Улазим
блокирана страхом,
а онда,
онда се ничега не бојим,
све је некако занимљиво, све се врти,
осећам се као дете у посластичарници,
благ мирис, опојан,
звечка,
и онда.....
Неко ме зове,
Чујем своје име други пут,
гласно је, смета ми,
као тресак гонга,
мислим у себи "немој се драти, слушам",
одјекива у мојој глави, снажно зујање..
Не могу да померам уста, не смета ми,
Могу да ћутим, док тишина не почне да татне у твојој глави,
Могу да ћутим, могу да прећутим све речи за тебе...
али шта је са написаним?
Знам да ћутим, најбоље ро радим,
Такође знам да затворим очи, да се више никада у њима не видиш ...
сада покушавам да их отворим, неуспешно,
пецкају ме, све ми је некако мутно,
отворим их поново,
под танким чаршавом моје груди издају да ми је хладно,
тело ми дрхти,
образи ми горе,
бесним на себе,
чега се стидим, била сам и више разгољена,
душа ми је била гола,
док се није прехладила,
док је није доболело од студа,
гледала сам је како се смрзава и нисам ништа урадила,
моје срце је било голо,
отворено, изложено,
и шутило је и трајало,
док су га обликовали као с длетом, по њиховој вољи,
док није пукло,
па је заболело и крварило,
док није почео да се дроби попут сувог хлеба,
гледала сам с прозора како се врапци наслаџивају на мрвицама, а нисам ништа урадила,
болело је,
а тај бол није овакав, овај пролази ...
Очи су ми пуне као корита,
Кажем себи: "Немој! Немој!"
узалуд,
прогутам тешко, и прелију се,
кроз образ, до уха ..
- Хајде, не плачи, идеш кући.
Гледам их,
немоћно, бледо,
као новорођенче кад вришти,
а ти не знаш шта му је,
Вриштим у себи...
А добро је...
Што не могу да проговорим,
да не питам
„Који дом?“.
M.
