Kada sam završila srednju ekonomsku školu, preko omladinske zadruge sam radila u Genexu, u kulama, i to u struci. Zapazila me šefovica jer sam imala kliker za knjigovodstvo i obećala da će prvom prilikom urgirati za mene kada se ukaže slobodno mesto. Za to vreme ja sam slala, uredno i vredno, molbe na druge oglase. U jednoj firmi koja je raspisala konkurs za radno mesto mladjeg knjigovodje, u konkursnoj komisiji, a i celoj firmi se posvadjaju čiju će ćerku da prime na to radno mesto, kuvaričinu ili vazačevu. Da ne bude ni po babi ni po stričevima, konkursna komisija reši da primi totalnog anonimusa i izbor padne na mene. Stalan posao, divota.
Počnem da radim odmah sutradan. Beše 13-ti u mesecu. Šefovica mi je bila, za mene tada starija žena sa nekih pedesetak godina.Nikada se nije udavala I mislim da je to na nju ostavilo neizbrisive tragove. U kombinaciji sa nezgodnom I sebičnom naravi lepo je počelo da pronalazi put preko moje grbače.. Dolazila je da pomaže I prethodna radnica koja je otišla u penziju par meseci pre mog dolaska. I tako………. Nije mi bilo mnogo interesantno. Ostali u firmi su svi bili sredovečni pa nadalje. Ipak, svi su nekako prihvatili moj dolazak kao razbijanje monotonije prvenstveno mladošću I veselošću. Svakako da je bilo I nekih koje sam morala da vratim na njihovo mesto, jer su zaboravili gde je.
Zgrada je bila u prelepoj Topčiderskoj šumi. Svaki dan dva puta kroz taj park je bukvalno krepilo dušu. Volela sam dolaske I odlaske na posao samo zbog tog parka. I tako dodjoh do stalnog posla, bez veze, bez preporuka, samo zahvaljujući našoj naravi.
Maca ode u vojsku, vrati se i venčamo se.Već smo četiri godine bili zajedno, oboje imamo stalan posao, možemo živeti u stanu sa mojim ocem I bratom, Maca ima kola. Razgovarali smo mi često na tu temu, ali samo razgovarali. Jasno sam rekla da od braka nema ništa dok ne nadjem stalni posao. Ne mogu ja da tražim novac, da sedim I čekam da se vrati. Nije to za mene ovako ubrzanu. Eeeee, a sad…… Jednog petka, kada smo putovali zajedno u selo I to vozom, zaprosim ja njega u tunelu, tako on kaže. Zapravo rekoh da mislim da je vreme da to pitanje rešimo jer od njegovih I mojih više nije moglo da se živi. Mislim, dosta smo već razgovarali, red je da nešto I konkretno uradimo hahahahaha. Pristao je, šta će.I tako rešismo da se prvo verimo (to je moralo zbog mira u familijama) pa da se venčamo jer je to iziskivalo vreme. On je jedino muško dete te su njegovi insistirali na pravoj srpskoj svadbi. Kažu ćerkama su pravili svadbe, pa zar sinu jedinom da ne naprave.
Verismo se kod mene u stanu. Njegovi su došli po običaju I prodje sve u najboljem redu. E sad, njegovi čekaju da zatrudnim, da vide zdravstvenu ispravnost snajke. Mislim voleli bi da to ustanove ako je moguće pre venčanja. Normalno, ne pada im na pamet da čak I posumnjaju, a kamoli da provere svog sina.A moj otac, je naprasno postao svestan da ima ćerku udavaču, te je jednog dana pozvao Macu na muški razgovor. Ja sedoh pored Mace a otac mi reče da napustim sobu jer ovo nije za žene. Odoh ja, a on lepo reče mom budućem,da on zna da je moj otac iz Peći, da se ni jedna u familiji nije udala sa stomakom I da dobro pazi da ja ne budem prva. U protivnom ima da ga nadje, taman se pod kamen sakrio. Maca se samo nasmešio I rekao mu da ne brine.
