- Poruka
- 42.852
Ovog meseca prof. dr Bogoljub Marinković dobio je ovacije na obeležavanju pedeset godina rada Matematičkog društva „Arhimedes“, koje je osnovao 1973. godine, a kroz koje su prošli mnogobrojni vrsni matematičari. Gruba statistika kaže da je oko osamdeset odsto mladih matematičara koji su osvajali svetske medalje, kojima se dičimo, prošlo kroz ovu školu.
Mnogi su danas profesori, a mnogo ih je i napustilo Srbiju, ali profesor i dalje, u osamedeset i osmoj godini, svakodnevno osmišljava zadatke i radi sa mladima kako bi im matematiku učinio zanimljivom.
Pedeset godina je veliki jubilej, a reč je o uspešnoj priči domaće prosvete. Ipak, niko od ministara nije udostojio ovu priliku svojim prisustvom. Da je fudbalski klub slavio 50 godina, na proslavi bi verovatno bilo pola Vlade. Da li nam to govori gde su nam prioriteti?
– Nije bio niko, a pozvani su. Sve smo najavili. Niko se nije oglasio, ima manje značajnih stvari kojih su pune i novine i televizija. Država, tako ispada, ulaže u institucije koje postižu rezultate, u sportiste, a i na području matematike. Problem je što u jedne ulaže, a druge čak ignoriše. U tu drugu kategoriju spada „Arhimedes“. Oni koji bi trebalo maksimalno da pomognu naše aktivnosti su se potrudili na državnom nivou da ih uguše. Ako u narednih deset godina ne bismo bili svetski prvaci ni u jednom sportu, preživeli bismo kao društvo. S naukom nije tako. Ako deset godina nemamo naučnike, pitanje je ko će nas u budućnosti lečiti.
Da li su ljudi koji su nadležni za ulaganje u nauku svesni toga?
– Mislim da nisu do kraja svesni. Kad je reč o matematici, mnogi ljudi koji su na mestima gde se nešto odlučuje, možda su svojevremeno pobegli od matematike. Tu ima i vaših kolega dosta. Ne bi trebalo da je tako. Trebalo bi da postoji isti odnos i da se ide prema zasluzi, što kod nas uopšte nije.
Šta je najvažnije što propuštamo kao društvo koje zanemaruje matematiku? Zašto je ona važna i ljudima koji ne planiraju da razvijaju karijere u prirodnim naukama?
– Poznati matematičar Hugo Štajnhaus je rekao da ako imate sasvim nepoznati problem, iz bilo koje oblasti, ako ga date na rešavanje stručnjacima različitih oblasti, matematičar će to bolje od svih drugih rešiti. U matematici je prisutno nešto što je bitno svuda, stil mišljenja. Ako lekar pogrešno zaključuje, umreće pacijent. Isto je i u drugim oblastima. Ako inženjer ne zna matematiku, srušiće se most. Uloga matematike je univerzalna. Mislim da će bivati sve veća. Ove tehnologije ne mogu bez matematike. Matematika nas uči kako da mislimo i kako da rešavamo probleme. Uči nas sistematičnosti i redu.
Vaša karijera u prosveti traje više od pedeset godina. Radili ste sa mnogo generacija, u različitim obrazovnim i državnim sistemima, a imate i dobar uvid u prosvetne prakse širom sveta. Koji su najveći izazovi sa kojima se ova generacija suočava na polju učenja o rešavanju problema?
– Ministarstvo prosvete preporučuje da se svaki udžbenik pravi i u elektronskoj formi. I šta biva? Učenici idu linijom manjeg otpora. Zure u ekran, motaju elektronski udžbenik i misle da su naučili nešto. Matematika se ne uči gledanjem, nego s olovkom i hartijom. Ti sa ekrana možeš da dobiješ neke informacije, ali sam moraš da rešiš zadatak, pa tek onda da ga šalješ dalje. Pored dobrih strana tehnologije, mislim da ima i loših. Učenik koji se povodi svim što dobija sa ekrana, on malo upotrebljava svoj mozak, pa će vremenom mozak kod generacija zakržljati i dobićemo priglupe generacije kroz deset ili petnaest godina. To ne bismo smeli da dopustimo. Kod velikog broja učenika, čak kod većine, znanje je oplićalo. Dobar deo potrošača interneta i onih koji posluju s mejlovima je sve nepismeniji. Mi dobijamo hiljade mejlova dnevno. Kada pročitate propratni tekst, tu nema velikog slova, zapete, ničega… To je pogubno. I kod najboljih đaka, kod onih koji idu na takmičenja, tako je. Kada poredim ovu generaciju takmičara sada i onu od pre trideset godina, razlika je ogromna i to nije dobro. Mi radimo na tome da to regulišemo. Pravimo nadgradnju onoga što se uči u redovnoj školi. Ako nam je redovna škola dobra, biće i ovaj dodatni rad dobar i davaće dobre rezultate.
