Kad bi drveće hodalo,
Šume bi se razilazile na sve strane.
Inspirisan Džekovom pričom, tog jutra, između 7.35 i 7.45, odlučio sam da nakratko steknem sposobnost razumevanja jezika kojim govore stabla. Stajao sam nasred ulice načičkane drvenastom florom. I ovo sam čuo:
“Hoćeš da prošetamo?“ upita kesten platanu, šireći listove lepezasto u silnom uzbuđenju.
“Kako to misliš?“, reče platana, dok joj se kora gulila s debla.
“Lepo, iskorenimo se i krenimo preko ceste...“
“Neću preko ceste! Nema zebre. Ako hoćeš šetati sa mnom, morat ćemo hodati samo pločnikom, u senci drugog drveća.“
“Ali platanice, pa to jedva da bi bila kratka šetnja!“
“Ja ne želim da me neki kamion sruši na cesti pa da me nacepaju za zimu. Ili da me samelju u ivericu!“, poviče platana, dok su joj se petokraki listovi uvijali da skriju žute mrljice.
Celi drvored i pola obližnjeg parka zašušti panično na spomen iverice. U razgovor platane i kestena umeša se tada srebrna topola.
“Iverica? Zar taj barbarski običaj još postoji?“, upita dok su joj listovi bljeskali leđimice.
“Naravno da postoji“, odgovori kesten, “Samo to pokušavaju sakriti od nas. 'Nameštaj od punog drveta vraća se u modu!', kažu. Možeš mislit' gluposti – i crveni klorofil i divovski bonsai vraćaju se u modu… da im sve po spisku!“
„Ne psuj, kestene“, reče platana, “Inače nikad neću šetati s tobom.“
“Oprosti platanice, ali znaš što se dogodilo? Juče su mi rođaku iz šumarka uz Dunav odveli u pilanu! Od onda nemam vesti o njoj. A znam da bi se javila da su je ostavili kao puno drvo. Ona je, jadna, samljevena!“
“Ne širite paniku“, reče srebrna topola, “Mi ovde smo sigurni. Ulična smo stabla i ljudi nas neće poseći samo tako, nas štiti zakon! Gradonačelnik lično nam garantuje sigurnost. Osim toga, čula sam da se iverica pravi samo od ivera koji padnu daleko od stabla, a da puno drvo ostaje puno.“
Razgovor drveća nakratko utihnu. Bilo je već 7.42. Tišinu konačno prekine kesten.
“Onda, platanice, hoćemo u šetnju?“
“Bojim se. Mislim, moglo bi biti opasno. Osim toga, nikad ranije nisam hodala. Svi pričaju o tome – i lipa i javor i voćke i grmlje – ali ja nikad nisam videla da to neko stvarno radi. Reci mi istinu kestene, jesi li ti ikada hodao?“
“Ne budi smešna, naravno da jesam!“, reče, a tri izdajnička ploda u bodljikavoj omotnici padoše mu na tlo.
“Znači nisi?“, reče platana.
“Ma, ah...eto nisam. Ali ne znači da ne bih mogao, da ne bismo mogli...“
Odjednom, oglasi se neko jadno drvo za koje su svi do tada mislili da je spomenik ili trafo-stanica ili nešto slično tome.
“Ja sam hodao!“, reče.
“Ko si ti?“
“Ja sam tužni baobab. Presadili me iz Afrike. Kad sam bio mlad, zaželeo sam se vode pa sam se iskorenio i krenuo na pojilište, da se napijem u društvu slonova, gazela, gnuova i žirafa. No, bogovii poslaše đavole da me zaustave: odneli me do matične rupe i posadili natrag ali, avaj, naopako! Zato mi se i dan-danas krošnja davi pod zemljom, a korenje uzalud upija vlagu iz zraka. Jedva preživljavam i tako ću...“
7.45. Izgubio sam sposobnost razumevanja jezika kojim govore stabla. A stigao je i autobus. Idem na posao. Ili... nešto.
Šume bi se razilazile na sve strane.
