Реци, када моје лице длановима држиш,
шта у њему видиш, себе или мене у твоју душу упијену,
засталу пред истином коју сам тражила,
тражила и пронашла и у њој се изгубила,
у твојим очима као цимет,
као кожа препланула,
као земља узорана, масна у рукама ратара,
као срна што ланад под крошњом врбе крије,
на стази шумској залутала,
уздрхтала од дамара и звукова своје крви,
твојим длановима сапета да не смем да дишем,
макар издахнула.
(onoj sto je od snova satkana...)
шта у њему видиш, себе или мене у твоју душу упијену,
засталу пред истином коју сам тражила,
тражила и пронашла и у њој се изгубила,
у твојим очима као цимет,
као кожа препланула,
као земља узорана, масна у рукама ратара,
као срна што ланад под крошњом врбе крије,
на стази шумској залутала,
уздрхтала од дамара и звукова своје крви,
твојим длановима сапета да не смем да дишем,
макар издахнула.
(onoj sto je od snova satkana...)