Упознао сам Даку пре нешто мање од 20 год. док је још био у Никшићу. Изузетан човек.
Био сам у његовој фирми, разговарао сам са његовим радницима, сви су били задовољни платом и третманом.
Занимљиво је да није носио мобилни са собом, а у колима је увек имао тренерку и патике за џогирање, и како каже у Београду и другим градовима, које је због посла посећивао, имао је своје стазе за џогирање.
За директора фирме поставио је човека од поверења коме је препустио да води послове. Он је радио само на проширењу и унапређењу бизниса. Свом директору је купио кућу и ауто (био је то неки сребрни Мерцедес - колико се сећам. Говорио је "када је купим нови ауто, онда мора и мој директор да добије нов ауто". Било је непристојно да га питам колико плаћа директора.
Културан и образован човек, не поставља се као газда, цени туђи рад и плаћа. Сушта супротност већини капиталиста који експлоатишу раднике до максимума.