kaže tako jedna pjesma...meni jako draga..hoče to kad prerano proživiš život pa ti se ćini da je sve ovo što je ostalo nekako isprazno i tuđe...hvatam se za mahovine tuđih sudbina jer mi je pomalo smiješno kad netko plače zbog neispunjene želje za novu godinu...zbog pogrešno odabranog trenutka...i sličnih tako slatkih stvari zbog kojih u stvari treba biti sretan...možda je u meni stvar..pregorila sam u sebi več odavno i bolesti i smrti...i umiranja na razno razne naćine..oprostila sam već odavno svima kojima sam trebala...ljubila sam i previše...i nekako kao da sam potrošila sve što u jednom životu treba da se potroši..drugog života nemam a za umiranje još nisam...i što ću sad...koliko puta čovjek treba krenuti ispočetka da bi ponovo pao...ustao..pao...ustao...koliko se puta čovjek u životu zaljubi...da li se voli samo jednom ili se voli uvijek pravo ali različito...gdje je moje mjesto u ovom sveopćem ludilu kad sam život ispila ko čašu...do dna..
u mojoj duši puno je snijega...
- Začetnik teme đurđevak
- Datum pokretanja
Cicoka
Iskusan
- Poruka
- 5.282
Pismo sa slapova Nijagare
Jeleni
Odsanjao sam budući život sa tobom,
svoju smrt na tvojim rukama,
ukop uz cviljenje tramvaja u predgrađu,
odsanjao kako mi dolaziš na grob
i pleviš samoću ukraj krsta,
odsanjao porod sa tobom, miris dojke
s mlekom na dečjoj usni,
pelene i rublje u Nevesinjskoj,
odsanjao sam budući život sa tobom.
Odsanjao pećinskog čoveka dok pali vartu
na tvom pupku,
tvoje poljupce bez usana
i perčin sa crnim vetrom u smrekama,
tebe vezanu za jarbol na galiji,
tebe raznetu na čegarskom šancu,
odsanjao sam budući život sa tobom.
Odsanjao tvoje zube od glečera,
beonjače koje je izmrzla polarna noć,
obrve poletele za ždralima,
nos poput magnolije,
i nozdrve kako frkću kao ždrebac u Ontariju,
odsanjao tvoje čelo na uranku,
uši svedene u lopoč,
vrat nad kojim se usteže giljotina,
odsanjao tuđ život, tuđu sreću,
tuđu ruku na mestu gde tvoje telo uvedoh u poeziju.
Odsanjao Hercegovinu od kupine i zmije,
dok sam žudeo za tobom kroz hotelski zid u Bileći,
odsanjao jame nad kojima smo cvokotali,
tvoju glavu u klonulu u krilo pored mora,
pazuha sa mirisom algi i nara,
pljuskove od suza, snove u suzama,
vrisak Prijezdine ljube dok skače u Moravu,
zaodenuo sam te šumskim požarom,
odsanjao sam budući život s tobom,
a ti nisi verovala...
Zavoleo sam tvoj jezik – žalac,
oči od ljuštenog badema,
uvojak što jutrom gori crno a večerom modro,
zavoleo acetilenske zenice,
zavoleo propetost divokoze na litici
dok ustreljena odoleva smrti,
zavoleo tvoju period, ljuspice pod obrvom,
tvoju utvu crnokrilu s garavim mlazom,
mahovinast znoj i kajsijaste malje,
zavoleo tebe, tetivo Justinijane Prime,
a ipak nisi verovala...
Pišem ti s Nijagare, celim njenim slapom,
dok vetar krši krošnju kanadskog javora...
Kada bih umeo što umeju vrači,
pretvorio bih te u dim,
sasuo te sebi u oči, da istočim kroz suze,
kada bih bio šaman, olistalih dlanova,
ispleo bih te od jasikovog lista,
od pčelinjeg zuja, od iskre u ćilibaru,
kada bih bio kovač, čađav od žudnje,
usijao bih te i sakovao sindžir
da se zasužnjim u zindanu,
kada bih bio prosjak,
prosio bih kao sveti Konstatin i Jelena,
bacao se u bezdanice, skakao s komova,
odevao se u kostret,
kada bih umeo da te iscedim u otrov
i da te ispijem naiskap,
kada bih liyao krvnikovo sečivo,
kada bih dopao jedrenskih tamnica,
kada bi me mleli vodenički žrvnji,
kada bih sa gubavcima spavao u lazaretu, uvek bi me, prezrenika, suzom iscelila.
Zamišljam kako drhture kuće na Vračaru,
ugao pored pijace sa noćnim prekupcima,
zoru koju sam sačekivao u tvom predvorju...
Ako te ne budem stvorio iznova,
nisi ni postojala, tek si se prividela,
jer si samo ako drugome jesi,
ženo data od Boga, rabe Božji!
Kada bih te stvarao od gline,
načinio bih sečuanski vrč
napunjen vodom od koje se žedni,
kada bih zidao kuću za tebe,
zidao bih je od nesanice,
umesto crepom pokrio je skorelim suzama.
Ako te ne bude, nije te ni bilo,
nestaću budeš li nestala,
jer sam budući život s tobom odsanjao.
Sačuvaću te u vrevi zemnih seni,
jer slutim crne svadbe
i znam kako ćemo biti sjedinjeni.
