Tuk-tuk jezik i František iz broja 52

Ne znam kako vama, ali meni je češki jezik neodoljivo šarmantan.
Ima u njemu neka mekoća, neka igra.
Sjećam se kad smo jednom bili na moru, a sin bio još mali, onako, ono
vrijeme kad su djeca najsladja, kad izgovaraju prve riječi, smiju se
preslatko dok im se obraščići rumene i poskakuju, pa odjednom krenu
da gorke suze liju kad se slučajno spotaknu i padnu, u apartmanu do nas
bile dvije Čehinje. Dijelili smo dvorište i veliki sto
za kojim smo, predveče, pili kafu.
Sjedimo mi tako jedno predveče, kad, eto i njih dvije sa
sokovima, uz onaj slatki češki pozdrav: Ahoj! Moj sin se vrzma oko stola
i odjednom nespretno pade. Onda ustane i eto ga meni da ga utješim,
ali, koliko god se trudim, nikako da prestane sa plačem. U tom trenutku
ova jedna Čehinja ustade, pridje mu i poče ponavljati:

– Tuk-tuk..tuk-tuk...

I tako nekoliko puta ritmično i sin podje da se smije. Suze prestale.

Zapravo, “tuk-tuk” na češkom nema neko posebno značenje, to je
onomatopeja, kao naše “kuc-kuc”. Ali čini se da je sinu baš posebno
prijalo nešto u tom tuk-tuk, baš kao što je i meni zvučalo tako slatko.

Slično ovom, šarmantne su mi još neke češke riječi, tačnije imena. Jedno
od njih je František. Nedavno sam, slučajno, došla do jako starih, bogato
ilustrovanih čeških časopisa. Raritetnih. Zovu se Svetozor, štampani su
1902.godine. Gledajući ih danas, meni liče na neku vrstu tadašnjeg
interneta – sve u njima: politika, zabava, moda, kultura, crteži, priče,
reklame…kako iz Češke tako i cijele Evrope. Život zabilježen u svim
svojim oblicima.
Šteta što ne znam češki jezik, tek ponešto jer izgleda strašno zanimljivo.

Na jednoj stranici – portret prestolonasljednika Franje Ferdinanda. Ispod
slike, pored prezimena, stoji ime: František.
Kako da objasnim osjećaj?! František meni zvuči tako toplo, kao ime za
nekog dobrog čiku iz komšiluka. Onog što svako jutro kupi svježi hljeb, pa
pozdravlja sve komšije, pomiluje psa, a djeci u prolazu kaže “Ahoj, mali!”

I, da..slika Františeka bila je u číslo 52. časopisa Svetozor. I eto još jedne
riječi koja mi se uvukla pod kožu – číslo. Broj. Tako nježno zvuči, gotovo kao
šapat. Kao da broj više nije samo broj, nego znak nečeg što možeš zavoljeti.

​

 

[Музичка кутија]

Ne znam kako vama, ali meni je češki jezik neodoljivo šarmantan.
Ima u njemu neka mekoća, neka igra.
Sjećam se kad smo jednom bili na moru, a sin bio još mali, onako, ono
vrijeme kad su djeca najsladja, kad izgovaraju prve riječi, smiju se
preslatko dok im se obraščići rumene i poskakuju, pa odjednom krenu
da gorke suze liju kad se slučajno spotaknu i padnu, u apartmanu do nas
bile dvije Čehinje. Dijelili smo dvorište i veliki sto
za kojim smo, predveče, pili kafu.
Sjedimo mi tako jedno predveče, kad, eto i njih dvije sa
sokovima, uz onaj slatki češki pozdrav: Ahoj! Moj sin se vrzma oko stola
i odjednom nespretno pade. Onda ustane i eto ga meni da ga utješim,
ali, koliko god se trudim, nikako da prestane sa plačem. U tom trenutku
ova jedna Čehinja ustade, pridje mu i poče ponavljati:

– Tuk-tuk..tuk-tuk...

I tako nekoliko puta ritmično i sin podje da se smije. Suze prestale.

Zapravo, “tuk-tuk” na češkom nema neko posebno značenje, to je
onomatopeja, kao naše “kuc-kuc”. Ali čini se da je sinu baš posebno
prijalo nešto u tom tuk-tuk,baš kao što je i meni zvučalo tako slatko.

Slično ovom, šarmantne su mi još neke češke riječi, tačnije imena. Jedno
od njih je František. Nedavno sam, slučajno, došla do jako starih, bogato
ilustrovanih čeških časopisa. Raritetnih. Zovu se Svetozor, štampani su
1902.godine. Gledajući ih danas, meni liče na neku vrstu tadašnjeg
interneta – sve u njima: politika, zabava, moda, kultura, crteži, priče,
reklame…kako iz Češke tako i cijele Evrope. Život zabilježen u svim
svojim oblicima.
Šteta što ne znam češki jezik, tek ponešto jer izgleda strašno zanimljivo.

Na jednoj stranici – portret prestolonasljednika Franje Ferdinanda. Ispod
slike, pored prezimena, stoji ime: František.
Kako da objasnim osjećaj?! František meni zvuči tako toplo, kao ime za
nekog dobrog čiku iz komšiluka. Onog što svako jutro kupi svježi hljeb, pa
pozdravlja sve komšije, pomiluje psa, a djeci u prolazu kaže “Ahoj, mali!”

I, da..slika Františeka bila je u číslo 52. časopisa Svetozor. I eto još jedne
riječi koja mi se uvukla pod kožu – číslo. Broj. Tako nježno zvuči, gotovo kao
šapat. Kao da broj više nije samo broj, nego znak nečeg što možeš zavoljeti.

