Тумачење светог Јеванђеља по Јовану

[Златоуст]

Тема је отворена са циљем да прикаже тумачење истог јеванђеља од стране Цркве у лику светог авве Јустина Ћелијског.Молим вас да не остављате ваше коментаре на овој теми.Хвала на разумевању.

Јеванђеље по Јовану

Четврто Јеванђеље написао је љубљени Христов ученик Јован Богослов. Свети Јован био је син галилејског рибара Заведеја (Мт. 27,56; Мк. 15,40). Заведеј је био човек(Мт. 4,21) и Саломије (Мт. 27,56) имућнији, јер је имао и раднике (Мк. 1,20), а био је и значајнији члан јудејске заједнице, пошто је његов син Јован познавао првосвештеника (Јн. 18,15). Његова мати Саломија помиње се у броју жена које су служиле Господу својим добрима: она је путовала с Господом по Галилеји, ишла за Њим у Јерусалим на последњу Пасху и припремала мирисе за помазање Његовог тела заједно са женама мироносицама (Мк. 15,40-41, 16,1). Предање сматра да је она кћер Јосифа заручника.

Јован је најпре био ученик Јована Крститеља.Чувши његово сведочанство о Христу као о Јагњету Божјем,које узима грехе света, он је одмах, заједно са Андрејем,пошао за Христом (Јн. 1,37-40). Сталним учеником Господа он је постао нешто касније после чудесног лова на Генисаретском језеру, када га је Господ Сам призвао заједно са његовим братом Јаковом. (Лк. 5,10). Заједно са Петром и својим братом Јаковом удостојио се посебне блискости са Господом, био је са Њим у најважнијим и победоносним тренуцима Његовог земног живота. Тако се он удостојио да присуствује васкрсењу Јаирове кћери (Мк. 5,37), видео је Преображење Господа на гори (Мт. 17,1), слушао је беседу о знацима Његовог другог доласка (Мк. 13,3), био је сведок Његове гетсиманске молитве(Мт. 26,37). А на Тајној Вечери он је био тако близак Господу,да је по сопственим речима, био наслоњен на прси Његове (Јн.13,23-25), одатле је и произашао његов назив “напрсник“(љубимац, миљеник), као ознака посебно блиског човека. По смирењу не назива себе именом, већ у свом Јеванђељу именује себе као ученика кога Исус љубљаше (13,23). Та љубав Господа према њему показала се и у томе, што је Господ,висећи на крсту, поверио њему Своју Пречисту Мајку,рекавши му: Ево ти мајке (19,27).

Пламено љубећи Господа, Јован је био пун негодовања против оних који су се противили Господу или се туђили од Њега. Због тога је он забранио човеку, који није ишао за Христом, да изгони демоне именом Христовим (Мк.9,38) и молио Господа да баци огањ на житеље једног самарјанског села пошто га нису примили, када је путовао у Јерусалим кроз Самарију (Лк. 9,54). Због тога су он и његов брат Јаков добили од Господа назив Воанагрес, што значи:синови грома. Осећајући љубав Христову према себи, али још непросвећен благодаћу Светога Духа, он се осмелио да моли за себе заједно са братом Јаковом најближе место уз Господа у Његовом Царству, на што је као одговор добио предсказање да их обојицу чека чаша страдања (Мт. 20,20).

После Вазнесења Господа често видимо св. Јована заједно са св. апостолом Петром (Дап. 3,1: 4,13: 8,14). Упоредо с њим он се сматра стубом Цркве и борави у Јерусалиму (Гал.2,9). Од разарања Јерусалима место живота и делатности св. Јована постаје Ефес у Малој Азији. У време царствовања императора Домицијана (а по неким предањима Нерона или Трајана, што је мало вероватно) он је био послат у прогонство на острво Патмос, где је написао Апокалипсис (1,9-19).Вративши се из прогонства у Ефес, он је написао тамо своје Јеванђеље и упокојио се у дубокој старости (једини од апостола) по једнима у 105, или по другима у 120. години живота, у време царствања иператора Трајана.

По предању, четврто Јеванђеље Јован је написао на молбу ефеских хришћана или на молбу малоазијских епископа. Они су му предали прва три Јеванеља и молили га да их допуни речима Господа, које су они од Њега слушали.Св. Јован је потврдио истинитост свега написаног у та три Јеванђеља, и нашао да је потребно много чега додати њиховом казивању, а посебно изложити опширније и јасније учење о Божанству Господа Исуса Христа, да људи током времена не би почели о Њему да мисле као о Сину човечијем. То је било тим неопходније, пошто су се у то време почеле појављивати јереси које су одрицале Божанство Христово-евионити, јерес Керинта и гностици. По сведочанству свештеномученика Иринеја Лионског, а такође и других древних отаца и црквених писаца, св. Јован написао је своје Јеванђеље подстакнут на то молбама малоазијских епископа,узнемирених појавом ових јереси.

Из свега реченог јасно је да је циљ писања четвртог Јеванђеља била жеља да се допуни казивање тројице Јеванђелиста. Да је то тако, о томе сведочи сам садржај Јовановог Јеванђеља. Прва тројица Јеванђелиста често говоре о једним и истим догађајима и наводе једне и исте речи Господа, због чега су њихова Јеванђеља добила назив синоптичка; Јованово Јеванђеље се веома разликује од њих својим садржајем, и садржи казивања о догађајима и наводи речи Господа, о којима често нема никаквог помена у прва три Јеванђеља.

Најкарактеристичнија црта најјасније је изражена у називу које му се приписивало у старини. За разлику од прва три Јеванђеља, оно се претежно назива духовним Јеванђељем(Грчки: пневматикон). Ово је због тога, што синоптичка Јеванђеља углавном говоре о догађајима земног живота Господа; Јеванђеље по Јовану и почиње излагањем учења о Његовом Божанству и садржи у себи читав низ најузвишенијих речи Господа, којима се открива Његово Божанско достојанство и најдубље тајне вере, какве су на пример, беседа с Никодимом о рођењу с више водом и духом и о тајни искупљења, беседа са Самарјанком о води живота и о поклоњењу Богу у духу и истини, беседа о Хлебу који силази с неба и о тајни причешћа, беседа о добром пастиру и по свом садржају посебно значајна опроштајна беседа с ученицима на Тајној Вечери са предивном завршном, такозваном,првосвештеничком молитвом Господа. Овде налазимо и читав низ личних сведочанстава Господа о Себи Самом, као о Сину Божјем. За учење о Богу-Слову и за откриће свих тих најдубљих и најузвишенијих истина и тајни наше вере св. Јован је добио назив Богослов.

 

[Златоуст]

Девственик чистог срца, свецело душом предан Господу и вољен од Њега због тога посебном љубављу, св. Јован дубоко је проникао у тајну хришћанске љубави, и нико као он потпуно, дубоко и убедљиво, у свом Јеванђељу, као и у своје три саборне посланице, не открива хришћанско учење о две главне заповестима закона Божјег - о љубави према Богу и о љубави према ближњем - због чега га називају још и Апостолом љубави.

Важна особеност Јовановог Јеванђеља још је и то,да док прва тројица Јеванђелиста говоре углавном о проповеди Господа Исуса Христа у Галилеји, св. Јован излаже догађаје и речи из Јудеје. Благодарећи томе можемо разумети каква је била даља служба Господа а тиме и даљи Његов земни живот .Проповедајући највећим делом у Галилеји, Господ је путовао у Јерусалим, то јест у Јудеју, на све важније празнике. Из тих путовања св. Јован и узима догађаје и износи у њему речи Господа. Таквих путовања у Јерусалим на празник Пасхе, као што се види из Јеванђеља по Јовану, било је укупно три, а пред четврту Пасху Господ је примио крсну смрт. Из тога следи да је служење Господа трајало око три и по године (јер је изашао на јавно служење, како сведочи св. Лука у 3,23, у Својој 30. години).

Јеванђеље по Јовану садржи 21 главу или 67 црквених зачала. Почиње учењем о Слову, које је било у почетку, а завршава јављањем васкрслог Господа ученицима на мору Генисаретском, повратком Петра у апостолство и тврђењем аутора да је његово сведочанство истинито и ако би се о свему што учини Исус писало, ни у сами свет не би стале написане књиге.

Узето из Четворојеванђеља

 

[Златоуст]

Поговор

Као и многи други велики Оци Цркве Христове и Отац Јустин је био не само велики богослов и философ, надахнути пастир и духовник, него такође и велики тумач Речи Божије, Еванђеља Богочовека Христа. Његово тумачење Светога Писма, и нарочито Еванђеља = Благовести Христове, било је пре свега свеживотни лични подвиг, у којем је Реч Божију доживљавао као громогласну благовест (крштено му је име било Благоје) вечне Истине и вечног Живота, благовест коју Живи и Истинити Бог открива и дарује живом и пробуђеном човеку - као Свој логос = смисао за човекову егзистенцију и као свој хлеб насушни за живот овде на земљи и у вечном Царству Небеском.

Зато је Отац Јустин приступао светописамској Речи Божијој увек подвижнички. Његово основно егзегетско правило било је: твори да би разумео, сходно речи Христовој из Еванђеља по Матеју 5,19: "Ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небеском" . Он је свагда Еванђељем најпре живео, а онда га и другима проповедао као пастир и духовник и предавао га као профеоор теологије.

Као наставник у Богословијама (Сремски Карловци, Призрен, Битољ) између два рата, Отац Јустин је годинама предавао као предмет тумачење Новог Завета. Од тада је остало више бележака, његових и ђачких, са тих егзегетских предавања: на Еванђеље Матејево и Јованово, на Дела Апостолска, на поједине Посланице Св. Апостола Павла. Касније, у ратним и паратним годинама, он је писао и потпуна тумачења: на Еванђеља по Матеју и по Јовану, на три Саборне Посланице Св. Јована Богослова и на скоро све Посланице Апостола Павла. Већину тих тумачења манастир Ћелије је већ објавио. Сада издајемо и ово Тумачење Светог Еванђеља по Јовану, из рукописне заоставштине Великог Аве.

У рукописима се налазе три редакције тумачења Оца Јустина на Еванђеље Јованово. Најпре белешке његових ученика богослова, умножаване литографски (негде трвдесетих година), али је од тога сачувано само тумачење првих 8 (осам) глава Јовановог Еванђеља. Друго тумачење је рукопис (писан оловком врло ситно, у 2 нотеса, на лошем ратном папиру) из 1945. године, који обухвата целокупно Јованово Еванђеље. (Писање овог тумачења започео је Ава Јустин 8/21. априла 45. и први блокнотес завршио (гл. 8,40) на Велики Петак 21. ацрила (4. маја) 45, а затим продужио у другом нотесу и завршио до краја Еванђеља (гл. 8,41 - 21 25) на Преп. Теодора Освећеног 16/29. маја 1945. у Дучаловићу, у виноградској колиби манастира Сретења у Овчарско-кабларској клисури, где је тада проводио дане у критично послератно време, будући избачен са Универзитета и прогањан и затвараи на правди Бога.

Пред своје блажено престављење Отац Јустин је ово своје тумачење почео да прерађује и проширује (почев од 11. децембра 1978, у ман. Ћелије) и стигао је до гл. 5,47, а онда се предсмртно разболео (на 10 дана пред Благовести 1979, на који празник је и прешао из овога света у онај, спојивши тако свој телесни земаљски роћендан са вечним Рођенданом у Царству Небеском).

Ово опширније тумачење, дакле главе 1-5, објављујемо овде у целини, а у наставку (тј. главе 5, 47 (завршетак стиха) до 21,25) објављујемо оно тумачење из рукописа насталог у Овчару. Тако добијамо штампано комплетно тумачење Св. Еванђеља по Јовану (остављајући да се касније објаве и остале варијанте тумачења из напред наведених рукописа). Свугде смо поштовали Ауторов рукопис (осим што смо, због техничких тешкоћа штампарије, из опширнијих грчких цитата наводили само најнужније).