Link
Mnogi su danas profesori, a mnogo ih je i napustilo Srbiju, ali profesor i dalje, u osamedeset i osmoj godini, svakodnevno osmišljava zadatke i radi sa mladima kako bi im matematiku učinio zanimljivom.
Pedeset godina je veliki jubilej, a reč je o uspešnoj priči domaće prosvete. Ipak, niko od ministara nije udostojio ovu priliku svojim prisustvom. Da je fudbalski klub slavio 50 godina, na proslavi bi verovatno bilo pola Vlade. Da li nam to govori gde su nam prioriteti?
– Nije bio niko, a pozvani su. Sve smo najavili. Niko se nije oglasio, ima manje značajnih stvari kojih su pune i novine i televizija. Država, tako ispada, ulaže u institucije koje postižu rezultate, u sportiste, a i na području matematike. Problem je što u jedne ulaže, a druge čak ignoriše. U tu drugu kategoriju spada „Arhimedes“. Oni koji bi trebalo maksimalno da pomognu naše aktivnosti su se potrudili na državnom nivou da ih uguše. Ako u narednih deset godina ne bismo bili svetski prvaci ni u jednom sportu, preživeli bismo kao društvo. S naukom nije tako. Ako deset godina nemamo naučnike, pitanje je ko će nas u budućnosti lečiti.
Da li su ljudi koji su nadležni za ulaganje u nauku svesni toga?
– Mislim da nisu do kraja svesni. Kad je reč o matematici, mnogi ljudi koji su na mestima gde se nešto odlučuje, možda su svojevremeno pobegli od matematike. Tu ima i vaših kolega dosta. Ne bi trebalo da je tako. Trebalo bi da postoji isti odnos i da se ide prema zasluzi, što kod nas uopšte nije.
Šta je najvažnije što propuštamo kao društvo koje zanemaruje matematiku? Zašto je ona važna i ljudima koji ne planiraju da razvijaju karijere u prirodnim naukama?
– Poznati matematičar Hugo Štajnhaus je rekao da ako imate sasvim nepoznati problem, iz bilo koje oblasti, ako ga date na rešavanje stručnjacima različitih oblasti, matematičar će to bolje od svih drugih rešiti. U matematici je prisutno nešto što je bitno svuda, stil mišljenja. Ako lekar pogrešno zaključuje, umreće pacijent. Isto je i u drugim oblastima. Ako inženjer ne zna matematiku, srušiće se most. Uloga matematike je univerzalna. Mislim da će bivati sve veća. Ove tehnologije ne mogu bez matematike. Matematika nas uči kako da mislimo i kako da rešavamo probleme. Uči nas sistematičnosti i redu.
Vaša karijera u prosveti traje više od pedeset godina. Radili ste sa mnogo generacija, u različitim obrazovnim i državnim sistemima, a imate i dobar uvid u prosvetne prakse širom sveta. Koji su najveći izazovi sa kojima se ova generacija suočava na polju učenja o rešavanju problema?
– Ministarstvo prosvete preporučuje da se svaki udžbenik pravi i u elektronskoj formi. I šta biva? Učenici idu linijom manjeg otpora. Zure u ekran, motaju elektronski udžbenik i misle da su naučili nešto. Matematika se ne uči gledanjem, nego s olovkom i hartijom. Ti sa ekrana možeš da dobiješ neke informacije, ali sam moraš da rešiš zadatak, pa tek onda da ga šalješ dalje. Pored dobrih strana tehnologije, mislim da ima i loših. Učenik koji se povodi svim što dobija sa ekrana, on malo upotrebljava svoj mozak, pa će vremenom mozak kod generacija zakržljati i dobićemo priglupe generacije kroz deset ili petnaest godina. To ne bismo smeli da dopustimo. Kod velikog broja učenika, čak kod većine, znanje je oplićalo. Dobar deo potrošača interneta i onih koji posluju s mejlovima je sve nepismeniji. Mi dobijamo hiljade mejlova dnevno. Kada pročitate propratni tekst, tu nema velikog slova, zapete, ničega… To je pogubno. I kod najboljih đaka, kod onih koji idu na takmičenja, tako je. Kada poredim ovu generaciju takmičara sada i onu od pre trideset godina, razlika je ogromna i to nije dobro. Mi radimo na tome da to regulišemo. Pravimo nadgradnju onoga što se uči u redovnoj školi. Ako nam je redovna škola dobra, biće i ovaj dodatni rad dobar i davaće dobre rezultate.
Link
. 
hvala, zalepiću ih .
