ТУЂА НАФАКА

Чуде ма заиста елитисти, жељни европских и свјетских путовања. Стални путници у далеке земље, сакупљачи шпанских бикова и кастањета, афричких маски. Сувенира са обликом буде, и сликама које приказују Конфучија. Врсних познаваоца Мана, Шекспира, Гетеа. Исти су они којима су уста пуна Сунг Цуа, Макчу Пикчуа. Који знају како се исправно на енглеском каже коњска баљега, и ко је био двадесет седми амерички предсједник. Знају које био градоначелник Торонта седамдестих година. Пуних уста културе која припада другим народима и традицијама. Исти су они који се стиде својега поријекла, својих сељачких предака. Који пљују на своју традицију и културу. Знају ко је била љубавница енглеског краља у петнаестом вијеку. А не знају када је почео први српски устанак. Знају рок баладе даблинских наркомана, за Шантића нијесу чули. О јапанским самурајима би могли написати књигу, о српским борцима и страдалницима ни ријечи. Сваки помен да њихов народ траје петнаест вјекова, да има културу и традицију на којој и остали народи око њега граде своје вриједности, код њих изазива гађење. Ми смо то што јесмо, и то што ћемо бити. Када упознамо себе, боље ћемо разумјети и друге око себе. Када не цијенимо себе и своје вриједности, шта то говори о нама? Све, баш све.

Остао је за Турцима у овима крајевима израз „нафака“, а овакви људи су називани „туђа нафака“. Туђа срећа. Нажалост срећу од њих, неће нико видјети. Они су само изгубљени и за себе и за друге.

 

[Sanovnik]

Полу интелекти. Велика и мрачна тема свих народа нашег културног круга. Највећа болест нашег поднебесја, од које болују многи Грци, Срби, Бугари и многи Руси. Многи Руси на пример, знају на памет стихове песника са запада, за које западњаци нису ни чули, све то поред Пушкина, Хлебњикова, Љермонтова, Ахматове, Цветајеве, Јесењина. Многи људи наше цивилизације, су неповратно заљубљени у оно што нису и хоће да буду оно што не могу бити. Ја сам живео у иностранству, на западу и изучавао сам њихову културу. И заиста нигде нисам нашао ништа што би код мене могло да засени нашу епику, наш десетерац и нашу народну поезију, на пример. Један део свега тога, вуче корене из 19. века, а други од скора, услед недостатка националног сампоздања. Кад се туђа надутост види као господственост, а туђе пљачке и злочинства као јунаштво, то је озбиљна болест.