Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.438
Српски однос према изборима – емоције уместо разума
У Србији, однос грађана према политици, странкама и изборима често се не темељи на рационалном промишљању програма, резултата или идеолошких ставова, већ на снажним емоцијама и дубоко укорењеним навијачким страстима. Грађани се често не понашају као одговорни бирачи који процењују понуђене политичке опције на основу чињеница, већ као навијачи који подржавају „своје“ и нападају „туђе“ без критичког преиспитивања.
Ова појава има дубоке корене у историјском и друштвеном контексту Србије. Политика се доживљава као питање идентитета, а не као рационална платформа за унапређење квалитета живота. Тиме се простор јавне расправе своди на сукоб личности и симбола, а не на дебату о решењима и јавном добру. Таква подела друштва на таборе додатно отежава културу дијалога и могућност компромиса, који су темељ сваког демократског система.
Посебан проблем представља чињеница да велики број грађана гласа не зато што верује у програм неке партије, већ зато што жели да порази „оне друге“. Ово производи токсичну политичку атмосферу у којој се политика своди на вечиту борбу „за“ и „против“, при чему суштинска питања остају у другом плану.
Медији и друштвене мреже додатно подгревају ову емоционалну климу. Уместо анализе, преовлађује сензационализам, а уместо аргумената – увреде и поделе. Последица је општа апатија и губитак поверења у институције, али и пораст екстремних ставова и нетолеранције.
Да би се овај образац променио, неопходно је јачати политичку писменост, образовање и критичко мишљење. Само информисани и одговорни грађани могу бити корективни фактор власти и осигурање демократије. Уместо навијачке страсти, Србији је потребна политичка зрелост – бирачи који гласају умом, а не срцем.
У Србији, однос грађана према политици, странкама и изборима често се не темељи на рационалном промишљању програма, резултата или идеолошких ставова, већ на снажним емоцијама и дубоко укорењеним навијачким страстима. Грађани се често не понашају као одговорни бирачи који процењују понуђене политичке опције на основу чињеница, већ као навијачи који подржавају „своје“ и нападају „туђе“ без критичког преиспитивања.
Ова појава има дубоке корене у историјском и друштвеном контексту Србије. Политика се доживљава као питање идентитета, а не као рационална платформа за унапређење квалитета живота. Тиме се простор јавне расправе своди на сукоб личности и симбола, а не на дебату о решењима и јавном добру. Таква подела друштва на таборе додатно отежава културу дијалога и могућност компромиса, који су темељ сваког демократског система.
Посебан проблем представља чињеница да велики број грађана гласа не зато што верује у програм неке партије, већ зато што жели да порази „оне друге“. Ово производи токсичну политичку атмосферу у којој се политика своди на вечиту борбу „за“ и „против“, при чему суштинска питања остају у другом плану.
Медији и друштвене мреже додатно подгревају ову емоционалну климу. Уместо анализе, преовлађује сензационализам, а уместо аргумената – увреде и поделе. Последица је општа апатија и губитак поверења у институције, али и пораст екстремних ставова и нетолеранције.
Да би се овај образац променио, неопходно је јачати политичку писменост, образовање и критичко мишљење. Само информисани и одговорни грађани могу бити корективни фактор власти и осигурање демократије. Уместо навијачке страсти, Србији је потребна политичка зрелост – бирачи који гласају умом, а не срцем.
prosveta, gospodo, prosveta!
.