Inspirisan Džekovom pričom, tog jutra, između 7.35 i 7.45, odlučio sam da nakratko steknem sposobnost razumevanja jezika kojim govore stabla. Stajao sam nasred ulice načičkane drvenastom florom. I ovo sam čuo:
“Hoćeš da prošetamo?“ upita kesten platanu, šireći listove lepezasto u silnom uzbuđenju.
“Kako to misliš?“, reče platana, dok joj se kora gulila s debla.
“Lepo, iskorenimo se i krenimo preko ceste...“
“Neću preko ceste! Nema zebre. Ako hoćeš šetati sa mnom, morat ćemo hodati samo pločnikom, u senci drugog drveća.“
“Ali platanice, pa to jedva da bi bila kratka šetnja!“
“Ja ne želim da me neki kamion sruši na cesti pa da me nacepaju za zimu. Ili da me samelju u ivericu!“, poviče platana, dok su joj se petokraki listovi uvijali da skriju žute mrljice.
Celi drvored i pola obližnjeg parka zašušti panično na spomen iverice. U razgovor platane i kestena umeša se tada srebrna topola.
“Iverica? Zar taj barbarski običaj još postoji?“, upita dok su joj listovi bljeskali leđimice.
“Naravno da postoji“, odgovori kesten, “Samo to pokušavaju sakriti od nas. 'Nameštaj od punog drveta vraća se u modu!', kažu. Možeš mislit' gluposti – i crveni klorofil i divovski bonsai vraćaju se u modu… da im sve po spisku!“
„Ne psuj, kestene“, reče platana, “Inače nikad neću šetati s tobom.“
“Oprosti platanice, ali znaš što se dogodilo? Juče su mi rođaku iz šumarka uz Dunav odveli u pilanu! Od onda nemam vesti o njoj. A znam da bi se javila da su je ostavili kao puno drvo. Ona je, jadna, samljevena!“
“Ne širite paniku“, reče srebrna topola, “Mi ovde smo sigurni. Ulična smo stabla i ljudi nas neće poseći samo tako, nas štiti zakon! Gradonačelnik lično nam garantuje sigurnost. Osim toga, čula sam da se iverica pravi samo od ivera koji padnu daleko od stabla, a da puno drvo ostaje puno.“
Razgovor drveća nakratko utihnu. Bilo je već 7.42. Tišinu konačno prekine kesten.
“Onda, platanice, hoćemo u šetnju?“
“Bojim se. Mislim, moglo bi biti opasno. Osim toga, nikad ranije nisam hodala. Svi pričaju o tome – i lipa i javor i voćke i grmlje – ali ja nikad nisam videla da to neko stvarno radi. Reci mi istinu kestene, jesi li ti ikada hodao?“
“Ne budi smešna, naravno da jesam!“, reče, a tri izdajnička ploda u bodljikavoj omotnici padoše mu na tlo.
“Znači nisi?“, reče platana.
“Ma, ah...eto nisam. Ali ne znači da ne bih mogao, da ne bismo mogli...“
Odjednom, oglasi se neko jadno drvo za koje su svi do tada mislili da je spomenik ili trafo-stanica ili nešto slično tome.
“Ja sam hodao!“, reče.
“Ko si ti?“
“Ja sam tužni baobab. Presadili me iz Afrike. Kad sam bio mlad, zaželeo sam se vode pa sam se iskorenio i krenuo na pojilište, da se napijem u društvu slonova, gazela, gnuova i žirafa. No, bogovii poslaše đavole da me zaustave: odneli me do matične rupe i posadili natrag ali, avaj, naopako! Zato mi se i dan-danas krošnja davi pod zemljom, a korenje uzalud upija vlagu iz zraka. Jedva preživljavam i tako ću...“
7.45. Izgubio sam sposobnost razumevanja jezika kojim govore stabla. A stigao je i autobus. Idem na posao. Ili... nešto.
