(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
TUTNJEĆI GOST
Znaš……je l’ tebi u posetu svrati
Nekad nekakav tren mali?
Tek eto ga…pokuca na vrata duše
Pa duša zastane….zagleda se u tren
A on se šepuri, onako mali i sladak
atak na dušu učini
ma…..tek samo da je začini.
Eh….slatkiš mali
Mislim, taj trenčić
Što lepotu sećanja u sebi nosi
I neki tanušni vetrić donosi
Zvrk projuri dušicom
Osmeh joj namakne
I okce joj se zablista
Pa duša tad liči
Na mlado drvo kad prolista.
Kako dodje tako i ode
Tutnjeći gost iz lepote neke
Od učestalosti njegovog svraćanja
Znamo koliko smo daleko od sećanja.
Ili blizu...zar ne?
PS Laku noć i dobro jutro blogeri