Njegovi stalno nešto odlažu pravljenje svadbe, te nije vreme, te hladno je, te radovi su. Na kraju, sin im reče da ćemo otići da se venčamo u opštinu sa svadbom ili bez. Tako počeše pripreme za taj dogadjaj. Jeste lepo, ali je mnogo zamorno. Matičar je mucao, pa je ono čitanje trajalo malo duže, svatovi se veselili, muzika treštala. Došla je I moja familija. Moj otac, majka, nana,tetka, brat, stričevi. Tetka I ja smo išle I tražile venčanicu. Ne valja se da mi ona šije. Gledasmo, ali sve što se nama dvema dopada je bilo papreno skupo. Pravo da kažem, bilo mi je žao da njegovi roditelji daju toliki teško zaradjen novac za haljinu koju ću obući samo tada I nikad više. Zaista nije u redu da tako sebično trošim njihov novac jer su oni insistirali da sve sami finansiraju. Već smo izgubile nadu, ali ipak udjosmo u robnu kuću. I tamo nadjemo divnu venčanicu, toliko jednostavnu I elegantnu I meni taman, što je bilo za neverovati jer sam bila toliko sićušna da mi je I najmanji konfekcijski broj na odeljenju odraslih bio prevelik. Samo mi je bila dugačka I rukavi su mi bili duži. I uopšte nije bila skupa. Kupismo I toku I ostale drangulije. Tetka je haljinu malo prepravila , a od onog viška tila napravila čipku za bidermajer od svežih crvenih ruža koje jedva stigoše iz Aleksinca. Od svih instrukcija koje sam primila, najbolja je bila ona koju mi je uputila moja nana. Samo je rekla “Ljiljo, ćerko, pazi dobro. Udaješ se za seljačkog sina. Poštuj to, I nikad nemoj da zaboraviš”.
I tako obavismo I taj deo posla.
Život sa mojim ocem I bratom se nije pokazao kao dobro rešenje. Maca je hteo da svi po kući rade ono što mogu, da mi smanje posao jer sam ja jedino žensko sa njih tri muškarca. Moj otac je rekao da on ništa ne prlja jer nikad nije tu, a moj brat je ostao tinejdžerski gluv na ove reči. Maci je uskoro prekipelo skupljanje za mojim bratom. Rešismo da odemo u podstanare. Moj brat I otac su morali da napokon nauče da se sami o sebi brinu. Najzad sami sa sobom. Bilo je divno.
Počnem da radim odmah sutradan. Beše 13-ti u mesecu. Šefovica mi je bila, za mene tada starija žena sa nekih pedesetak godina.Nikada se nije udavala I mislim da je to na nju ostavilo neizbrisive tragove. U kombinaciji sa nezgodnom I sebičnom naravi lepo je počelo da pronalazi put preko moje grbače.. Dolazila je da pomaže I prethodna radnica koja je otišla u penziju par meseci pre mog dolaska. I tako………. Nije mi bilo mnogo interesantno. Ostali u firmi su svi bili sredovečni pa nadalje. Ipak, svi su nekako prihvatili moj dolazak kao razbijanje monotonije prvenstveno mladošću I veselošću. Svakako da je bilo I nekih koje sam morala da vratim na njihovo mesto, jer su zaboravili gde je.
Zgrada je bila u prelepoj Topčiderskoj šumi. Svaki dan dva puta kroz taj park je bukvalno krepilo dušu. Volela sam dolaske I odlaske na posao samo zbog tog parka. I tako dodjoh do stalnog posla, bez veze, bez preporuka, samo zahvaljujući našoj naravi.