Отац Јустин је иза себе оставио и низ других краћих бележака - схолија - на поједина места Еванђеља Јовановог и других књига Новог Завета, који записи престављају прворазредни егзегетски материјал, попут напр. светоотачких одломака у познатима Катенама. Навешћемо овде, примера ради, само један такав запис, који се односи на сам назив Апостола Јована дат му од Христа: "Воанергес" = "син грома" (Мр. 3,17).
* * * * *

"Син грома" - громовима Истине влада. Сваки да чује: громове Истине. Нема глувога. Вера - то (је) слух, то уво: чути Бога Истинога. Еванђеље - громовске истине. Громобрани: вера, љубав, нада = врлине: помоћу њих се учити громовским истинама вере, Еванђеља. (То су) Громови вечнога Живота, вечне Истине. Он влада громовима Истине, Еванђеља = свеврлина. Истине Еванђеља (су) обучене у громове. (Јован је) Громовник Еванђеља, Цркве, вечног Живота, вечних Истина. - Свака реч = благовест = гром; нема глувог, сви чују - громове. Вера - слух, љубав - гром; све гром до грома; то је Нови Завет - то Господ Христос. Истина васкрсења - гром. Истина Вечног Живота - гром. Истина Вечне Љубави - гром. Истина Вечног Еванђеља - гром. Изнад облака времена и простора су новозаветни Громовници - Свети Јован и Јаков (Мр.3,17). То су уствари и сви Апостоли, за њима и Свети Оци. Ништа јаче од њих: владају смрћу и животом".

* * * * *

"Бог Логос - свегром: постао човек. То (је) најважнији догађај у историји човека, света, земље, човечанства. Тако човек овладао временом и простором. Бог Логос - Живот свега живога, Истина свега истинитог, Смисао и Мисао свега постојећег, срце Еванђеља, Вечност саме вечностни - Бог Логос - тајна, светајна Еванђеља. Бог Логос - тајна, светајна Боговаплоћења. Бог Логос - тајна, светајна свега живог. Бог Логос - тајна, светајна свега човечијег, и свега постојећег. Бог Логос - тајна, светајна бића, свебића, света и светова, тајна свега постојећег."

* * * * *

"Бог Логос - казао нам Себе кроз Свето Еванђеље. Бог Логос - казао нам Себе кроз Цркву. Бог Логос - казао нам Себе кроз твар, кроз сву твар; кроз свете тајне и кроз свете врлине. Бог Логос - казао нам Себе кроз свако добро, кроз сваку истину. Вечно је у човеку оно што је логосно: оно је мудрост мудрости човекове, бесмртност бесмртности човекове, вечност вечности човекове."

* * * * *
"Еванђелист Јован: у самом почетку Светог Еванђеља казао нам сву тајну Еванђеља, сву тајну Богочовека. А то је? - Бог Логос = Богочовек = Црква. Кроз време и простор разрасло се све Христово, све Богочовеково, и узрасло у Цркву: Богочовечанско тело Христово".

Мислимо да ова успутна егзегетска схолија најбоље открива начин и карактер благовести блаженог Аве Јустина на Вечну Благовест Апостола и Еванђелиста Јована Богослова, Љубљеног Ученика Христовог.

 

[Златоуст]

Глава прва

БОЖАНСТВО ОВАПЛОЋЕНОГ БОГА ЛОГОСА

"У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог." (1:1) Ако је почетак празан и пуст, какво ли ће тек бити оно што произилази из њега и долази из њега? Ако је у почетку испред ових почетака ништа, онда из ништа може произаћи само ништа.

Наша људска мисао која уопште мисли у категорији: почетак, трајање, завршетак, не може ни о свету, ни о бићу, ни о постојању да мисли без почетка. Полазећи од себе као од прве непосредне стварности своје ка ономе што је на њеноме почетку она се природом свога бића мора питати: шта је почетак свих почетака, почетак испред свих почетака, па и почетак саме људске мисли? Јер чим мисао људска почне да мисли, она већ у самом акту мишљења има почетак. Тако има почетак и у самом бићу, постању и постојању свом.

А када мисао људска обухвати овај видљиви свет, она се с правом природно и логично пита: шта је почетак овоме свету, шта је пре почетка овога света, јер је очигледно да овај свет има почетак, кад и ја, мисао људска, имам почетак?

Христовођена и богонадахнута мисао Светог Еванђелиста Јована вида тај први почетак, прапочетак, почетак свију почетака, сав испуњен Логосом, Богом: Он је почетак, Он испуњује сав почетак, Он је "у почетку" .

На почетку свега, испред свих почетака, као почетак и бића, и постојања, и света, и живота, стоји Бог Логос: Творац свега што је почело и постојањем траје. Овај Свепочетак је тиме Свепочетак што нема почетка; он је у непрекидном трајању; и Он даје силе свима почецима у створеном свету да постојањем трају, и развијају се, и одвијају се у најразноазрсније облике постојања и збивања. Зато је и изречена богомудра реч која значи не само трајање већ светрајање: = беше. Али овај глагол је пуста граматичка шема ако није испуњен Логосом = Мудрошћу, Речју, Богом.

Трага ли радознала људока мисао за почетком тог Свепочетка за почетком Логоса, ево њега: "И Логос беше у Бога". Његов почетак је у Бога, значи: Он и нема почетка; сав је у Бога, па ипак самосталан, ипостасно самосталан, не обезличен неком обезличујућом погруженошћу у Богу. Људска мисао, када мисли о Богу, не може друкче а да и почетак Његов не замишља беспочетним. За њу је и најприродније и најлогичније да Бога замишља бескрајним и бесконачним у сваком погледу, па и у погледу почетка: почетком је Он бескрајан, бесконачан, беспочетан. Да, то је једини беспочетан почетак.

Зато је Логос свим бићем Својим сав "у Бога"; а то значи: сав бескрајан, са сваке стране бескрајан и безграничан. Иако је "у Бога", Логос није ништа мањи од Бога: сва су божанска савршенства у Њему као и у Богу, те је и Он по свему и свачему Бог, и то Бог Логос, зато је и речено Духом Светим преко светог тајновидца и боговидца: "и Бог беше Логос" .

Значи: Бог Логос је посебна Личност у Богу, друго Лице Свете Тројице. Тако: у почетку испред свих почетака стоји и постоји Пресвета Тројица. Јер Бог Логос никада није одвојен од Бога Оца; Он је стално и вечито "у Бога" . Он "нема почетка" (1 Јн. 1,1).

Богомудри Свети Кирило Александриски благовести: Блажени Еванђелист Јован под почетком означава овде Бога Оца, да би се Божанска природа јавила изнад свега, имајући под својом влашћу сву твар. Нема ничег старијег од почетка. Употребљена реч "беше" означава превечни почетак Бога Логоса, и води мисао човекову ка дубоком непостижном, неизрецивом и ванвременом рођењу. Еванђелист благовести: "И Логос беше у Бога" , и тиме указује на Ипостас Бога Оца и на Ипостас Бога Сина.

"Он бјеше у почетку у Бога" (1:2) Да је Логос - Бог, и да је Бог заиста Света Тројица казује нам следећа благовест новозаветног громовника богочовечанске истине: "Логос беше у почетку у Бога" - "Логос беше Бог" (ст. 1).

Значи: Бог Логос ни по чему није мањи од Бога Оца, нити је Он по почетку постојања каснији од Бога Оца, па макар творевина "пре свих векова", како су то учили христохулни и богохулни Аријанци.

Он ни у ком смислу није створење, већ у свему и по свему, свагда. И увек вечити Бог Логос, увек "беше у Бога", "код Бога", окренут "к Богу" - никада, ни по чему мањи од Њега, па ни по почетку свога бића и постојања. Логос "беше у почетку" .

Али да ко не би помислио да тај почетак има почетка, и да Логос није прави и истинити Бог, по свему раван Богу Оцу, свети благавесник и додаје: "Он беше у почетку у Бога" .Тако света логика еванђелског богословља не допушта ни помисао да је Бог Логос ма по чему нижи и мањи од Бога Оца.

Свети Златоуст благовести: Син грома има кључеве неба. Он је обучен у Христа. Поприште његове делатности јесте васцело небо, гледалиште - васељена. Гледаоци и сви анђели и од људи они који су слични анђелима или желе да постану такви. Еванђелиста Јована окружују вишње силе, дивећи се племенитости душе његове и красоти врлине његове, којом је он привукао себи и Самога Христа и добио духовну благодат. Стога обратимо ову пажњу не на рибара, не на сина Зеведејевог, него на онога који зна дубине Божије, дубине Духа Светога. Он нам ништа људско неће говорити, већ све што нам буде рекао биће из дубине Духа Светога, из оних тајни које чак ни анђели нису знали пре но што су се збиле. То нам је открио Апостол Павле рекавши: "Да се кроз Цркву сад обзнани поглаварствима и властима на небу многоразлична премудрост Божија" (Еф. 3,10).

Значи, анђели заједно с нама научили су се ономе што раније нису знали. Еванђелист Јован удостојио се проникнути у најнеприступачније тајне, и имајући у себи говорећег Самог Господа, није подлегао никаквим људским слабостима...

Еванђеље је не властити производ Светог Еванђелиста Јована, него дело божанске силе која је делала у души његовој... Еванђелист нам доноси тако узвишене догмате, тако превасходна правила живота и такву мудрост, какви су могуће само ономе који благовести из саме дубине Светога Духа, и објављује као онај који тек што је сишао са самих небеса. Кроз Еванћелиста благовести сам Бог роду људском.*

 

[Златоуст]

"Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало" (1:3)Ево почетка свима почетцима; ево Свеизвора из кога је потекло све што постоји: сви потоци постојања истичу из њега разграњавајући се у безброј поточића и поточићи у безброј још ситнијих поточића, па кроз капиларе до у атоме, електроне, фотоне, праелектроне.

Кроза све то струји једна једина, нека чудесно диференцирана и разливена и разграната и размрежена Логосова стваралачка сила: "Све кроз Њега постаде што постаде" :све од највећег до најмањег, од највидљивијег до најневидљивијег, све што видимо на кори света и све што не видимо под том кором.

То Логосово "све" ко зна у какве се све димензије пружа, ко зна где су му и какви су му крајеви, какве запремине, какве дубине, ширине, висине! Нема сумње да се то "све" не може измерити никаквом људском мером, никаквом људском мишљу. У том Логосовом створеном "све" колики је безброј ствари које ми људи својим органом вида не видимо, а колики ли тек које превидимо.

Само у Богу Логосу "све што постаде" , тј. сви светови видљиви и невидљиви јесу и претстављају једну органску целину, логосну и логичну целину. Само полазећи из Њега, и вођена Њиме људска мисао може то наслутити, назрети, и људско осећање осетити; а само освећена и просвећена Њиме људска мисао може то јаоно сагледати и сазнати, и људско срце - очигледно дознати и схватити. Да би постао један камен, колико је силе потребно, и какве? Сигурно силе несравњено веће него што су људске, јер ниједна људска сила не би могла створити из ничега и један најмањи каменчић. А, камоли - створити сунце, месец, небеса, земљу, човека, душу, мисао, осећање, савест.

О, за све то неопходне су силе несравњено веће од људских, силе Бога Логоса. Зато је и речено: "И без њега ништа не постаде што постаде" (ст. 3). Значи: у постојање се улази само помоћу Бога Логоса; нема друтог улаза, нема других врата помоћу којих би се могло ући у царство постојања. И у овом погледу важе оне божанске речи оваплоћеног Бога Логоса: "Ја сам врата" (Јн. 10,9).

Нема твари, нема трунчице која постоји, а да није постала Богом Логосом. На свему, по свему и у свему је Његов стваралачки дах, Његова свестваралачка сила. Када би људка мисао могла да до краја разгрне атом и сунце, нашла би ту логосну силу и у једном и у другом. По пореклу свом све је логосно. Отуда сва твар, сва творевина и јесте прво Еванђеље Божије, прво праеванђеље о Богу Логосу, Творцу и Сведржитељу свега што постоји.

