Sneg... belina svuda... potrajala malo, i sneg se istopio jos u decembru. Ne volim pocetak godine, kao sto pesma kaze :" Ne volim januar, ni bele zimske vragove. U svakom snegu vidim iste tragove, Tragove malih stopa ..."... uvek me ti stihovi dirnu... osetim se zivom u toj belini koja me uledeni.
Sad nemam osecaj tog hladnog januara, i pomalo boli... boli iscekivanje krajolika i sebicno stapanje sa istim... nikako da pustim, i nikako da nastavim ne osvrcuci se... nosim sa sobom kofer zakljucan pod suncem.. vec navikla na njega, ne osecam mu teret... srasli smo, jedno smo... dok ne padne prvi januarski sneg ... tada mi postane tezak i spustam ga lagano... vidim samo njegovo crnilo u ledenoj belini koja me okruzuje... pocnu da ispadaju sitnice koje brizljivo cuvam u njemu... slika, par pahulja u tegli i poljubac u celo za dobro jutro dok se iskrada iz sobe da me ne probudi... i miris... zanimljivo je kako ga zapravo i ne osecam ali sam sebe ubedila da mi je u nozdrvama...
... i tako sedim sa svim tim bogatstvom od nekoliko sitnica koje vucem sa sobom , a pahulje i dalje padaju... i pomalo ih mrzim i pomalo ih volim... otisla je sa njima i vraca se sa njima, vidim joj lik u svakoj od njih... smeje se... obozavala je krupne zimske pahulje, mislim da je i taj dan znala da ce joj pomoci bas one da znam da ju tu uvek samnom... na putu... na mom putu ...
... i opet pakujem pazljivo ... prvo sliku, pa miris, pahulje, a poljubac ostavljam zadnji da bude tu, na pocetku, sa dolaskom sledeceg januara... i opet nepustam, zatvaram kofer i nosim ga sa sobom... sa dolaskom proleca vec nesvesna njegovog postojanja...
... i opet sedam na klupu... ceka me zagrljaj bez pitanja... i to mi prija... rekao je sve... zna sta nosim i sta je u njemu a da mu nikada pokazala nisam...
... mozda i pustam polako... jos samo par januara...
Sad nemam osecaj tog hladnog januara, i pomalo boli... boli iscekivanje krajolika i sebicno stapanje sa istim... nikako da pustim, i nikako da nastavim ne osvrcuci se... nosim sa sobom kofer zakljucan pod suncem.. vec navikla na njega, ne osecam mu teret... srasli smo, jedno smo... dok ne padne prvi januarski sneg ... tada mi postane tezak i spustam ga lagano... vidim samo njegovo crnilo u ledenoj belini koja me okruzuje... pocnu da ispadaju sitnice koje brizljivo cuvam u njemu... slika, par pahulja u tegli i poljubac u celo za dobro jutro dok se iskrada iz sobe da me ne probudi... i miris... zanimljivo je kako ga zapravo i ne osecam ali sam sebe ubedila da mi je u nozdrvama...
... i tako sedim sa svim tim bogatstvom od nekoliko sitnica koje vucem sa sobom , a pahulje i dalje padaju... i pomalo ih mrzim i pomalo ih volim... otisla je sa njima i vraca se sa njima, vidim joj lik u svakoj od njih... smeje se... obozavala je krupne zimske pahulje, mislim da je i taj dan znala da ce joj pomoci bas one da znam da ju tu uvek samnom... na putu... na mom putu ...
... i opet pakujem pazljivo ... prvo sliku, pa miris, pahulje, a poljubac ostavljam zadnji da bude tu, na pocetku, sa dolaskom sledeceg januara... i opet nepustam, zatvaram kofer i nosim ga sa sobom... sa dolaskom proleca vec nesvesna njegovog postojanja...
... i opet sedam na klupu... ceka me zagrljaj bez pitanja... i to mi prija... rekao je sve... zna sta nosim i sta je u njemu a da mu nikada pokazala nisam...
... mozda i pustam polako... jos samo par januara...
