosu na njegovu i te ruke ka njemu pružene....u kosu se umrsila trava...miriše sve na nju i na ranu jesen....oseća i sad miris u nozdrvama i čuje....lepo čuje kako kaplje česma u blizini....plop....plop...plop...upada kap po kap u kofu...mešaju se...ljube....kapi kao kapi njih.... i krenuše damari da lupaju....postade mu vruće ispod debelog gunja navučenog preko zimske jakne. Poludeo je za njom...ona za njim... morao je da napravi rez inače bi bio belaj. Ona.....nikada neće biti njegova niti on njen, bar ne na način kako su ovoje želeli. Samo je otišao bez reči...
Zatrese glavom tako jako da mu je kapa spala sa glave ne bi li odagnao misao o njoj. Morao je svu tu njenu želju i ljubav, svu tu njegovu želju i ljubav, njihovu prošlost i njihovu budućnost da zakopa u ovaj led. Počeće u ovo ledeno jutro.
Zadihan zbog uspona koji je savladjivao, a bogami i prilično umoran, ugleda sa vrha na kome je stao da odmori, u malenoj dolini brvnaru. U sjajnoj belini braon boja drvenih oblica od kojih je napravljna se pomaljala negde-negde iz smetova snega. Slika koja izgleda kao san…san na dohvat ruke…..stvarno, kad pruži ruku kao da je dotiče…oko vara a um vodjen željom i osećajem umora pristaje da bude prevaren. Vruće mu je….nakon što je promrzao dodje neosećaj prstiju na nogama i rukama a potom osećaj toplote. Tako bi skinuo ovaj gunj i jaknu ali znao je da ne sme. Čak ni kapu ne sme da skine iako mu je sva kosa ispod nje mokra. Opasna je ova planina....opasna lepotica ...magična....vuče čoveka nekim silama što ih pronadje usnule u njemu. Probudi ih i hrani svojom lepotom, oblači ih u neverovatne haljine....od rita očaja do balskih haljina...od dronjaka do smokinga....ples planine...kao ona...
Proleće ...svadba kod njegovog najboljeg prijatelja...slika skoro četrdesetogodišnjaka koji zbunjeno staje pred oltar....hahaha napokon je stao na ludi kamen ...a on fala Bogu nije. Voleo je svoj momački život, zapravo je mislio da ga voli jer ga je samo živeo....jer za drugi nije ni znao. Nije došla takva prilika da ga iz njega izvuče i odvuče u zajedništvo.
Ugledao je ispred ogromnog grma ruže, koji je majka Jelica, tako je zvao od milošte majku svog najboljeg prijatelja koji se upravo ženio, posadila još pre dvadeset godina. Čudno kako neke slike ostanu u sećanju....silueta žene njemu okrenuta ledjima okružena cvetovima i zelenim listovima....duga smedja kosa pada preko ramena u blagim loknama što se kao slapovi slivaju niz ledja. Živi pramenovi igraju preko lagane jednostavne haljine nežne žute boje pri svakom pokretu glave. Zatečen nečim što nikad nije osetio iako je bogami dosta žena imao, kao hipnotisan je gledao u te smedje lokne kako se pomeraju preko ledja a onda mu pogled sidje na struk i bedra obučena u tu laku tkaninu što nonšalantno plovi preko kukova pa do listova. Tu katkad samo brzo pomiluje beli list kao talaščić hrid . Sve na njoj je kao plovidba...mirna, tiha a opet kao da čeka buru...Nesvesto joj prilazi prosto privučen nekom silom. Po čisto muškoj lovačkoj inerciji reči počeše da dolaze, a opet, sa svakim korakom je bivao svestan i kako odlaze „zaboravio sam reči“. Ona i dalje gleda u ruže, u ogromni grm prepun cvetova i ne vidi da joj prilazi s ledja...sve se na njoj živo talasa...prosto je nemirna. Na dva koraka od nje cipelom zape za neki kamen....pivo iz čaše krenu pravo ka žutim bedrima. Okrenuše se smedje lokne i poleteše ka njemu iznenadjene dodirom tečnosti...prope se žuta haljina, izviše se ledja u luk, žuti talasići udaraše o hridi belih listova...