У ствари, сав створени овет, ове видљиве и све невидљиве васионе јесу своје врсте богојављење, христојављење. Само површно и површинско, само кокошије чепркање мишљу људском по храпавој кори, по површинској прашини васионе, не проналази то и не види то. Чим људска мисао озбиљно крене кроз овај свет, она свуда, у срцу сваке твари наиђе на божанску логосну силу која све што постоји, води тајанственим путевима постојања ка богоодређеном свециљу васионе (ср. Кол. 1,16; Јевр. 2,10).

Све што постаде са божанским циљем постаде, јер све Богом Логосом постаде. Нема ничег случајног у Божијем свету; најмање је случај створио ишта у овоме свету. Нема случаја, нема ничег случајног, јер има Бога Логоса, који је и Свемудрост и Свелогика, и Свесила свега постојећег, и усто:Свепромислитељ, јер је Свестворитељ.

А ђаво? Зар је и он "Њиме постао"? Да, само је Бог Логос створио њега као светог и светлог анђела. Он је ушао у такво постојање. Ђаволом је постао, јер је, вођен и завоћен својим гордим самољубљем, зажелео да потисне Бога, и сам постане Бог. Тако је он злоупотребом своје слободне воље, својим гордим самољубљем претворио себе из светог и светлог анђела у ђавола: у биће противбожно, зло, грешно и свемрачно.

У ствари, ђаво зида себе на небићу, на сенкама свога уображења да је он нешто велико и огромно. Но он и јесте тиме ђаво, и тиме лудило, што хоће да царство свога постојања, свога бића заснује не на Богу Логосу, већ на својој фантастичној гордости и безразложном самољубљу. Суштина је ђаволове трагедије у томе, што на небићу хоће да заснује своје биће.

У томе је трагедија и ђаволовог зла и ђаволовог греха, па и људског зла и људског грвха: хоће да заснује своје биће, своје постојање на нечему што нема у себи Бога Логоса, што нема истинитог Бога. А то значи: што хоће своје биће да заснује на небићу. А у томе је прва ђаволова лудост, у томе и све ћаволско лудило људско, које у својој грозници држи природу људску која се добровољно определила за грех и зло.

Богомудра мисао Светог Григорија Ниског казује ову тајну зла и философије греха. Ево ње: "зло има своје биће у небићу".

Свети Кирил Александриски благовести: Бог Логос као Јединородни Син очигледно све ради уз сарадњу и у саприсуству Оца и Свегога Духа. А Сину саприсуствује Отац не као немоћноме да ишта уради од постојећег, него као сав будући у Сину истоветношћу суштине. Пошто, дакле, Један постоји у Другоме природно и неопходно, те кад ради Отац очигледно ради и Син као Његова природна, суштаствeна и ипостасно постојећа Сила. Исто тако када ради Син, ради и Отац као извор стваралачког Логоса, природно присутан сопственом Породу, као што је огањ присутан у топлоти која происходи из њега.

Свети Златоуст богомудро објашњава тајну Бога Логоса. Речи блаженог Еванђелиста: "У почетку беше Логос" означавају не што друго него биће вечно и безгранично... Није речено: беше у Богу, већ: "беше у Бога" што означава вечност Бога Логоса по ипостаси. Логос је ипостасно биће које је бестрасно произашло од самога Оца.

Блажени Теофилакт Охридски богомудрује: Еванђелистове речи: "Логос беше у Бога" показују да је Син савечан Оцу и да Отац никада није био без Сина. Реч је о две Личности, али и о једној природи и о једном Божанству. Логос се никада није одвајао од Бога Оца и појавио као неки антибог.

 

[Златоуст]

"У Њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима." (1:4) Не само постање света већ и само постање живота, сав живот у неизмерној тајанствености својој дошао је од Бога Логоса, и сав "беше у Њему". Нема сумње, живот није нешто што је само од себе постало у већ постојећој творевини, у утроби природе; нити је "оно што постаде" могло да само од себе створи, произведе живот.

Очигледно је: сав живот у свој целини својој, и у свима чудесним појединостима својим, води порекло непосредно од Бога Логоса. Све што у створеном свету постаде, па и сам живот - "Њиме постаде" ; и за све живо важи ово: "без њега ништа не постаде што постаде" живо (ст. 3).

Силе и границе живота су у Богу Логосу. Зато је сав живот, и све што живи, еванђеље о Богу Логосу, проповед, благовест о Њему. Зато је тајна живота тако божански узвишена, сложена и дивна, јер је у њој - сав Бог Логос, који кроз њу и по њој разлива своја божанска тајинства и силе. Тако је и живот, од врха до дна, од почетка до краја, своје врсте богојављење, христојављење. Све што живи, самом природом својом објављује Христа Бога Логоса. Зато се живот и појава живота у "мртвој" природи ничим не може објаснити до Богом Логосом. Пошто живот бићем својим тоне и извире из Бога Логоса и његових савршенстава, то и све његово у суштини има логосни карактер.

У тој логосности живота садржи се права логика живота. Логос и јесте једина божанска логика живота, зато се Он и назива "Логос живота" (1 Јн. 1,1). У ствари, без Христа, без те Логике, божанске Логике живота, нама једине божанске логике, сав живот постаје бесмислица, страшна и душеубиствена. Чим човек хоће да без Бога Логоса објасни, осмисли, оправда живот, већ је закорачио и ступио на клизаву литицу алогичности којом се отискује у потпуни хаос и смрт духовну. Јер шта је то смрт?

Смрт је хтети бити жив без Бога Логоса. А она наступа чим човек хоће то да оствари. Први је са тим почео праотац Адам: хтео је да живи, али не Богом већ грехом. А то значи: хтео је да небићем изграђује своје биће. И тако је смрт ушла у људску природу. А смрт? исте је природе и логике које и ђаво и грех и зло.

Или боље, једно је тројство: грех, смрт и зло; тројство - нераздвојно и једносушно. Оно и хоће да на призрацима, на привидима, на привиђењима зида себе, гради себе, заснива себе.

Чим људска мисао крене у грех, већ је ступила путем у духовну смрт. А духовна смрт настаје у души људској када се она одвоји од Бога Логоса, када неће да живи Њиме, када неће да верује у Њега, и најзад - када Га одриче и пориче, и тврди: нема Бога. То је врхунац смртности, она "друга" смрт (Откр. 21,8), која и јесте најпакленији пакао за боголику душу људску, њен вечни пакао.

У тој другој смрти за душу човекову заиста нема Бога, заиста не постоји Бог, јер Га она неће у себи, неће његове животворне, светле и свете силе. А Бог се никоме не намеће насилно. Тако душа, која стварно живи само Богом Логосом и од Њега добија ове што је живо у њој, чим гресима и неверјем потисне из себе Бога Логоса остаје по инерцији жива, и у греху и у смрти жива. А живот, чија је једина суштаствена и радосна сила и једини логички бесмртни смисао - Бог Логос, чим изгуби Бога претвара се у смрт, у бесмислицу, у пакао, у ужас, у страшило, у наказно привиђење које лудачки проглашује себе за све и сва у свима световима. Тако душа саму себе мучи вечним мукама. А то и јесте пакао, који почиње у овом, да се, при непромењеној садржини душе, вечито продужи у оном овету. Пример? Богаташ у причи о богаташу и Лазару (Лука 16,19-31).

Живот је по себи логосан, а то значи: божански логичан. Отуда: живети значи логосовати, логосне божанске силе и особине остваривати. Ући у живот значи: ући у све што је Логосно, Божије: у Његову светлост, истину, правду, доброту, љубав, бесмртност, мудрост. А пошто је Бог Логос - вечна божанска Светлост, то живети у ствари и није друго до светлети. И још: живети значи бити у светлости. Само као жива бића људи могу у светлости живота сагледати свој вечни, божански, логосни смисао.

Живети за човека значи: душу, која је логосном светлошћу запаљена, одржавати у светлењу и горењу оним што је логосно, божанско, бесмртно. И све што живи у човеку, види свој прави пут само у светлости Бога Логоса. И што живи - Њиме живи. Зато што је свим бићем својим у Богу Логосу, живот и јесте живот и у исто време светлост. Бог Логос преко живота светли, и дарује светлост. А без тога и око тога је тама. Стога је тама синоним смрти, и сама смрт.

Зато свети Еванђелист благовести: "и живот беше светлост људима" (ст. 4). Живот - светлост, живети =светлети, и то светлети Богом Логосом. То је првобитна, божанска, бесмртна, неугасива светлост. И Она се сва оваплоћењем Бога Логоса уселила у човека, Она - "Истинита Светлост" (Јн. 1,9). И отуда Богочовекова благовест: "Ја сам светлост света" (Јн. 8,12).

Живот из прасуштине своје зрачи логосном светлошћу; отуда и материја од које је тело људско, састоји се из фотона, из светлосних зрнаца. Све што улази у живот људски саткано је од светлости, од светлосних сила и светлосне материје.

 

[Златоуст]

"И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе" (1:5) Живот? - Сав је у Богу Логосу и од Бога Логоса. Све што није од Њега и у Њему - у тами је. А то? - у смрти је. Јер је смрт оно што нема Бога Логоса, и што је изван Њега. А то је? - грех, и зло, и ђаво.

Ово троје. Али је све то троје - једна смрт. А смрт - то је непрекидна тама, вечна тама и мрак. Само та тама не шкоди Богу Логосу, не смањује, нити гаси Његову вечну и неугасиву Светлост, коју он пали животом и по људима. Она као и да не постоји, јер где логосна светлост светли тамо нема таме нити је може бити.

Зато свети Благовесник благовести: "И светлост се светли у тами, и тама је не обузе" (ст. 5). Тама је нешто ограничено, јер долази од сазданих бића; а светлост Бога Логоса је безгранична, зато је тама обузети не може. Она је безгранична и у људском животу као логосној творевини. Зато ни њега тама обузети не може све док светли Богом Логосом и зрачи његовим животворним силама.

Основно је хришћанско искуство из живота и рада Богочовека Господа Христа: "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1, Јн. 1,5). Љубав је Светлост, мржња је тама: "који љуби - у светлости живи; који мрзи - у тами је (1 Јн. 2,10,11). Новозаветно је начело: Свака еванђелска врлина је светлост; сваки порок је тама.

И светлост се светли у тами. Свети Златоуст богомудрује: Тамом се овде назива и смрт и заблуда. Вештаствена светлост светли не у тами, већ када нема таме; међутим еванђелска проповед светлила је у сред мрака заблуде која све опседа. Ова светлост прониче и у саму смрт и побеђује је. Према томе, пошто ни смрт ни заблуда не савлађују ову светлост већ она свуда блиста и светли сопствеиом снагом, то Еванђелист и вели: "и тама је не обузе" . Да, она је несавладљива, и не воли обитавати у душама које не желе просветљење...

Бог се не приближава нама силом, против наше воље, него по нашој вољи, по нашој жељи и благорасположењу. Не закључавај врата овој светлости, и доживећеш велику насладу. Ова пак светлост долази нам помоћу вере; и дошавши, веома просвећује онога који је прима. И ако јој ти понудиш чисти живот, она ће стално обитавати у теби.

Свети Кирил Александриски вели: Син није створен; напротив, Он је Бог и стога живот по природи... Он је живот по природи, као Бог из Бога и живот из живота ... Бог и Отац је све у свему кроз Сина у Духу... По човекољубљу Бога твари имају светлост, и уједно са својим прелазом у биће доносе са собом као неку стављену у њих силу разума.

 

[Златоуст]

"Би човјек послан од Бога, по имену Јован. Овај дође за свједочанство, да свједочи о Свјетлости, да сви верују кроз њега. Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости. Бјеше Свјетлост Истинита која обасјава свакога човека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна. Својима дође и своји Га не примише." (1:6-11)Свака стварчица, свако биће зрачи, светли Логосом, логосном светлошћу, јер је у томе суштина постојања и бића. Исто тако сва творевина скупа зрачи, светли логосном светлошћу. Али, да би то човвк могао угледати и сагледати, потребно је да има здраве очи душе, здрав вид ума, чисто срце. Јер греси су као скрама која падне на очи, те не виде светлост, иако она постоји свуда наоколо, и у вис до у бескрај, и на ниже до у бескрај, и са свих страна до у бескрај.