Pogledajte prilog 1718107

​

Ма колико име Франтишек било симпатично, тешко би било замислити Франца Фердинанда као доброг чику из комшилука. Познато је да је за живота убио укупно 274,899 животиња!

Beli lovac, crno srce

274889: Ona fraza Roberta Muzila, jednog od ključnih pisaca habsburškog svijeta i kakanijske atmosfere, fraza čovjek bez svojstava, zapravo dobro pristaje Francu Ferdinandu. Po riječima jednog savremenika, njemu je nedostajalo upravo ono što se u Austriji najviše cijeni: šarm. Nije zato ni čudno što je jedna od stvari po kojoj se najviše pamti njegova lovačka strast. Ključni broj njegovog života, broj koji se lajtmotivski pojavljuje u svim njegovim biografijama je 274889. Ovih šest cifara, tako nalik na telefonski broj, zapravo su broj životinja koje je Franc Ferdinand ustrelio: dvije stotine sedamdeset četiri hiljade osam stotina i osamdeset devet. Greg King i Sju Vulmans u svojoj knjizi ovom poznatom broju dodaju i jedan amandman. Pozivajući se na profesora Vladimira Ajhelburga, oni tvrde da u pomenutu brojku nije uvršteno trinaest losova koje je Franc Ferdinand ubio u Švedskoj. S tih trinaest losova, ispostavlja se da je nadvojvoda ubio više od 274.900 životinja. Kažu da je Franc Ferdinand bio jedan od najboljih strelaca svog vremena. Mogao je bez problema da pogodi novčić bačen u vazduh. Ipak, u ondašnjoj aristokratiji on u svojoj lovačkoj strasti nije bio jedinstven. Markiz od Ripona je, kažu, ubio više od pola miliona životinja, a on nije jedini koji je iz te oblasti nadmašio nadvojvodu. (Istini za volju, nadvojvoda je poginuo s jedva navršenih pedeset tako da je, vjerovatno, u drugim okolnostima, imao šansi da postane svjetski rekorder.) Jedanput je u Engleskoj išao u lov sa tadašnjim princom od Velsa, kasnijim kraljem Edvardom VIII, onim koji će se kasnije oženiti Volis Simpson. Iako nije navikao da puca u ptice koje lete visoko i mada je imao problema s puškom, u jednom je danu ubio 281 fazana i 252 patke.

 

[Riada]

Ма колико име Франтишек било симпатично, тешко би било замислити Франца Фердинанда као доброг чику из комшилука. Познато је да је за живота убио укупно 274,899 животиња!

Beli lovac, crno srce

274889: Ona fraza Roberta Muzila, jednog od ključnih pisaca habsburškog svijeta i kakanijske atmosfere, fraza čovjek bez svojstava, zapravo dobro pristaje Francu Ferdinandu. Po riječima jednog savremenika, njemu je nedostajalo upravo ono što se u Austriji najviše cijeni: šarm. Nije zato ni čudno što je jedna od stvari po kojoj se najviše pamti njegova lovačka strast. Ključni broj njegovog života, broj koji se lajtmotivski pojavljuje u svim njegovim biografijama je 274889. Ovih šest cifara, tako nalik na telefonski broj, zapravo su broj životinja koje je Franc Ferdinand ustrelio: dvije stotine sedamdeset četiri hiljade osam stotina i osamdeset devet. Greg King i Sju Vulmans u svojoj knjizi ovom poznatom broju dodaju i jedan amandman. Pozivajući se na profesora Vladimira Ajhelburga, oni tvrde da u pomenutu brojku nije uvršteno trinaest losova koje je Franc Ferdinand ubio u Švedskoj. S tih trinaest losova, ispostavlja se da je nadvojvoda ubio više od 274.900 životinja. Kažu da je Franc Ferdinand bio jedan od najboljih strelaca svog vremena. Mogao je bez problema da pogodi novčić bačen u vazduh. Ipak, u ondašnjoj aristokratiji on u svojoj lovačkoj strasti nije bio jedinstven. Markiz od Ripona je, kažu, ubio više od pola miliona životinja, a on nije jedini koji je iz te oblasti nadmašio nadvojvodu. (Istini za volju, nadvojvoda je poginuo s jedva navršenih pedeset tako da je, vjerovatno, u drugim okolnostima, imao šansi da postane svjetski rekorder.) Jedanput je u Engleskoj išao u lov sa tadašnjim princom od Velsa, kasnijim kraljem Edvardom VIII, onim koji će se kasnije oženiti Volis Simpson. Iako nije navikao da puca u ptice koje lete visoko i mada je imao problema s puškom, u jednom je danu ubio 281 fazana i 252 patke.

Jao...strašno. Ovo nisam znala.
Ali, ja nisam baš njega zamišljala kao dobrog čiku, nego samo ime František, koje me je asociralo na dobrog čiku iz komšiluka, a to ime, mogao je nositi bilo ko.

 

[Музичка кутија]

Иначе, мој отац је радио у Чешкој, у Прагу, и ја сам ишао са мамом да га посетимо, имао сам две године.
Научио сам да кажем ”Ахој” и ”Жекно сам ахој” (рекао сам здраво ) и то сам непрестано понављао кад сам се вратио кући.
И памтим то и дан-данас.

 

[Riada]

Иначе, мој отац је радио у Чешкој, у Прагу, и ја сам ишао са мамом да га посетимо, имао сам две године.
Научио сам да кажем ”Ахој” и ”Жекно сам ахој” (рекао сам здраво ) и то сам непрестано понављао кад сам се вратио кући.
И памтим то и дан-данас.

Kako lijepa uspomena. I to "žekno sam ahoj" je preslatko. Zapamtiću ga i ja, jer mi se baš dopada češki.

A i ja se i dan-danas sjećam Čehinje sa mora i onog njenog tuk-tuk