-Nekada davno,živela jedna tužna devojka...
-A zašto je bila tužna?
-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu.Zato što je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Jel ni mamu nije imala?
-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
-A zašto sinjeg,kad je more plavo?
-Dobro-plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
-A ona?
-Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
-I onda?
-Išla tako,išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini,i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
-A sutra ,kada je bio dan,je l' ga onda našla?
-Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi,šta je sad ovo)
-A zašto ga je more odnelo?
-Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
-A meni je,ipak, žao i one devojke što ga je izgubila-kaže pospani glasić.
( I meni je.)
-Šta je sa njom dalje bilo?
-Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
-A zašto je bila tužna?
-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu.Zato što je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Jel ni mamu nije imala?
-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
-A zašto sinjeg,kad je more plavo?
-Dobro-plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
-A ona?
-Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
-I onda?
-Išla tako,išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini,i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
-A sutra ,kada je bio dan,je l' ga onda našla?
-Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi,šta je sad ovo)
-A zašto ga je more odnelo?
-Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
-A meni je,ipak, žao i one devojke što ga je izgubila-kaže pospani glasić.
( I meni je.)
-Šta je sa njom dalje bilo?
-Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).