Највидовитији од људи до Христа у том погледу јесте Свети Јован Крститељ. Сва је његова мисија у томе: открити људима истиниту светлост. Он само о томе и сведочи као очевидац који ту светлост непрестано гледа и као богоосетљивац који ту светлост живо осећа.

Упоређен са том истинитом светлошћу, Свесветлошћу - Богом Логосом, и он није светлост, иако у човечанском свету светли шојом светлошћу и праведношћу као сунце. Иако је он, по речи Самога Спаситеља, био "највећи између рођених од жена" , свети Еванђелист вели за њега: "Он не беше светлост, него да сведочи за светлост" (ст. 8).

Ма колико били "светлост света" (Мт. 5,14) Свети Апостоли и остали Светитељи, њихова светлост је увек позајмљена од Бога светлости; они су само преноситељи божанске Логосове светлости. Циљ је њиховог доласка у овај свет, као и Претечиног: "да сведочи за светлост, да сви верују кроз њега" (ст. 7). Значи: он је само пут и прелаз и пролаз ка Истинитој Светлости - Богу Логосу."Кроз њега" - Богу Логосу. То је целокупна проповед његова.

Та Свесветлост није нешто страно и туђе људском бићу; њу ће пронаћи сваки човек у свакој твари само ако иде до њенота дна, до њенога срца: јер ту су и разливена безбројна зрнца Логосне светлости. А најпре, ту Свесветлост, њене најјаче одразе наћи ће у себи самом, у најтајнијој суштини свога људског бића. Јер са том светлошћу Бог Логос и шаље свако људско биће у овај наш земаљски свет. Та светлост и јесте суштина боголикости човечије. Она му је светлост у тами постојања.

Главна, неугасива светлост. Зато је за човека и природно и логично да верује у ту Логосову Светлост, у Бога Логоса, у ту истиниту Светлост. То казују свете речи богонадахнутог Еванђелиста: "Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет" (ст. 9). "Свакога човека" без изузетка, био Хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души Хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека.

Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки еванђелист, сваки - богослов, сваки - Христослов, сваки - христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки - богојавитељ.

Стога, у основи нема нико од људи изговор за свој нехришћански живот у свету, нико, поготову хришћани, јер они бар ,по природи својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светост - логосна Светлост разливена по свима тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса; све што постоји слива се у једно огромно богојављење, христојављење: "у свету беше, и свет кроза њ постаде, и свет га не позна" (ст. 10), па и боголика круна света - човек. Па ипак: "свет га не позна" (ст. 10). Зашто? По слободи својој, по нежељи својој, по добровољно изабраном злу свом, богоборачком и христоборачким.

Зловољом својом, као неким свеобухватним црним звоном, људи су покрили све логосне светлости света, погасили све свеће, све лампе Божије у свету, и залетели се кроз своју таму у мрак и хаос. И тако се у њему стално копрцају и даве, еда би у своме мраку удаљиле све што их потсећа на Бога, на Христа.

Људи, због логосне светлости коју са собом у природи својој доносе у овај свет, по природи су "своји" Христу, али по својој злој вољи су отућени од Христа, као да му нису никакав род. Зато еванђелист и пише: "К својима дође, и своји га не примише" (ст. 11).Повучена је овде врло танана разлика измећу људи као својих Христу, и осталих бића као својих Њему. Он је дошао "својима" обухвата сва бића, све твари овога света, и људе са њима, јер да се односи само на људе, еванђелист би рекао: "само људима". Но пошто су људи одбили да приме оваплоћеног Бога Логоса, а друге твари остале уз Њега (камење, црквена завеса, земља, сунце=сва природа сем човека), то је свети еванђелист издвојио људе, а на челу свих људи - Јевреје, који су у најпотпунијем смислу били - своји.

 

[Златоуст]

"А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у Име Његово." (1:12) Све то знак је бескрајне слободе људске: да се људи односе према Богу по своме слободном личиом нахоћењу. У том погледу не постоји никакво насиље од стране Бога и Господа Христа према људима. Васцело Еванђеље његово је засноваео на тој слободи, на том слободном самоопредељивању за и против Христа.

"Ако хоћеш" , то је Христово руководно начело у проповедању и придобијању за Еванђеље. Најочигледнији пример: Дванаесторица Апостола. Сви су они били очевидци Хриотових дела, чудеса, дотађаја, учења, па се ипак Јуда по својој слободи определио против Христа, а Једанаесторица, исто тако по својој слободи, за Христа. А за њима - безброј других све до данас; а и за Јудом многи - све до данас.

Но тако ће бити и од данас до Страшнога суда. Који се год определе за Господа Христа, додају својој већ урођеној логосној светлости још много светлости и силе Христаве; они у светлости својој виде светлост Христаву; и она кроз веру и остале еванђелске врлине свим бујицама силази у душе њихове; и они постају силни до непобедивости и свемоћи.

Они непрекидно помоћу тих логосних оила "расту растом Божијим" (Кол. 2,19) "у човека савршена" , охристовљују се и постају синови Божји. То значе Еванђелистове речи: "А који га примише даде им власт да постану неда Божја који верују у име његово" (ст. 12). Свима који верују у име Његово даје се та свемоћна власт која биће људско преображава у сина Божјег, у наследника Божјег, коме као сунаследнику Богочовековом припадају сва блага и сва савршенства Божија.

"Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога" .(1:13) То човеково рађање, то његово развијање има ове одлике духовног рођења од Богоочовека и узрастање Богочовеком: "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13). Такав човек, такви људи свим бићем се рађају од Бога: сву своју вољу, све своје мисли, сва овоја осећања, сва своја расположења, сав свој живот изводе из Бога, из Његових светих заповести, и своде на Бога, на његове свете заповести. Они ове своје толико предају Богу, толико препуштају Богу да их Бог испуњује својом божанском љубављу, божанском Истином, божанском Правдом, божанском Светлошћу, те они помоћу ових светих божанских сила прерађују себе у синове Божје, те љубе и творе све што је Божије, а презиру ове што је ђавоље.

Отуда онолико опитне истине у речима светог Богослова: "Који је год рођен од Бога не чини греха, јер његово семе стоји у њему, и не може грешити, јер је рођен од Бога" (1 Јн. 3,9). Тако у душама оних који верују у Христа све се непрекидно рађа од Бога; они све своје изводе из Бога: и мисли, и осећања, и расположења, и речи, и дела. Све од њих бива по Богу, ништа по човеку. Истинита је реч богонадахнутог еванђелиста о њима: Који се не родише од крви, ни од воље телесне ни од воље мужевље, него од Бога (ст. 13).

Где је онда њихова воља? Сва у њиховој вери, у њиховој љубави, у њиховом богољубљу, у њиховом Христољубљу, у њиховом еванђелском животу, у њиховом живљењу Христом, и у Христу, и ради Христа; сва им је воља потчињена Богочовеку испуњавајући Његове свете заповести кроз подвизавање светим еванђелским врлинама и служење светим еванђелским истинама.

 

[Златоуст]

"И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине" (1:14)"И Логос постаде тело" (ст. 14): сав Бог Логос постаде човек. А раније је на други начин био присутан у телу, у човеку; и опет још на друкчији начин у осталим бићима и тварима. Сада? Сав Бог Логос, са свима божанским савршенствима "постаде тело", вештаство, и кроз тело показа Себе целог, показа сву пуноћу свога Божанства (ср. Кол. 2,9). Поставши човек Бог Логос је на најприснији и најпотпунији начин сјединио Себе са људском природом, и кроз своје посебно тело - са целокупном природом људском. Зато Еванђелист додаје: "и обитаваше међу нама" (ст. 14). Као човек, Он није само за себе човек већ је то ради нас и за нас, и зато "мећу нама". Он "постаде тело" да би показао како је и тело ради Бога и за Бога; како је и оно позвано, и има за циљ да се испиуни Богом Логосом; да живи Њиме и ради Њега и у Њему, да се сво испуни Богом, да оваплоти у себи Бога.

Мало људско тело - сместило у себи целог Бога Логоса. Да, у томе је света тајна, и света истина, и света стварност: тело је храм Бога, обиталиште Бога, дом Бога. Малецно тело људско смешта у себи Несместивог. Како?Ено стварности у Светој Богородици Дјеви: Она Духом Светим зачиње, носи и рађа несместивог Бога Логоса. Да, необјашњиво али истинито. Да је истинито, показује касније целокупна историја на звмљи Богочовека Христа, Сина Свете Дјеве. Целокупним својим животом и радом на земљи Он је показао да је Бог, и тиме да је Света Дјева, Богородица, јер је родила Бога и Господа Исуса Христа.

Сва божанска савршенства која је Бог Логос донео и унео у тело поставши тело богомудри Еванђелист назива благодаћу и истином. Он благовести: Бог Логос, поставши тело, обитаваше мећу нама "пун благодати и истине" (ст.14). А сва та божанска савршенства, ову ту благодат и истину, Богочовек је показао кроз дела своја и речи своје, кроз свој богочовечански домострој спасења света "и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца" (ст. 14).

"Видесмо" ми, не само ја, један у неком углу неког маленог града галилејског или засеоку јудејском, већ ма, сви ми људи, савременици Његови за живота Његова на земљи. "Видесмо" сву славу Бога и силу Божју у телу људском у телу Исуса Назарећанина, Јединородног Сина Божјег.

"Јован свједочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене, јер прије мене бјеше. И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. " (1:15-17)Први сведок Богочовека, његове силе и славе - Свети Јован Претеча. Он не само сведочи за Њега него и "виче" да би га сви чули и разумели. Шта сведочи Јован?Сведочи: да је Исус - Бог у телу; порекло његово је не у свету човечанском, јовановском; иако рођењем у телу долази иза Јована, Он као Бог Логос беше пре њега: "Овај беше онај за кога рекох: који за мном иде преда мном бејаше, јер он пре мене беше" (ст. 15).

Али у томе се и састоји изузетни значај Исусов у овом свету: што Он - Вечни - обитава у ограниченом телу људском, Он - Непролазни - у пролазном телу, Он - сав Бог, сва Истина Божја, сва Доброта, сва Љубав, сва Мудрост живи у мајушном телу људском.И то тако да "ми сви од пуноће Његове примисмо и благодат на благодат" (ст. 16), примисмо: од његове божанске Љубави, и сад знамо њу, јер њоме живимо; примисмо и од Његове божанске Доброте, и од његове божанске Истине, и од његове божанске Мудрости, и од свеколике његове божаноке пуноће; и све то сад знамо, и све то сад имамо, јер тиме и живимо у његовом Богочовечанском Телу - Цркви.

А све то по богатству своме, по новини својој, по истинитости својој, по бескрајности, безграничности, неизмерности својој толико превазилази оно што смо имали и знали о томе у Закону и природи, да се заиста може рећи да је све то тек са Исусом постало, и да свега тога раније као да није ни било.То значе речи светог Еванђелиста: Јер се Закон даде преко Мојсија а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (ст. 17).

Христос и Истина, Христос и Благодат су толико једно, да пре Христове појаве у телу, њих као да није било у овоме свету. Благодат означава сва божанска савршенства и све божанске силе које Бог Логос доноси у наш земаљски свет оваплотивши се, поставши човек. А сва та божанска савршенства, све те божанске силе биле су у старозаветном свету присутне преко својих сенки; једино оваплоћени Бог Логос даје их роду људском у потпуној божанској и човечанској стварности и пуноћи: свестварности и свепуноћи.

После Њега и помоћу Њега ми имамо и знамо: савршену божанску Истину, савршену божанску Правду, и остала божанска савршена својства и силе; имамо их у њиховој божанској безграничности и савршености и вечности, али и у њиховој савршеној земаљској остварености и стварности, зато је охристовљени Еваиђелист у потпуном праву када тврди да "благодат и истина постаде кроз Исуса Христа" .

 

[Златоуст]

"Бога нико није видио никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави." (1:18) Да је тако, да Исус Христос заиста доноси сва божанска савршенства, и оличава и показује васцелог Бога са свима Његовим својствима, силама, савршенствима, доказују даље речи боганадахнутот благовесника: "Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Очеву, Он га објави" (ст. 18). - Да,"Бога нико није видео никад", али ови могу да Га виде у Исусу: Он објављује Бога целокупним својим бићем, сваким својим поступком, осећањем, речју, мишљу, делом, и то објављује васцелог у свој пуноћи Његовој.