„Izvinite, omaklo mi se“ jedva progovori Miloje...zemlja da se otvorila pa da ga proguta lakše bi mu bilo....ali, brzo se pribra i da bi nelagodu prikrio, kako to već po muškoj inerciji rade iskusni muškarci, pruži tamnu ruku ka njoj prosto zahtevajući upoznavanje
„Ja sam Miloje....svi me zovu Mile, pa slobodno možete i vi“
Dva se smedja oka podigoše sa žute haljine sa koje otresaše kapi piva...pogledaše ga pravo u zenice, ni malo ne reagujući na njegov zahtev....ispružen dlan stoji u vazduhu a ona ga gleda i dalje. Napokon, pruži mu ruku
„Drago mi je, ja sam Nevena....svi me zovu Nena, pa slobodno možete i vi“
Nasmejaše se oboje....i on se sad smeši jer.....tamo je...u tom vremenu...
Skupi brzo oči...stisnu ih jako, najjače što je mogao...zatrese glavom da otera misli...kapa pade na sneg...ledeni vazduh zagrli oznojenu kosu....strese se sav od tog zagrljaja i tek tad ode slika.
Samo još da se spusti niz ovu padinu i tu je. Belina puca pred njim, šljašti prosto opojno. Gde god da pogledaš belo a opet ne možeš da odvratiš pogled. Svaki je drugačiji, neponovljiv Nema staze do brvnare te zagazi sneg do kolena.
Vrata s mukom otvori. Metalna reza se zaledila, zalepila za onaj deo u ge. Odvoji ih nekako te udje u skoro potpuni mrak. Svetlost pohrli na vrata i mrak pretvori u polumrak. Izadje opet napolje da odvede magarca u štalu. Umoran je I gladan njegov pratilac. Skinu bisage sa životinje, dade mu seno koje je već tu bilo…za vodu će sačekati da se snadje.
U brvnari nadje naslagana drva, sekiru. Jednu cepanicu iscepka na sitno za potpalu. Uskoro je soba bila obasjana treperavom svetlošću a prijatna toplota poče da ga obuzima. Hvata ga dremež….voda….ustade tromo, jer umor ga je već savladavao I baci se u potragu za bakračem i kukom. Našao ih je u malenom plakaru u ćošku kao I neku staru krpu, doduše čistu, komad sapuna, dve šolje, dva tanjira, escajg I dva velika noža, nešto krpa, metalni lavor, tri stare šerpe različitih velilčina i dve tepsije. Opra snegom I krpom onaj bakrač pa ga napuni snegom i zakači kuku iznad vatre. U malenoj ostavi nadje metalne kofe, te ih opra snegom i unese u kuću. Brzo se sneg u bakraču otopi, presu vodu u kofu pa opet napuni bakrač snegom. Biće to dosta za njegovog četvoronožnog drugara do sutra.
Otvori bisage i izvadi komad kobasice, kačkavalja i hleb. Sutra će po danu sve ispregledati šta ima ovde. Trebao bi da bude i džak brašna, mala kanta masti u kojoj su isprženi komadi mesa…bar je tako rekao Nebojša da je ostavio pre mesec dana kada je bio ovde. Ako toga nema, moraće da sidje do sela u nabavku. Zima je ovde opasna lepotica.Zanosna bela lepota može da ubije svojim ledenim zagrljajem.
Pošto je napojio magarca vrati se u brvnaru, nabaca puno drva na vatru i onako obučen baci se na krevet. Zaškripa pod njim metal dok se pokrivao sa dva vunena ćebeta I jorganom…sve je tu, pomisli zadovoljno uživajući u opuštanju mišića.
San mu se prikrada lagano…obuhvata mu telo slatkim umorom …pa onda ulazi u glavu…zavodnički….skoro ljubavno. Zavodi um dok ga ne odvede u svoj spokoj. U pogledu mu osta plamen vatre…žarki kao ljubav…izvajan kao ona…vreo kao ona… lep kao ona…izvija se kao ona pod njim… i ovaj san je nežan kao ona… hvata ga za dušu i odvodi ga k njoj.
nastaviće se....valjda
PS Laku noć blogeri....želim vam san što odmara