Maca ode u vojsku, vrati se i venčamo se.Već smo četiri godine bili zajedno, oboje imamo stalan posao, možemo živeti u stanu sa mojim ocem I bratom, Maca ima kola. Razgovarali smo mi često na tu temu, ali samo razgovarali. Jasno sam rekla da od braka nema ništa dok ne nadjem stalni posao. Ne mogu ja da tražim novac, da sedim I čekam da se vrati. Nije to za mene ovako ubrzanu. Eeeee, a sad…… Jednog petka, kada smo putovali zajedno u selo I to vozom, zaprosim ja njega u tunelu, tako on kaže. Zapravo rekoh da mislim da je vreme da to pitanje rešimo jer od njegovih I mojih više nije moglo da se živi. Mislim, dosta smo već razgovarali, red je da nešto I konkretno uradimo hahahahaha. Pristao je, šta će.I tako rešismo da se prvo verimo (to je moralo zbog mira u familijama) pa da se venčamo jer je to iziskivalo vreme. On je jedino muško dete te su njegovi insistirali na pravoj srpskoj svadbi. Kažu ćerkama su pravili svadbe, pa zar sinu jedinom da ne naprave.
Verismo se kod mene u stanu. Njegovi su došli po običaju I prodje sve u najboljem redu. E sad, njegovi čekaju da zatrudnim, da vide zdravstvenu ispravnost snajke. Mislim voleli bi da to ustanove ako je moguće pre venčanja. Normalno, ne pada im na pamet da čak I posumnjaju, a kamoli da provere svog sina.A moj otac, je naprasno postao svestan da ima ćerku udavaču, te je jednog dana pozvao Macu na muški razgovor. Ja sedoh pored Mace a otac mi reče da napustim sobu jer ovo nije za žene. Odoh ja, a on lepo reče mom budućem,da on zna da je moj otac iz Peći, da se ni jedna u familiji nije udala sa stomakom I da dobro pazi da ja ne budem prva. U protivnom ima da ga nadje, taman se pod kamen sakrio. Maca se samo nasmešio I rekao mu da ne brine.
Njegovi stalno nešto odlažu pravljenje svadbe, te nije vreme, te hladno je, te radovi su. Na kraju, sin im reče da ćemo otići da se venčamo u opštinu sa svadbom ili bez. Tako počeše pripreme za taj dogadjaj. Jeste lepo, ali je mnogo zamorno. Matičar je mucao, pa je ono čitanje trajalo malo duže, svatovi se veselili, muzika treštala. Došla je I moja familija. Moj otac, majka, nana,tetka, brat, stričevi. Tetka I ja smo išle I tražile venčanicu. Ne valja se da mi ona šije. Gledasmo, ali sve što se nama dvema dopada je bilo papreno skupo. Pravo da kažem, bilo mi je žao da njegovi roditelji daju toliki teško zaradjen novac za haljinu koju ću obući samo tada I nikad više. Zaista nije u redu da tako sebično trošim njihov novac jer su oni insistirali da sve sami finansiraju. Već smo izgubile nadu, ali ipak udjosmo u robnu kuću. I tamo nadjemo divnu venčanicu, toliko jednostavnu I elegantnu I meni taman, što je bilo za neverovati jer sam bila toliko sićušna da mi je I najmanji konfekcijski broj na odeljenju odraslih bio prevelik. Samo mi je bila dugačka I rukavi su mi bili duži. I uopšte nije bila skupa. Kupismo I toku I ostale drangulije. Tetka je haljinu malo prepravila , a od onog viška tila napravila čipku za bidermajer od svežih crvenih ruža koje jedva stigoše iz Aleksinca. Od svih instrukcija koje sam primila, najbolja je bila ona koju mi je uputila moja nana. Samo je rekla “Ljiljo, ćerko, pazi dobro. Udaješ se za seljačkog sina. Poštuj to, I nikad nemoj da zaboraviš”.
I tako obavismo I taj deo posla.
Život sa mojim ocem I bratom se nije pokazao kao dobro rešenje. Maca je hteo da svi po kući rade ono što mogu, da mi smanje posao jer sam ja jedino žensko sa njih tri muškarca. Moj otac je rekao da on ništa ne prlja jer nikad nije tu, a moj brat je ostao tinejdžerski gluv na ove reči. Maci je uskoro prekipelo skupljanje za mojim bratom. Rešismo da odemo u podstanare. Moj brat I otac su morali da napokon nauče da se sami o sebi brinu. Najzad sami sa sobom. Bilo je divno.