"Ми сви примисмо благодат на благодат" (ст. 16): примисмо све Христове врлине једну за другом, љубав за правдом, истину за љубављу; шта више: примисмо, и примамо васцелог Бога кроз свето Причешће. И Њиме постојимо; и Њиме живимо. И све што је Христово доживљујемо као своје, наше, људско, богочовечанско. И кроза све то видимо Јединог Истинитог Бога и Господа - Богочовека Исуса Христа.

И још ова благовест над благовестима, радост над радостима: "Бога нико не виде никад: ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама" (1 Јн. 4,12). Што важи за Христову божанску љубав, важи и за његову божанску Истину и Правду, и Доброту, и Мудрост, и Живот. Све је то оно "што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше" у оваплоћеном Богу Логосу - Богочовеку Господу Исусу (1.Јн.1,1), Једином Спаситељу човека и света.

Ово еванђелско учење о Богу Логосу потпуно је самостално и опитно, засновано на живом историском искуству. Ту нема ничег из оне апстрактне философске логосологије, од оних учења о Логосу: александриског, платоновоког, стојичког, неоплатоновског, филоновског.Ови философски логоси су увек, више или мање, трансцендентна бића, или силе, или појмови, или идеје, али никада личност, најмање савршена божанска Личност, Бог Логос, а још мање и од најмањег: Бог Логос који се оваплотио, постао човек и делао као жива и стварна човечанска личност у извесном периоду људске историје.

Свети Златоуст благовести: Ако Бог Логос, та "истинита светлост обасјава свакога човека који долази на свет" , откуда онда толики људи остају необасјани, непросветљени. Свакако отуда што сви нису познали веру Христову. А како Он "просветљује свакога човека"? - Сразмерно пријемљивости свакога. Ако неки, по својој вољи, затворивши очи ума свога, не желе да приме зраке те светлости, онда њихово помрачење произлази не од природе саме светлости већ од злоће тих људи који својевољно лишавају себе дара.

Благодат се излива на све; она није туђа ни Јеврејину, ни Јелину, ни Варвару, ни Скиту, ни слободњаку, ни мужу, ни жени, старцу ни младићу; она је свима подједнако блиска и све равноправно призива. Оне пак, који не желе да се користе тим даром, они правично сами себи дужни су приписати тако ослепљење. И они гину не од чега другог већ од своје сопствене порочности.

Тајна живота, тајна светлости, тајна вере је у Богу Логосу. А кроз Бога Логоса у Светој Тројици. По благовести светог Кирила Александриског: Све је од Оца кроз Сина у Духу Светом... Бог Логос обитава међу тварима као међу својима. Разуме се, свет је свој Богу по творевини и превођењу ка Њему и кроз Њега. Тако, получивши најзад поново првобитну красоту своје природе и иреображени сходно оној божанственој природи побеђујмо зло које нас сналази.

Стога, дакле, узлазимо у надприродно достојанство кроз Христа, и будимо и ми синови Божији, не без икакве разлике с Њим. Подражавајмо Му по благодати. Он је истинити Син од Оца, истина изражена у речима: "Рекох: богови сте и синови Вишњега сви" (Псал. 81,6). Ми смо синови по усиновљењу и подражавању, а Он по природи и истински. Кроз веру у Христа ми постајемо заједничари Божје природе и називамо се богови по благодати.

 

[Златоуст]

ПРВО СВЕДОЧАНСТВО СВЕТОГ КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ : ГОСПОДУ ИСУСУ

"И ово је свједочанство Јованово кад послаше Јудејци из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти? И признаде и не порече; и признаде: Ја нисам Христос."(1:19-20)Сведочанство Светог Претече месијанског карактера. Као пророк Божји, као анђео Божји, као Претеча Христов, он Богом зна какав треба да је Месија=Христос. Иако "највећи између рођених од жена" , тј. највећи човек, он изјављује питачима: "ја нисам Христос" .То не може нико од људи ни бити. Богоучени Јован то јасно зна и осећа, јер Христос је Месија чије се месијанство састоји у томе да род људски ослободи греха, смрти и ђавола. Зар онда може човек бити Месија, па макар тај човек био "највећи измећу рођених од жена" - Свети Јован Крститељ?

Зашто Свети Претеча на питање свештеника: "ко си ти?" - одговара "ја нисам Христос". Зато што он зна да они желе да сазнаду да ли је он Месија. То је било доба нарочите духовне узбуђености, месијанске узнемирености, када се Месија грозничаво очекивао од стране јвврејског народа. Шта више, Претеча са осећањем, и убеђењем, и одлучношћу исповедника изјављује да није Христос: "исповеди" . И та реч два пута се понавља у истој реченици, да не би било двоумице код учених и лукавих питача јерусалимских.

"И упиташе га: Шта дакле? Јеси ли ти Илија? И рече: Нисам. Јеси ли ти пророк? И одговори: Не." (1:21) И остала питања јерусалимских пигања су месијанског карактера. Зачуђени првим одговором Претечиним, они настављају: "ко си онда?"По свему, као да веле; ти личиш на Месију: по животу, по учењу, по испосништву. Ако ти ниси Христос, ко онда може бити? "Јеси ли Илија?" питају они даље. Јер по светим пророштвима старозаветним Илија се има на известан начин јавити као Претеча Месије. Крститељ одлучно одговара: "Нисам". И треће питање којима се затвара круг месијанских питања: "Јеси ли пророк?" И опет одлучан одговор: "Нисам". Зар свети Претеча није пророк? - Јесте и већи од свих пророка, по речима Спаситеља, само он није онај пророк о коме је боговидац Мојсије пророковао као о Месији, Спаситељу. Богомислилац и провидац: до дна провиди у душе питача, и својим одгавара на оно главно питање које се скрива иза свих њихових обилазних питања, на питање: Јеси ли ти Христос?

"А они му рекоше: Ко си? Да одговор дамо онима који нас послаше: Шта кажеш о себи самом? Рече: Ја сам глас вапијућег у пустињи: Поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк." (1:22-23) Стога је њихово последње питање искрено и јасно: "Ко си? да можемо одговорити онима што су нас послали: шта кажеш о себи самом?" Нема сумње, целокупном појавом својом свети Претеча је постављао собом месијанске проблеме, и изазивао их, и распиривао их; он је сав у тим проблемима; зато је и Богом послан да их решава, и коначно реши указавши иа Месију - Богочовека Христа. У земаљском свету, који је пустиња греха и смрти, свети Претеча је свеснији од ових скупа и од свакога посебно, опустошености природе људске, васцелог рода људског, грехом и смрћу. Зато је он ваистину пустињак, изузетан по свему, и мисија његова заиста пустињачка и изузетна. Стога и одговара на последње питање речима: "Ја сам глас онога који виче у пустињи: Поравните пут Господњи; као што каза пророк Исаија" (ст. 23).

Од муке људске, свељудске; од греха људског, свељудског; од смртности људске, свељудске, човек се сав, свим бићем својим претворио у глас, вапајни глас, који се разлеже бескрајном пустињом људског живота, људских душа, и сваке људске душе посебно. Зар није свако од њих и све оне скупа, пустиња, у којој све што је божанско и бесмртно, превија се, мучи, обамире, издише и умире од греха и смрти? Нема пута Господњег у пустињи живота људског. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Ове што је људско, толико је опустошено грехом и смрћу, да беспомоћно умире у огромној пустињи својој.

Зато нема људима спасења од греха које би они сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт.Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.

 

[Златоуст]

"А изасланици бијаху од фарисеја. И запиташе га и рекоше му: Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, и пророк? Одговори им Јован говорећи: Ја крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који преда мном би,коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући Његовој". (1:24-28) Зато свети Претеча и крштава "крштењем покајања" . Он већ Духом Светим види Месију међу људима, готовог да спасава свет од греха, смрти и ђавола, зато и позива људе покајању, крштењу покајања, и тако их припрема за долазак Спаситељев и за Његов спаситељски рад. А то је баш оно што учени јерусалимски питачи не разумеју, те и даље питају отворено: "Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни Пророк?" (ст. 25). Јован им онда јасно одгавара и указује на природу свога крштења, и на природу и личност Месије: "Ја крштавам водом, а мећу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који беше преда мном; коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој" (ст. 25-26).

Људска природа је толико обесцењена и осрамоћена грехом и смрћу, да је бескрајно удаљена од Бога. Тога је жеравично свестан и "највећи између роћених од жена" , зато сматра и свенародно објављује, и тиме се за сав људски род каје: "ја нисам достојан одрешити ремена на обући" Богочовековој Месијиној.Ако ико, Претеча је и за себе и за сав род људски поравнио пут Господњи, по коме Спаситељ може несметано ући у свет душа људских. Објашњавајући благовест: "Бога нико није видео никад" (Јн. 1,18) Св. Златоуст примећује: А шта ћемо рећи на речи громогласног пророка Исаије: "Видех Господа где седи на престолу високу и преузвишену?" (Ис. 6,1). Шта ћемо рећи о сведочанству самога еванђелиста Јована о овим речима када је видео славу Господњу (Јн. 12,41). Шта ћемо рећи на речи пророка Језекиља? Гле, и он је видео Бога где седи на херувимима. Шта ћемо рећи на речи пророка Данила? И он вели: "И Стари данима седе" (Дан. 9,7). А шта на речи Мојсијеве: "Покажи ми пут твој, да Те познам и да Те видим" (2 Мојс. 33,13). А Јаков је и назив добио од тога, то јест био је назван Израиљ, а Израиљ значи: Боговидац .

Тако дакле, видели су Бога и други. Због чега је, онда, Еванђелист Јован рекао: "Бога нико није видео никад?" (ст. 18). Да би показао, да је све то било дело снисходљивости а не виђење саме Суштине Божанства. Јер да су они видели само биће, видели би га не на разне начине. Божанство је просто, безоблично, непроменљиво, неописиво, не седи, не стоји, не хода. Све је то својствено само телима. Али како Бог постоји, то Он једини зна, и то је објавио сам Бог Отац преко пророка: "виђења умножих и у рукама пророчким уподобих се" (Ос. 12,10-11), то јест, ја сам се спустио, јавио се, али не оним што ја јесам. А пошто је Син Његов имао да се јави нама у стварном телу, то је Он испочетка припремао људе за созерцање бића Божјег, колико им је било могуће видети.

Али шта је Бог Сам по Себи, то нису видели не само пророци, него и анђели и арханђели; и ако би их ти питао о томе, ти у одговору не би чуо ништа о суштини него само певање: "Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2,14).Ако би ти пожелео да што о томе сазнаш од херувима и серафима, овда би чуо Трисвету песму тајанствену и да су небо и земља пуни славе Његове (Ис. 6,2). Тако, дакле, самога Бога Оца види само Син и Дух Свети.

 

[Златоуст]

ДРУГО СВЕДОЧАНСТВО СВЕТОГ КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ: ГОСПОДУ ИСУСУ

"А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!" (1:29) Какво је узбуђење и усхићење морао осећати свети Крститељ, свестан свегрешности и свесмртности људске, гледајући Исуса где долази к њему. На свима људима, од првог до последњег, он је видео само грех, грех, грех, и само смрт, смрт, смрт, а ево Исуса, ево човека, ево првог човека у роду људском у коме нема ни греха ни смрти, ни грешног, ни смртног. Али Претеча види да је баш тај безгрешни Исус који узима на Себе грех света: "Гле, Јагње Божје које узима на себе грех света" (ст. 29): "грех света" - сав грех, тај један једини свеобухватни грех света, из кога се изводе и на који се своде сви греси света.

