Tuga na bračnom krevetu

[Soradze]

Ponovo sam u pozorištu!

Gledalište puno! Tu i tamo skromno prazno sedište. Razmak, rastojanje ne postoji. Umetnički direktor, Ljubo Savanović, mi kaže da je pokvario kumstvo... „Nema karata, kume! Sve je rasprodato!“ Pola gledalaca nose maske, a sa bine ih konferansije upozorava da se „maskiraju“.

Otvara se 13. međunarodni festival glumca „Zaplet“ u Gradskom pozorištu „Jazavac“.

Dragi Jaza...

Festival otvara Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda predstavom „Moj muž“ Rumene Bužarovske, savremene svetski priznate i cenjene makedonske književnice, a u režiji mlade, odlične Jovane Tomić.

Zavesa je podignuta...

Na velikom francuskom krevetu leže dve dame, puše, piju kafu i čavrljaju. Poluosvetljene...

Tiha muzika prati žamor publike koja ulazi i seda na plišane stolice...

Glumice ostaju na krevetu i tokom ceremonije otvaranja Festivala, zarobivši pažnju publike i pre nego što je predstava započela.

Svetla se gase, reflektori obasjavaju scenu.

Sanja Marković i Jovana Belović kreću u maestralno osvajanje publike.

 

[Soradze]

Pet priča: Preljubnik, Otac, Lile, 8. mart i Supa, koje igraju glumice u dvanaest likova, teku ispred nas...Pet životnih minijatura koje počinju sa „Moj muž...“ su priče koje pričaju žene o ženama...o tvojoj, mojoj, njihovoj sestri, majci, komšinici, o tebi, o meni, o njima... O ženama koje varaju muževi, o ženama koje varaju svoje muževe, o ženama koje vole, plaču, pate sa svojom decom i za svojom decom, o ženama koje dolaze kada ode muž, kada stigne nesreća, priča je o komšinicama, majkama, sestrama. Najdivniji odnos, najlepša emocija, solidarnost, razumevanje, ljubav među ženama raste na sceni, opipljiv je, posejan u gledalištu, taj divni osećaj za koji sam bila sigurna da odavno ne postoji. Ljubav i naklonost publike prema glumicama i prema ženama koje smo u sebi prepoznali, na koje ponekad i same ličimo je blagosloven pečat kojim smo obeležene zauvek večerašnjom predstavom...

 

[Soradze]

Nanizale su glumice žene u pet priča, nanizale su njihove priče, biografije, probleme o kojima se ne priča u patrijarhatu u kom živimo (npr. o post porođajnoj depresiji koja se zataškava, a koja je tema jedne od priča).

Rafiniranom estetikom Jovana i Sanja su dale posebnu notu dostojanstva tim balkanskim pričama. Uživanje je bilo gledati glumačke kreacije o ženama koje razumemo, volimo, koje smo mi same.

Na svu sreću - žena ženu razume...

 

[Soradze]

Pored ekstatičnih ženskih reakcija na minuciozne detalje koje glumice verno prenose je ono najbolje iz spisateljskog stila Rumene Bužarovske, primetila sam i fenomenalne reakcije muškog dela publike, pa tako, iako je predstava duboko utemeljena u ženskim iskustvima, koje su ponekad veoma bolna, ponekad veoma komična, ona sigurno može pomoći dubljem i boljem razumevanju ženskog pogleda na svet i postati univerzalna za generacije i klase ljudi koje dolaze.

Ako me pitate koji bi bio jedan jedini razlog zbog kog svako on nas treba da pogleda ovu predstavu, moj odgovor bi bio:

Maestralne glumice: Sanja Marinković i Jovana Belović

 

[Soradze]

Posle predstave - uobičajeni "okrugli sto" i koktel...

"Okruglog stola" nema nigde, sedi se na tabureima sa vincem u rukama i uživa u druženju...
Publika razgovara sa dragim glumicama, uzdanicama našeg sadašnjeg i budućeg glumišta...

Ja u drugom planu stojim - maskirana...

 

[Soradze]

Provela sam divno veče u hramu iluzija...

Ćin, Ćin...

 

[faraonn]

Belovic ?
...nema joj po kome a...?

 

[Soradze]

Belovic ?
...nema joj po kome a...?

Misliš da joj je deda Miroslav Belović?
Grlim te, prijatelju!