Neću pitati – ko si?
Meni jesi dah zveri na crti,
sprženo klasje ovsa u kosi,
iverje rasuto pod skutom smrti.
A kada nastupi čas da se rastoči
telo koje se sa tvojim stočilo
i kada iz ništosti kroči
ono što je u nebesa kročilo,
kazaće tada lomno biće:
gle, zora svih zora sviće!
A onda će i tvoja noga
pristupiti znamenu pod kojim je moj prah
našao pokoj u dobroti Boga.
(1989.) Milan Komnenić
Moradoh da ti je u komentar napisem-vidi i drugima je bilo tesko.Trazi izlaz-novi pocetak.
Jeleni
Odsanjao sam budući život sa tobom,
svoju smrt na tvojim rukama,
ukop uz cviljenje tramvaja u predgrađu,
odsanjao kako mi dolaziš na grob
i pleviš samoću ukraj krsta,
odsanjao porod sa tobom, miris dojke
s mlekom na dečjoj usni,
pelene i rublje u Nevesinjskoj,
odsanjao sam budući život sa tobom.
Odsanjao pećinskog čoveka dok pali vartu
na tvom pupku,
tvoje poljupce bez usana
i perčin sa crnim vetrom u smrekama,
tebe vezanu za jarbol na galiji,
tebe raznetu na čegarskom šancu,
odsanjao sam budući život sa tobom.
Odsanjao tvoje zube od glečera,
beonjače koje je izmrzla polarna noć,
obrve poletele za ždralima,
nos poput magnolije,
i nozdrve kako frkću kao ždrebac u Ontariju,
odsanjao tvoje čelo na uranku,
uši svedene u lopoč,
vrat nad kojim se usteže giljotina,
odsanjao tuđ život, tuđu sreću,
tuđu ruku na mestu gde tvoje telo uvedoh u poeziju.
Odsanjao Hercegovinu od kupine i zmije,
dok sam žudeo za tobom kroz hotelski zid u Bileći,
odsanjao jame nad kojima smo cvokotali,
tvoju glavu u klonulu u krilo pored mora,
pazuha sa mirisom algi i nara,
pljuskove od suza, snove u suzama,
vrisak Prijezdine ljube dok skače u Moravu,
zaodenuo sam te šumskim požarom,
odsanjao sam budući život s tobom,
a ti nisi verovala...
Zavoleo sam tvoj jezik – žalac,
oči od ljuštenog badema,
uvojak što jutrom gori crno a večerom modro,
zavoleo acetilenske zenice,
zavoleo propetost divokoze na litici
dok ustreljena odoleva smrti,
zavoleo tvoju period, ljuspice pod obrvom,
tvoju utvu crnokrilu s garavim mlazom,
mahovinast znoj i kajsijaste malje,
zavoleo tebe, tetivo Justinijane Prime,
a ipak nisi verovala...
Pišem ti s Nijagare, celim njenim slapom,
dok vetar krši krošnju kanadskog javora...
Kada bih umeo što umeju vrači,
pretvorio bih te u dim,
sasuo te sebi u oči, da istočim kroz suze,
kada bih bio šaman, olistalih dlanova,
ispleo bih te od jasikovog lista,
od pčelinjeg zuja, od iskre u ćilibaru,
kada bih bio kovač, čađav od žudnje,
usijao bih te i sakovao sindžir
da se zasužnjim u zindanu,
kada bih bio prosjak,
prosio bih kao sveti Konstatin i Jelena,
bacao se u bezdanice, skakao s komova,
odevao se u kostret,
kada bih umeo da te iscedim u otrov
i da te ispijem naiskap,
kada bih liyao krvnikovo sečivo,
kada bih dopao jedrenskih tamnica,
kada bi me mleli vodenički žrvnji,
kada bih sa gubavcima spavao u lazaretu, uvek bi me, prezrenika, suzom iscelila.
Zamišljam kako drhture kuće na Vračaru,
ugao pored pijace sa noćnim prekupcima,
zoru koju sam sačekivao u tvom predvorju...
Ako te ne budem stvorio iznova,
nisi ni postojala, tek si se prividela,
jer si samo ako drugome jesi,
ženo data od Boga, rabe Božji!
Kada bih te stvarao od gline,
načinio bih sečuanski vrč
napunjen vodom od koje se žedni,
kada bih zidao kuću za tebe,
zidao bih je od nesanice,
umesto crepom pokrio je skorelim suzama.
Ako te ne bude, nije te ni bilo,
nestaću budeš li nestala,
jer sam budući život s tobom odsanjao.
Sačuvaću te u vrevi zemnih seni,
jer slutim crne svadbe
i znam kako ćemo biti sjedinjeni.
Neću pitati – ko si?
Meni jesi dah zveri na crti,
sprženo klasje ovsa u kosi,
iverje rasuto pod skutom smrti.
A kada nastupi čas da se rastoči
telo koje se sa tvojim stočilo
i kada iz ništosti kroči
ono što je u nebesa kročilo,
kazaće tada lomno biće:
gle, zora svih zora sviće!
A onda će i tvoja noga
pristupiti znamenu pod kojim je moj prah
našao pokoj u dobroti Boga.
(1989.) Milan Komnenić
Moradoh da ti je u komentar napisem-vidi i drugima je bilo tesko.Trazi izlaz-novi pocetak.