Свети Златоуст блатовести: Сви су пророци и апостоли проповедали Христа у Његовом отсуству: једни - до Његовог доласка у телу, други - по Његовом вазнесењу; једини Јован је проповедао о Њему у Његовом присуству. Стога се он и назива пријатељем Женика што је он једини присуствовао на свадби; он је све то устројио и обавио; он је поставио почетак томе. "И угледавши Исуса где иде к њему, рече: Гле, Јагње Божије, које узима на себе грех света" (ст. 29). Он говори то показујући да сведочи не само главом него и очима. Он се дивио Христу у радости и усхићењу; показује свима и дар са којим је Христос дошао и начин искупљења. Реч "јагње" означава и једно и друго. Јер Јован није рекао: који ће узети, или који је узао грехе света, него: који узима грех света, и тиме показао да Христос чини то свагда. У самој ствари, Он је примио на Себе грех света не само онда када је пострадао, него и од тога времена па све до сада узима на Себе грехе, не тако као да је свагда био распињан. Он је једном принео жртву за грехе, и том једном жртвом Он свагда очишћује грехе.

То понети на себи и ослободити сав род људски и сав свет од тог свеубилачког чудовишта могло је само свемоћно и у исто време бескрајно човекољубиво биће као што је Исус Богочовек. Ту жртву могло је принети само кротко и незлобиво Јагње Божије: да, Јагње Божије: јер у Њему нема нимало гордости што оно врши тако свеспасоносни подвиг. Кротошћу, смиреношћу и свежртвеном љубављу Јагње Божије спасава род људски од основног греха људског: гордог самољубља. Значи: Јагње Божје Исус долази у свет људски, у свирепу и стравичну пустињу греха и смрти, долази јагањачки кротко и смирено, не да осуди, него да милује. Јер да није дошао као Јагње Божје већ као судија који истражује, ко би од људи остао, ко не би с правом сто пута на смрт осуђен био? Али, у томе је дирљива величина Христова што Он у вучји свет људски долази као кротко и смерно Јагње Божје свежртвено.

"Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше." (1:30) Зато Претеча понавља своју похвалу о Њему: "Ово је Онај за кога ја рекох: За мном иде Човек који ме претече, јер пре мене беше" (ст. 30). "Човек" = Јагње Божје: у томе и јединствена величина Исусова, што је човек, и као такав "Јагње Божје" : сав без греха и смрти, и стога сав кротост и жртвеност. Човек међу људима, Он стога не плаши већ привлачи; безгрешан и бесмртан, Он тиме лечи и спасава. "Човек" без греха и смрти, да би се људима показало да се такав човек може бити и у овом земаљском свету. А такав човек и јесте прави човек, потпун човек, савршен човек.Такав је био Адам пре греха и смрти, такав је Исус у сред греха и смрти.

"И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом." (1:31)Исус, по свему човек, само без греха, тешко га је познати, открити у Њему Спаситеља и Месију, Бога и Господа. То је истина и за самог "Претечу" и "анђела" Месијиног Јована Крститеља. Он се не стиди да то јавно призна: "И ја га не знадох" (ст. 33). Али, како Га онда познаде? - По откривењу Божјем. Јер се само Богом може дознати да је Исус - Месија и Спаситељ. Бог се косне душе човекове, и она прогледа, и у Христу Бога и Спаситеља угледа.

Претечина месијанска делатност сва је у завионости од личности Месије Исусу. Он и крштава водом да би на тај начин објавио људима да је Месија дошао, да је већ ту: да крштење почиње, и да је циљ крштења привести људе Месији, који ће крштавати Духом Светим; а то значи: крштењем у коме се опраштају греси, убија смрт, уништава ђаво.Али и Дух Свети је за Месијиног Претечу нешто видљиво, стварно, и то у нашем човечанском свету.

 

[Златоуст]

"И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на Њему." (1:32) И Претеча нам сведочи о томе из свог личног искуства, као очевидац, као духовидац: "Видех Духа где силази с неба као голуб и остаде на Њему" (ст. 32). - "Видех Духа" , - то је лично и ново, новозаветно искуство.У томе и најубедљивије сведочанство да је Исус заиста Месија који ће крстити Духом Светим који је сишао на Њега као на човека, и остао на Њему као на човеку, иако је Он вечно и једносушно са Њим као са Другим Лицем Свете Тројице.

"И Ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и остаје на Њему то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији." (1:33-34)Свети Претеча не престаје наглашавати ту чињеницу: "И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је онај који крштава Духом Светим, И ја видех и посведочих да је овај Син Божји" (ст. 33-34). "И ја видех и посведочих" . - На том личном искуству је заснована сва месијанска делатност Претечина. То је основно начело новозаветног христопознања: видети и сведочити о виђеном. Зато су новозаветни проповедници првенствено очевидци = сведоци = апостоли: они су послани да као очевидци сведоче само оно што сами видеше и чуше, што очима својим видеше и расмотрише, што ушима својим чуше,што рукама својим опипаше (1 Јн.1,1).

Сведочанство Светог Претече о Исусу:

1) Исус је "човек" (ст. 30);
2) На Њега, човека, сишао је Дух Свети;
3) Исус је Син Божји;
4) Исус=Син Божји, као Јагње Божје узима на себе грех света, и
5) Исус крштава Духом Светим.

 

[Stanislav...]

Kakve su ovo diskusije,ako u startu zamolis nekoga da nista ne pise? Ili si ti promasio mjesto ili nesro drugo nije u redu? Valjda je forum za diskusiju na neku temu,a ne puko navodjenje tekstova,ma kakvi bili.

 

[Златоуст]

ТРЕЋЕ СВЕДОЧАНСТВО ПРЕТЕЧИНО О МЕСИЈИ И ПРВИ УЧЕНИЦИ ХРИСТОВИ

"Сутрадан опет стајаше и Јован и двојица од ученика његових. И угледавши Исуса гдје иде, реће: Гле, Јагње Божије!" (1:35-36) Трећег дана - треће Јованово сведочанство. Сада, Претеча као да на Исусу види само Његаву огромну жртву за спасење света од греха: Исус=Јагње Божје", и на Њему сви греси света од памтивека. Заиста, све што је Исус Богочовек учинио за спасење света јесте једна беспрекидна жртва за свет: од Рођења па до Вазнесења.Гледајући Га где се у пећини рађа од Дјеве, човек мора Претечински узбућено узвикнути: "Гле, Јагње Божје!" Гледајући Га где од гњева Иродова бежи у Мисир, опет то исто осећање потреса душу: "Гле, Јагње Божје!"Гледајући Га где као дрводеља ради и живи у свету Он, Творац и Сведржитељ свих безбројних светова, из душе се невољно отима уздах: "Гле, Јагње Божје!"Гледајући Га где пости, где се моли, где плаче, где страда, где пати, где умире на крсту, где кротко подноси и пљување и исмевање и шибање, из душе се отима дирљиви крик за криком: "Гле, Јагње Божје!"И када се сав његов Богоочовечански подвиг на земљи обухвати једним свеобухватним погледом, и овда човек мора свим срцем, свом душем, свом мишљу својом завапити: "Гле, Јагње Божје!"

"И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом. А Исус обазревши се и видјевши их, гдје иду за Њим, рече им: Шта тражите? А они Му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, гдје станујеш? Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видјеше где станује; и остадоше код Њега онај дан. А бијаше око десетога часа. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за Њим бијаше Андреј, брат Симона Петра." (1:37-40) У овим простим речима Претечиним морало је бити нечег божански дирљивог и привлачног. Сведоци? - Два Претечина ученика који оставише свог учитеља, човека "највећег између рођених од жена": "и отидоше за Исусом" (ст. 37).

Ради чега? - Сигурно да лично испитају и извиде ко је тај Исус пред којим се до прашине и праха смирава и понижава њихов велики учитељ, пустињак, испосник и пророк. И они би хтели да насамо разговарају са тим "Јагњетом Божјим", Коме њихов знаменити учитељ није достојан одрешити ни ремена на обући његовој.То нам казује њихов одговор на Исуоово питање: "Шта тражите?" - "Учитељу, где станујеш?" - и прост одговор: "Доћите и видите". - "И отидоше и видеше где станује; и осташе у њега онај дан" (ст. 38-39). Да чудесног и невиђеног на земљи разговора! Зацело, два ученика они осетили нису време у присуству Вечнога.Устрептале душе, жедне божанскога, бесмртнога, идеалнога, морале су од усхићења и радости занемети, слушајући насамо божанске речи Јагњета Божјег. Тада се у њима саткало у души убеђење да је Исус - заиста Син Божји, заиста - Јагње Божје, заиста - Спаситељ света. Несумњиво тако. То се и види из онога што та два ученика чине.

"Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; Ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар." (1:41-42) "Ми нађосмо Месију" (ст. 41), - то је све што они у узбуђењу, од радости могу да откликћу. У њиховим речима нема ни трунке колебања, двоумљења. То је нешто толико сигурно и несумњиво, да Петар без речи полази за својим братом Андријом који је био један од двојице срећника и ту вест и новост и саопштио своме брату.

"И доведе га к Исусу" (ст. 42): доведе као дете, толико је Андрија понесен био љубављу и одушевљењем за Исуса да је Петра "довео" к Исусу, а не да је сам Петар ишао и да су они дошли к Исусу.У души Петровој се морало дешавати нешто необично: нове мисли, слатка очекивања, устрептала осећања. Све је то вихорило у њему, стапало се у неки хаас, мили хаос, у чијим се врелим дубинама рађало нешто ново за Петра, неки нови свет, нови живот, нешто ни налик на све дотадашње.

Све је то благи Спаситељ прочитао и у души и на лицу детињски узбућеног и усплахиреног Петра и због те унутрашње промене која се у њему збивала, променио му одмах име као Авраму што је променио име када му је обећао да ће постати отац многим народима.Еванђелист пише: "Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа што значи Петар" (ет. 41). Петар - камен, камен на камен ће се изградити нов духовни свет, не само његов, него и многих, многих других који као он буду променили себе Богочовеком, његовим Еванђељем.Као да сав свет добија ново име због много значајне Петрове промене, Петровог обраћења Христу.

 

[Златоуст]

"Сутрадан хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за Мном!" (1:43) "Хајде за мном!" - и Филип дође за Њим, не упитавши: Зашто? Ко си ти? Шта хоћеш ти од мене? Зашто да Тебе ради оставим све своје на дому, и дом и имање? - Шта је то било у Исусу што је толико привлачило к Њему те су људи остављали све и одмах полазили, и за навек одлазили за Њим?

Сигурно се кроз Његово свето лице и тело изливала и по душама људским на тајанствен начин разливала чудесна сила и светлост Бога Логоса.И иоле боготражљиве и богочежњиве душе приањале су за Њега свим бићем. И налазиле у Њему свога Месију, свога Господа, свој живот, своју бесмртност и вечност.Да, у Њему су налазиле све оно најузвишеније, најсветије, најбожанскије, најбесмртније, најмоћније што су Месији приписивали и од Месије очекивали сви свети Божји људи.

"А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо Онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета." (1:44-45) То се десило и са Филипом. Пошао је за Њим, и одмах свим бићем открио, пронашао да је Исус - Месија.

Пронашао, да! јер је тражио, истраживао, на Исуса примењивао све што су Мојсије и Пророци писали о Месији и пронашао да је Исус тај божански Месија, Спаситељ. Зато и изјављује своме пријатељу Натанаилу, кога је потражио да подели са њим своју радост и саопшти му свој проналазак: "Нађосмо онога за кога писа Мојсије у закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина" (ст. 45). Боготражљивој души Филиповој није било потребно да дуго испитује Исуса: он је применио иа Њега месијанско мерило Мојсијево и пророчко, и овим бићем се убедио и пронашао да је то заиста Месија.

"И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: Дођи и види!" (1:46) Учени Натанаило је опрезан, а и помало сумњалица. Месија - "из Назарета?" "Из Назарета може ли бити што добро?" (ст. 46). - То је пророчки оправдано питање. Из Назарета може ли бити што добро, а камоли највеће добро - Месија? Филип овим као да је нешто збуњен, или не жели да се упушта у дуге расправе о томе, јер је сав препун и осећања и убеђења да је Исус - Месија.

