U umu psihopate
Mrze se drugi, mrzi se svet, mrze se svi koji nisu pokorni, ali mrze se i oni delovi sebe koji su „nežni" i kojima je bila potrebna ljubav, mrzi se i samo dobro u ljudima...
Psihopatija je jedan od stručnih termina koji su odavno deo javnog diskursa. O psihopatiji se puno govori, nažalost često nedovoljno precizno. Upravo zbog toga bih krenuo školski. Šta su to „psihopatske crte”, koje su to osobine koje su svojstvene psihopatama? Pre svega se misli na ekstreman izostanak saosećanja i kajanja. Psihopate istinski ne interesuje dobrobit drugih, već isključivo lični interes. Ne interesuju ih ni društvene vrednosti, ni zakoni! Vodite računa, to ne znači nužno da će sve psihopate kršiti zakon. Brojne psihopate (a posebno one koje su funkcionalnije i inteligentnije) naći će načina da zadovoljavaju svoje potrebe a da ne uđu u direktan sukob sa zakonom. To ne rade zato što smatraju da tako treba, ili zato što iskreno brinu o interesima drugih ljudi, već samo zato što procenjuju (ispravno) da je za njih mudrije da ne ulaze u direktan sukob sa zakonom.
Sveukupno, karakteriše ih ekstreman amoral. Pored navedenog psihopate po pravilu „krasi” i impulsivnost, snižen frustracioni prag i okrutnost. Konačno, tu je obično i neustrašivost, koja u pojedinim, vanrednim okolnostima može dovesti do dobrih, pa i uzvišenih dela, dok u drugima samo otvara vrata kriminalnom ponašanju. Literatura obično navodi da je psihopatama često svojstven i površan šarm, ali moram priznati da sam viđao i neke psihopate (uključujući i one najeminentnije) koje po mom ukusu nemaju baš ni trunku šarma. Važno je istaći da je i narcisizam neizbežan pratilac psihopatije (sve psihopate su ujedno i narcisi, ali svi narcisi nisu nužno i psihopate).
Oto Kernberg (verovatno najveći živi psihoanalitičar) psihopatiju smešta na kontinuum koji čine narcisizam, maligni narcisizam (to je narcisizam udružen sa sadizmom i paranoidnošću) i konačno antisocijalnost. Jednostavno rečeno – što narcisizam postaje ekstremniji, to su veće šanse za uključivanje sadizma i amorala, sve dok konačno ne dođemo i do jasne psihopatije.
Kakva dinamika je u osnovi
Važno je razumeti da je u osnovi ekstremna narcistička povredljivost, tj. osetljivost na bilo kakvu povredu slike o sebi. Kada kažem osetljivost, ne mislim na nešto poput nežnog cvetića, već na izraženu sujetu, potencijal da se doživi osećanje poniženja koje se potom pretvara u ekstreman bes (a kroz vreme i mržnju). Svi smo mi osetljivi kad se naruši naša slika o nama. Razlika je u tome što neki reaguju tek kada dođe do ozbiljnog narušavanja dostojanstva, a neki reaguju i na najblaže nagoveštaje nepoštovanja. Većina nas će se naljutiti nakon što se suoči sa nekom vrstom ozbiljne uvrede. Potpuno je drugačija situacija kada je neko okupiran doživljajem svoje moći u toj meri da svako suočavanje sa makar minimalnim odstupanjem od SVEmoći izaziva ekstreman bes. Karikaturalno-uličarski primer bi bio onaj iz serije „šta me gledaš!?” i/ili „š’a se širiš!?”. Ruku pod ruku sa ovakvom osetljivošću ide i paranoja. Kada kažem paranoja, ne mislim na dijagnozu paranoje (ona podrazumeva i grubo narušen kontakt sa realnošću), već pre na doživljaj sveta kao neprijateljskog. Vrlo je logično i razumljivo – ako moje samopoštovanje ugrožava sve što nije apsolutna pokornost, prirodno je da su svi potencijalni neprijatelji.Kakve posledice sa sobom nosi ovakva osetljivost? Naime, ukoliko je ne(sve)moć u toj meri uznemirujuća, i ne čudi da je jedan od ključnih mehanizama odbrane na koje se oslanjaju psihopate ono što se u stručnoj literaturi naziva „omnipotentnom kontrolom”. Narodski rečeno, to bi se odnosilo na direktno upražnjavanje kontrole nad drugima (sa notom sadizma). Na uličarskom nivou, to bi npr. bilo nešto tipa „spusti ruke” (dok te bijem), ili sada ćeš da sviraš okačen o drvo dok ja držim pištolj na stolu (u kafanskom okruženju se mogu primetiti raskošne manifestacije psihopatije – one su čak deo folklora). Navedena kontrola pored zadovoljstva koje proizlazi iz sadizma, kreira i doživljaj mira koji proističe iz moći i kontrole nad drugima – sve dok vidim da me se drugi plaše i da mogu da ih kontrolišem, moja paranoja je utišana. Jasno je da je taj mir privremen i da traje onoliko koliko traje i kontrola.
U stvarnosti:...
konkretan, ali mali broj ljudi... 
I da ponovimo još jednom... izdvojena, specifična i formirana - je-din-ka!...
