Бела
Када је први пут дошла била сам неспремна.
Почела је да пада киша. Слаба и нечујна али упорна.
Сивило ме обухватило као да се онај облак са неба спустио и целу ме прекрио.
Мој оптимизам растопио се од влаге суморног облака као да сам само била
преливена глазуром од шећера и сада без тог сјаја сваки недостак је постао видљив.
Очи су почеле да ме пеку.
Слушала сам се,питала..Да ли је стрепња? Не,јер све је добро и сви су добро.
Шта је онда?Ћутим пратим тишину и онда схватам..Ништа посебно,само туга.
Наизглед безразложна и необјашњива празнина која се створи ниодкуд.
Узалуд себи објашњавам да је све добро,скоро па савршено,снови остварени.
Она грли јаче,стеже ми груди а не да сузама да крену.Када би капнула
која суза и повукла остале да крену и стопе се са кишом и облаком...Зато је тако тешка,неподношљива.
Жута
Отупела од густе непокретности времена седела је непомично и посматрала
плавичасту боју ваздуха.Трепавице су секле бљештавост сунчаног дана.
Сан јој је склапао очи али спарина је гушила.Између сна и јаве лелујало се дрвеће чудно поплавеле зелене боје.
Тешком руком је посегла за чашом,жеђ је терала на покрет али рука је била туђа..
Преврнула је чашу..просула се вода..
И даље непокретна посматрала је како се вода разлива по столу а
сунчеви зраци се ломе кроз течност и забадају у очи.
Тада је водена флека нарасла до ивице стола и у капљицама почела да пада на земљу.
Падале су у правилном ритму и очи су остале приковане за ту игру.
Пратиле су ритам срца или је срце куцало у ритму капљица.
Кап кап кап кап кап кап кап ...
Мисао беживотног тела....да срце испрати ритам и стане.
Плава
Обичан дан летњи.Од јутра немир управља покретима.Мисли збркане у кашу .
Полази да уради нешто и успут заборавља шта..Седне а да седи не може.
Уз страшан напор одлучује чиме ће да се забави а онда одустаје пре него што
почне јер руке немају јасне команде из мозга шта треба да раде па остану напуштене негде на пола пута..
Пролази у том вашару немисли и непокрета пола дана..Одлучује да легне и да спава.Сан исто не слуша.Немир бубри у свакој пори..
Искаче из кревета.Отићи ће у онај град о коме је слушала,на који је мислила.
Коначно концентрисана на нешто,спрема се. Окупа се ,косу суши на сунцу док смишља шта да обуче.
Хаљину ону која јој најлепше стоји,сандале женствене и сат наравно.
Чак са необичним миром наноси лаку шминку. Не може да вози ауто,онај немир и даље тиња.Не долази у обзир.Аутобусом ће.
У аутобусу срећом седи до прозора.Слушалице,музика и не гледа никога од путника иако је аутобус пун.У ушима чује ону песму,ону коју радо певуши док нешто ради..Почиње следећа али уши траже само ,,ону”.Враћа се на њу и сад само њу чује изнова и изнова.Голицају трнци по очима,грло стегнуто као да је неко дави.Музика као да све јаче свира,аутобус пролази поред аеродрома,један авион узлеће..Док узлетањем пара небо као да отвара ону грудву у грудима и сузе почињу да се сливају,тешке..Лију јој низ лице незаустављиво,окреће главу ка прозору да их сакрије.Жмирка повремено покушавајући да их заустави иако пријају.У тренутку кад аутобус излази из кривине пред очима као експлозија пукне плаветнило мора,неба,залив..Толико плаве да је очима неподношљива.
Лепота је боли и једва гуши јецаје..Помисли како је добро што није кренула колима...
Црна
Ноћ је,тишина.Седим на тераси,свеже је.Чује се у даљини лавеж паса.Неспособна сам да устанем,да једем,пијем,да се умијем,да легнем,да заспим..Светиљка на трему привлачи комарце..Не терам их,нека боду,нека сврби.Не чешем се.
Да ли дишем? Дишем. Зашто и како..
Колика количина у литрима,килограмима,метрима...туге,разочарања,беса,неправде,неправде,неправде коју могу да поднесем?
Пишем а тражим реч за то..Безвредно.Обесмишљено толико тога,сведено на бедно,безначајно.Бегунац,то сам ја.Ја бежим и бежим а сачека ме иза угла и подметне ногу.
Да се предам,да убијем жеље,да ми сломи вољу да легнем и заспим..
То би био спас.
Свитац у трави и зрикавци..
Завидим..ја незавидна овима што спавају.
И ако ноћас заспим а хоћу,сигурно јер човек је проклето биће.Хоће да дише и када треба да престане,хоће да живи и када не види смисао,хоће да се нада када више нема наде.Проклет.
Ако заспим..пробудићу се проклета,са проклетом вољом да проклето живим и да се проклето надам и тако ћу једног дана тако проклето непоправљива да умрем.
Нема лека.
Црвена
Ја сам она коју је оплео бршљан неповерења.Празна столица испред слике урамљене у златни рам. Слика сва од нијанси црвене осликана..
Нико ме никада тако није волео.Никада се нисам тако предала до краја.Толико снажно и потпуно нико није умео да ме обузме,да ме присили да све друго заборавим да сваким атомом осетим титраје те љубави.
Када ме загрли тако снажно да кристално јасно видим како могу да будем вољена.А боли..боли..боли..
Сада знам и спремна чекам да дође.Имам музику спремну.Окупам се,легнем,пустим музику и сачекам тај најстраснији загрљај који сам икада осетила. Ту је..Моја туга. Она ме воли најснажније,најпотпуније..