И зато сву своју апологију и апологетику своди на две речи: "дођи и види" (ст. 46). Доћи и види Исуса, и отпашће све сумње, сва провериличка питања. Јер видети Њега, значи видети Месију, сем ако човек намерно не ослепи све очи душе своје, да не би виделе и откриле у Њему Месију и Бога. Пример: Натанаило.

"А Исус видје Натанаила гдје долази к Њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече Му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом." (1:47-48)Његов сусрет са Исусом, заиста је сусрет правога Израиљца са Месијом: "Ево правога Израиљца у коме нема лукавства" (ст. 47), говори Исус за Натанаила тек што је са Филипом дошао и још ни једну реч изустио, и кога Исус први пут види. Исусове речи хвале опрезност Натанаилову; Натанаила изненађује то откуда га Исус познаје. Он и даље душом својом иде по колосеку своје сумњалачке опрезности: проверава Филипово тврђење и своје сумње.

Тада му Исус открива делић свога Божанства: свезнање, свевиђење: "Пре но што те позва Филип видех те кад беше под смоквом" (ст. 48). - На таквој даљини? Како је то могуће? Не, то не може видети обичан човек, па ни највећи човек; то може видети само Син Божји, Месија, Бог.

 

[Златоуст]

Одговори Натанаило и рече Му: Рави, Ти си Син Божији, Ти си цар Израиљев" (1:49) И Натанаило, као што је искрено посумњао, тако је искрено и поверовао, и признао Исуса за Месију: "Рави, Ти си Син Божји, Ти си цар Израиљев" (ст. 49). Јер иза твога свезнања ко стоји ако не свезнајући Месија? Филип је у праву: доћи и видети Исуса, то је све, сва апологија, сав метод христопознања. Само треба доћи у лични додир с Њим, прићи Му отворено, испитивачки, проверилачки искрено, и Он ће души богочежњивој показати да је Месија, Спаситељ, Бог. Све се ту заснива на личном, непролазном искуству. Од човека се тражи само искреност, онда Господ Исус казује Себе, показује да је заиста Месија, заиста Бог и Господ.

"Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видјех под смоквом, вјерујеш? Видјећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега." (1:50-51) Натанаило је видео само једно својство Христова Божанства: свезнање. Али, то није у Исуса неко тренутно, пророчко свезнање, које се Њему, као и осталим пророцима даје за извесно време. Не, Исус није само пророк, Он је Бог пророка. То Натанаило још не зна, не увиђа. Иза свезнања, и око свезнања Исусовог, стоје и сва остала, засада невидљива, божанска својства и савршенства, стоји: "сва пуноћа Божанства телесно" (Кол. 2,9): ту су иза Њега и сва небеса, и сви анђели који Му даноноћно невидљиво служе као Богу и Господу. Богочовечанска је истина: "Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије где се пењу и силазе на Сина Човечијег" (ст. 51).

"Од сада" је небо отворено над земљом преко Богочовека Господа Исуса: Бог је на земљи, Његов силазак је сва небеса отворио над земљом; и сва небеска војска силази к Њему и опет узлази на небо. "Од сада ћете видети" ... сви који желите небо и сва богатства неба. Ето их на земљи у Исусу Месији, Сину Човечијем, Богочовеку, у коме је "сва пуноћа божанства телесно".Небо је већ на земљи, анђели су Божији већ на земљи, јер је Сам Бог већ на земљи у Богочовеку Исусу.

 

[Златоуст]

Глава друга

ИСУС НА СВАДБИ У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ

"И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Мати Исусова.А позван бјеше и Исус и ученици Његови на свадбу." (2:1-2) Чудо Исусово - на свадби, на сиромашној свадби. Несумњиво сиромашној чим им је недостало вина. Исус је позван са ученицима: обичан човек мећу обичним људима. Али баш тај обичан истински, прави човек Исус чини нешто бескрајно необично, чини божанско чудо: претвара воду у вино. И то чини на један беспримерnо прост начин. Чини невиђено чудо, и опет остаје човек, сав човек, истински човек.

Ваљда тако и треба да буде: да Бог живи и дела у човеку и из човека као нешто сасвим природно; да човек буде природно обиталиште Бога, његов дом, његов храм, његово тело. У Богочовеку тако и јесге: Човек је постао и јесте тело Бажје. И ове што чини у човеку, да човека, помоћу човека, чини на природаи и нормалан начин. Природно је богочовечанско јединство у човеку, богочовечански живот, богочовечанска делатност.

"И кад неста вина, рече Мати Исусова Њему: Немају вина. А Исус јој рече: Шта хоћеш од Мене, жено? Још није дошао час Мој." (2:3-4) И пре првог чуда на свадби у Кани Галилејској једно људско биће зна тајну Исусову. То је Пресвета Богомајка. А и ко би знао главну тајну овога детета ако не мајка. У овом случају - чудесна Богомајка. Од Њеног божанског зачећа, од те прве благовести, па кроз Његово чудесно рођење, и надаље: Она слаже у срцу свом тајну на тајну "чуваше све" то "у срцу свом" (Лк. 2,5), док се ове то није стопило у једно осећање, у једно јасно сазнање: да је Исус - оваплоћени Бог.

Да, тајну оваплоћеног Бога прва је сазнала Она од које се Он и оваплотио. Она је прва и сазнала за Његову божанску свемоћ, али и за Његову божанску смерност. Стога Му Она опрезно и неприметно саопштава да "немају вина". А затим? Он у бескрајном човекољубљу свом знаће шта треба да чини. А Он, свесмирени, жели да им помогне али тако да то буде неупадљиво и ненаметљиво, већ природно и нормално.

"Рече Мати Његова слугама: Што год вам рече учините." (2:5) Божанска Посредница зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Исуса на чудотворну делатност: "Што год вам рече учините"(ст. 5). То је Њен проналазак који је постао вечио начело у људском обраћању Богочовеку за помоћ, за спасење, за заштиту.Свемилостива, тиме нам је указала божанску свемилост: открила сав пут сваком човеку, пут спасења, пут еванђелског живота, и радости, и утехе: "што год вам рече учините". То је наш удео у Богочовечанскам еванђељу, у Богочовечанском подвигу спасења. А све остало је Богочовеково."Што год вам рече", па макар то било нешто најнеобичније, најневероватније. А Богочовек неће тражити од вас ништа што не можете учинити, ништа што не би водило вашем спасењу, вашој бесмртности, вашем рају.

 

[Златоуст]

"А ондје бјеше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватаху по двије или по три мјере. Рече им Исус: Напуните судове водом. И напунише их до врха. И рече им Исус: Захватите сад и носите пехарнику. И однесоше." (2:6-8)И они учинише по савету Богомајке. Да није било Ње, зар би учинили? Сигурно не би. И напунивши судове водом, захватише и однесоше куму уместо вина воду. Ко би испунио такво наређење Исусово, напунио када Он још није био познат ни као пророк, а камоли као Син Божји и Бог?

Зато је дирљиво посредништво Богомајке уствари половина првог чуда Исусовог. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исусова у свима временима? Богамајка посредује, а Он чудотвори.

"А кад окуси пехарник вино које је постало од воде, и не знађаше откуда је, а слуге знадијаху које су захватиле воду, позва пехарник женика. И рече му: сваки човек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада." (2:9-10) Кумов суд о вину "које је постало од воде" значајан је: он се чуди женику што је "добро вино чувао до сада" (ст. 10). Да, јер Богочовек даје укус вину, укус свему у свету. Без Његовог божанског посредовања све обљутави. Његова божанска сила и у виновој лози претвара воду у вино; само ми то не видимо и не знамо; а чудо у Кани Галилејској је и учинио да то увидимо и сазнамо.

Та овај наш земаљски свет и није друго до раскошна изложба све самих таквих чудеса Божијих, Гле, ко то у љубичици, у босиљку, у рузмарину претвара у мирис воду, ваздух, топлоту, земљу? Ко то у шљиви, у јабуци, у трешњи претвара ваздух и светлост у род њихов? Ко то онако мајушно зрно пшенично у утроби земљиној претвара у клицу која расте, класа и род доноси? Ко, ако не Онај исти што је у Кани Галилејској воду у вино претворио.

"Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења,и показа славу Своју; и вјероваше у Њега ученици Његови." (2:11)"Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској" (ст. 11): почетак који објашњава сва потоња чудеса Исусова. "Учини" , да би преко чуда поверовали у чудотворца Богочовека, јер је у тој вери спасење људи. А спасење је циљ целокупне делатности Богочовекове на земљи, па и свих његових чудеса од првог до последњег.

Посебан смисао првог чуда Исусовог: брак добија свој божански, бесмртан смисао тек са благословом Христовим који долази од Његавог присуства. А присутан је Он увек у Цркви Својој. И прво чудо Своје Спас је учинио на свадби, да би показао колико је освећење брака важно за род људски.

Од светог брака - света породица, свет породични живот; благословен брак - благословена породица, благословен сав брачни живот. А брак постаје божанска збиља и радост када супрузи стално испуњују божански савет Богомајкин: "што год вам рече учините". А то што је чудесни Господ рекао, и увек говори свима супрузима и овима људима налази се у његовом светом Еванђељу, а оно у Светој Цркви Његовој.

Свети Златоуст благовести о овом чуду: Исус је био најпознатији у Галилеји. Зато Га и зову на свадбу, и Он долази. Он није гледао на своје достојанство, него на нашу корист. Он, који се није одрекао узети на себе обличје слуге, утолико пре није могао одбити да присуствује на свадби слугу и да буде мећу званицама на свадби. Разуме се, они који су Га звали на свадбу нису тачно знали ко је Он, нити су Га звали као великог човека, већ просто као обичног човека и познаника.

На то донекле и указују речи светог Еванђелиста: беше онде мати Исусова и браћа Његова (ст. 1), то јест Исуса су позвали као и Матер Његову и браћу. И кад нестаде вина, рече Мати Исусова Њему: "Немају вина" (ст. 3). Овде треба скренути пажњу откуда Матери Његовој тако узвишена мисао да тамо што велико помисли о Сину свом, када до тога времена Он није учинио био још никакво чудо. Јер Еванђелист вели: "Овим учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској" (ст. 11).

Ако пак ко рече да ту још нема довољно доказа да је чудо у Кани било почетак чудесима, пошто додатак: "у Кани Галилејској" показује да је ово чудо било прво "у Кани", а не уопште прво од свих чудеса Христових; јер вероватно је Христос и раније у другим местима чинио чудеса; ... овда треба рећи оно што је Јован рекао, а то је: "Ја Га не знадох, него да се објави Израиљу" (Јн. 1,31)... То јест, Он је овим чудом почео да бива свима познат.

 

[Златоуст]

"Потом сиђе у Капернаума, Он и Мати Његова и ученици Његови, и ондје остадоше не много дана. И близу бјеше Пасха јудејска, и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине." (2:12-16) Храм? - Дом Божји: дом Божји: "дом Оца Мога" , изјављује Господ Исус. У дому Божјем живе деца Божја, породица Божја; они - "домаћи Богу" (Еф. 2,19). Живећи трговци, са свима својим "воловима", "овцама", "голубовима", тезгама, новцима, они дом Божји претварају у дом трговачки. А то - у дом хајдучки. За све њих кротки Господ Исус има само бич.Ни за кога, само за њих. "Изгна све из храма" (ст. 15), мењачима просу новце и столове испретура" (ст. 15). Сигурно, никада Господ није био гневнији него овом приликом. "Јагње Божје" се разгневило.

Такав гњев је најстрашнији, јер је најоправданији. Да се јагње изазове на гњев, и то "Јагње Божје", треба учинити изузетно богомрско дело. А таква су дела и по среди. "Дом Божји" је тиме Божји што у њему живи Бог и Његови домаћи; а домаћи опште са Оцем: молитвом, љубављу, вером, смерношћу, кротошћу, послушношћу. А трговци у дому Божјем све то замењују својим хајдучким среброљубљем, самољубљем, сластољубљем, блатољубљем. Зато за те ниске душегубне страсти Господ има бич.У духовном смислу: душа је - храм Божји, дом Божји. Не живи ли се у њој молитвом, вером, љубављу, смиреношћу, гле, она се претвара у дом трговачки у коме страст страсти продаје и предаје човека, и грех греху, и смрт смрти, и ђаво ђаволу.

"А ученици се Његови сјетише да је написано: Ревност за дом Твој изједе Ме." (2:17)Онда у такву душу Господ обично улази са бичем болести, страдања, карања, искушења. Јер је Господ увек пун ревности за дом Божји: "ревност за дом твој изеде ме". А дом је твој: и човек, и храм, и љубичица и крин, и свет, и васиона, и сва сазвежђа. Јер у свима њима: оно шго је логосно сачињава твој престо: у логосном је и обиталиште Логоса. А то: у сваком цвету, у свакој звезди, у свакој твари, у сваком сунцу, у сваком атому. Зато, у свету се непрекидно врши богослужење, христослужење.

"Јудејци пак одговорише и рекоше Му: Какав нам знак показујеш да то чиниш? Исус одговори и рече им: Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи. А Јудејци рекошше: четрдесет и шест година зидан је овај храм, а ти ћеш за три дана да га подигнеш? А Он говораше о храму тијела Својега. Када пак устаде из мртвих, сјетише се ученици Његови да ово говораше, и вјероваше Писму и ријечи коју рече Исус." (2:18-22) Све је у овом свету - храм Божји. А на првом месту човек, тело човечије. То је оно што фарисеји и садукеји не разумеју. И када посгављају Господу питање каквом влашћу Он истерује трговце из храма, Он им и објашњава да је човек - главни храм Божји у свету. А пре свега - Богочовек.

Тело човечије је храм - опогањен и разрушен грехом и смрћу. То је најтужнија рушевина у овом свету. Ту рушевину може поново подићи у велелепни храм Божји само Богочовек васкрсењем из мртвих безгрешног тела свог. И тиме дати залог и првину и почетак за васкрсење тела људских из смрти: за обновљење свих тих храмова Божјих које је смрт грехом порушила.

Тек у васкрсењу себе Христом човек постаје величанственим и неразоривим храмом Божјим, у коме се непрекидно врши богослужење дивно, сво сачињено из хорова еванђелских врлина и са њима свих Небеских сила. Јер тек у васкрсењу тела Христовог постаје очигледан божански циљ тела људског уопште: вечно служити Богу и бити вечно светим храмом Божјим.

 

[Златоуст]

"А када бјеше у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи вјероваше у Име Његово, видећи знаке Његове које чињаше. А Сам Исус не повероваше себе њима, јер их је Он знао све. И не требаше да Му ко свједочи за човјека; јер Сам знадијаше шта бјеше у човјеку." (2:23-25)Вера и поверење: "Многи вероваше у Име Његово, видећи чудеса Његова која чињаше" (ст. 23). А Исус? - "Не повераваше себе њима, јер их знађаше све. И не требаше Му да ко сведочи за човека, јер сам знађаше шта беше у човеку" (ст. 24,25).

Вера, изазвана само чудесима, а не и љубављу према Господу Исусу, и жељом за спасењем од греха и зла, није постојана, не заснива се на неразоривом темељу. Вера у Христа, то је пре свега, бескрајно поверење у Њега: да Он има излазе за све људска страдања.

На такву веру, засновану на потпуном поверењу у Христа, Христос одговара Својим поверењем: открива верујућем Себе, Своје тајне, Своја савршенства, Своја Божанска богатства, Своје Царство Небеско. Дотле, Он је неповерљив према човеку због зла христоборског што је у њему, због греха богоиздајничког.

Јер Он, као свезнајући, сам зна "шта је у човеку" уопште, затим шта и у сваком човеку посебно: самољубље, и у њему отровно грехољубље. А томе поверавати бесмртна блага значи давати их блудном сину или лењом слузи; дати му рај да би га обесветио, загадио.

Обратити пажњу: Господ "ученицима особито казиваше све" ,- ето коме Он повераваше Себе и све тајне на Тајној вечери, а "онима споља" све бива у причама, у сликама, у алегоријама.

Јер богопознање, јер христопознање даје се вери. "Вером сазнајемо" (Јевр. 11,3), вером схватамо, вером разумевамо све што се односи не само на Бога него и на свет. То је основни гносеолошки критеријум новозаветни и начело. Јер вера, шта је?

Она је најпре духовно сједињење верујућег са Оним у кога верује, Господом Христом. Из тог духовног јединства истиче заједница живота, истине, осећања, срца, ума ( "ми ум Христов имамо" - 1 Кор. 2,16); једном речју: облачење у Христа, ухристовљење, охристовљење: органско сједињење човека са Богочовеком, попут лозе на чокоту (Јн. 15,1-5); из чега логички и природно следи основни закон еванђелског живота, живота у Христу: човек не може чинити ништа без Христа: "без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15,5).

А ово се односи на сва људска бића у свима световима, јер без Христа људи не могу чинити ништа истински добро, божанско, бесмртно, непролазно, вечно.Сва њихова делатност без Христа потапа њихово биће кроз грех у смрт, кроз зло у пакао, јер грех не може одвести Безгрешном, и зло - у рај.

 

[Tanhojzer]

Тема је отворена са циљем да прикаже тумачење истог јеванђеља од стране Цркве у лику светог авве Јустина Ћелијског.Молим вас да не остављате ваше коментаре на овој теми.Хвала на разумевању.

Prvo, ava Justin ne predstavlja celu Crkvu. Drugo, Jovanovo Jevanđelje se može tumačiti na razne načine. Jedno od zanimljivijih koje sam čitao je gnostičko tumačenje. Koga zanima nešto više neka potraži u ovoj knjizi:

http://www.knjizare-vulkan.rs/JOVANOVO-JEVANDjELJE-U-GNOSTICKOM-TUMACENJU-22007

I treće, mislim da je bzv. da postavljaš zahteve o neostavljanju komentara. Forum služi za razmenu mišljenja, za učenje i diskusiju kroz koju se najbolje proveravaju svoja znanja... danas nam je savremena tehnologija omogućila to i zašto ne iskoristiti... zamisli da je neko na forumu u antičkoj Grčkoj dolazio samo kako bi čitao tekstove koje su napisali neki mrtvi mudraci... na šta bi to ličilo?! Mozak se najbolje drži u formi ako vodimo intelektualne diskusije i pretresamo napisano, a ne da primamo zdravo za gotovo ono što što nam neko ponudi pa da nam zarđaju moždane vijuge i postanemo tupavi .

Evo jednog zanimljivog teksta na temu Jovanovog jevanđelja... gnostičkog teksta koji opisuje razgovor između Isusa i Jovana:

„Jovane, postoje tri razlicita entiteta od kojih se
svaki zove ljudska rasa. Prvi jedu i spavaju.Oni piju
vino i na nemoralan način upraznjavaju sex. Oni se
ponasaju prema njihovim instiktima, radeci sto god
zadovoljava njihovo tijelo i sto god ne zadovoljava
njihovo tijelo oni se uzdržavaju od toga. Njihovo
tijelo postaje njihov Bog, upravlja sa njihovim
radnjama i odlukama. Ovakvi su vecina ljudke rase.
Odvojena od ovih je jedna manja grupa koja je
zarobljena u mentalno postojanje.
Ovi imaju kapacitet da postanu ”ljudsko biće„ iako
možda nikada ne razviju takvu sposobnost.
Njihove odluke su vodjene njihovim mentalnim procesom.

Oni su racionalni i logicni ali oni ne mogu da se
izdignu iznad limitacije njihovog zemaljskog Uma.
Oni reaguju na osnovu racionalnog razmišljanja radeci
šta god zadovoljava njihov Um a sto god ne zadovoljava
njihov Um oni se uzdržavaju od toga.
Njihov Um postaje njihov Bog koji upravlja njihovim
odlukama i radnjama.
Oni su u servisu ”demiurge„(iluzorni Bog) koji
određuje njihov način razmišljanja sto je ispravno
sto neispravno.
Oni su potpuno uvjereni u njihovu ispravnost da ne
mogu da pojme Sunce Istine i kada sija ispred njihovog
lica.

Najmanja od svih grupa je ona koji žive u spiritualnom
postojanju.
Ovi su se izdigli iznad limitacija zemaljskog
postojanja. Oni se pridruzuju andjelima i postoje u
visim ravnima i dok su u ovom materijalnom tijelu.
Ovi nisu zarobljeni limitacijama njihovog tijela i Uma
zato što oni podvrgavaju svoje tijelo i Um uvijek
unutrasnjoj svjetlosti da bi se transformiralii u
Bozanski lik.
Oni su postali dio Uma Krista. Oni postaju Otac i Sin
gdje Sin predstavlja Oca u svakoj situaciji.”

 

[Златоуст]

Глава трећа

РАЗГОВОР ГОСПОДА ИСУСА СА НИКОДИМОМ

Никодим, учени фарисеј и кнез јеврејски, учи се вери. Јер је вера наука, и то најтежа наука. Најтежа стога што она учи како се човвк опредељује за Бога, духовно сједињује са Богом, испуњујући Његово еванђеље, и непрекидно живи Богом у свима световима и у свима својим животима.А све то значи: поновно духовно рођење човека Богом помоћу Духа Божјег који се сав разлива по бићу човековом и својим божанским силама преображава човека у сасвим ново биће, у биће - "рођено од Духа" , које и живи вечито по вечним законима Духа.

"А бијаше човјек међу фарисејима, по имену Никодим, кнез јудејски. Он дође Исусу ноћу и рече Му: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која Ти твориш ако није Бог са њим." (3:1-2) Никодим приступа Господу Исусу као учитељу, не као Богу: "ти си учитељ од Бога" (ст.2). Још нешто: за њега је Госгод Исус учитељ са којим је Бог. То је све у духу старозаветног општења Бога са људима: преко светих Пророка. Са човеком може бити Бог као што је био са Мојсијем, са Илијом, са Исаијом; али да човек буде Бог, то је ново и несхватљиво.

А Никодим се баш и нашао пред новим бићем, новом стварношћу. Како то биће схватити? Старозаветним видом оно се не може сагледати, ни старозаветном мером мерити, ни старозаветним умом схватити. Ту се са човеком мора десити нвшто ново: он просто мора добити нов вид, нов слух, нова чула, нов ум, нову душу да би могао схватити ново биће = Богочовека Исуса. Он се просто мора наново родити не само делимично обновити.

"Одговори Исус и рече му: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега." (3:3) О томе Господ Исус и говори Никодиму: "Ако се човек не роди наново (не роди одозго), не може видети царства Божјега" (ст. 3). А родити се наново, то је родити се одозго: свим бићем својим полазити из оног света, свим мислима, свим осећањима, свим расположењима; је ли мисао нека буде с неба, нека буде корењем на небу; је ли осећање, је ли дело, нека такође буде с неба.

Одакле ти је мисао? - одозго, с неба. Одакле осећање, одакле савест, одакле жеље? - с неба, с неба, с неба. А ти сам одакле си, човече? - с неба. Ништа твоје нека не буде од земље и са земље. Ти си нови човек тиме што си с неба, што си небо снео на земљу, што на земљи живиш небом. А очи твоје, навикнуте на небо и саме небеског порекла, умеће пронаћи и видети самога Господара неба, и распознати Га свуда ма где Он био, распознати Га и у Исусу. Пошто си као боголико биће с неба, ти си већ видео царство небеско, царство Божје. А на земљи ено васцелог царства Божјег у Господу Исусу.То не виде они који се нису родили "одозго", него су свим бићем "одоздо" са земље, у земљи, на земљи.

"Рече Му Никодим: Како се може човјек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се?"(3:4)Такав је стари човек, старозаветни човек. Типолошки је дат у Никодиму: "Како се човек може родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (ст. 4). - Да, то је тако кад је реч о телу и телесном рођењу. Али дух, како се дух рађа? Ено мисао се рађа из духа, и осећање, и хтење. А дух, како се он рађа? Одкуда он? Овакав какав је он се сигурио родио. А кад се једном родио, зашто се не може поново родити, препородити?Једну мисао ти много пута са муком рађаш у духу, из духа свог? То је могуће, зар не? А дух, зашто се дух не би могао по друга пут родити?