- Poruka
- 639
Организоване комунистичке групе разбијају некомунистичке зборове и врше терор над студентима националистима.Дана 28. фебруара 1937. године група од 300 студената-комуниста под вођством Јосифа Баруха покушала је да спречи предавање Димитрија Љотића у сали биоскопа "Триглав" у Београду.Захваљујучи храбрости и пожртвовању студената из Збора комунисти нису постигли свој циљ, тако да је предавање одржано.
Пред вратима ректората, 26. марта 1939. године студенти-комунисти су напали једну делегацију студената-националиста, па иако је и сам ректор видео комунистичке боксере и каме, Универзитет је још једном ћутке прешао преко овог разбојништва и није нашао кривце. Већ 27. марта долази до новог напада на двојицу студента-националисте. Том приликом један наставник, Илија Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и поцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите жалбу, па ће се већ видети".
Физички терор над својим идеолошким противницима употпуњавали су студенти-комунисти морално-политичким етикетирањем.Све оне који су били идеолошко и политички активни, а нису били комунисти или народнофронтовци, они су називали фашистима.Ако су идејни, психички и физички терор саставни делови фашизма и фашистичког схватања света и живота, онда су студенти-комунисти били његови изразити представници у Југославији.
Национални студенти били су организовани у удружењу "Свети Сава", затим у Клубу, и бар једно време у удружењу "Петар Кочић".Орган националних студената биле су "Студентске новине".Уређивао их је Милован Поповић.Касније је покренут "Студентски глас", а нешто касније и "Југословенски студент" као орган националних студената.
У почетку веома дезорганизовани и нејединствени, временом су се национални студенти све више прибрали и боље организовали, тако да су почели да пружају снажан отпор терористичким испадима студената-комуниста, који су Београдски универзитет претворили у своју тврђаву.На сцену све више иступају студенти Збора, који заједно са националним студентима из других група пружају отпор студентима-комунистима.
ТУЧА НА ТЕХНИЧКОМ ФАКУЛТЕТУ
У низу физичких обрачуна студената на Београдском универзитету остала су запамћена два; сукоб на Медицинском факултету 22. октобра 1940. и сукоб на Техничком факултету 23. октобра 1940. године који су имали и озбиљне политичке последице.
Нетрпељивост између две зараћене студенстке групе кулминирала је 22. октобра на Медицинском факултету. Тог дана требало је да се одрже прва предавања на том факултету. Комунисти су увек до тада имали обичај да приликом првих предавања, пре самих професора, одрже импровизовано предавање студентима прве године, која су имала за циљ чисто комунистичку пропаганду... У ту сврху на факултет је дошла група од око 50 старијих студената, већином са других факултета и то опробаних комунистичких агитатора. Млади студенти су у миру слушали предавање студената-комуниста, али после њих се дигао један националиста да говори.Он се одмах обрушио на комунистичку пропаганду.Млади студенти су гласно одобравали његове речи, док је неколицина комуниста почела да виче: "дале фашисти" , "ууааа!" итд.
Да би се осветили за овај фијаско, студенти-комунисти су 23. октобра 1940. мобилисали своје присталице на појединим факултетима и напали националне студента.Тог дана тешко је повређено седам студената-националиста, већином Збораша.Обраћање студената-националиста Ректору, Министарству просвете и Управи града Београда да их заштити остало је без резултата.Ректор поново није хтео да прими повређене студенте-националисте.Поподне око 17 часова, група од 250 студената, углавном Збораша, упутила се најпре на Технички факултет.На самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом која се се успротивила уласку студената-националиста на факултет.Међутим, ова група од око 30 студената-комуниста је била брзо разбијена и националисти су ушли у факултет где су се сукобили са главнином студената-комуниста.Дошло је поново до борбе (боксерима и палицама) у којој је нешто преко стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истога.Комунисти су, видећи да су изгубили битку, почели са употребом ватреног оружја.Најзад је подрум био рашчишћен, али је већина студената-комуниста успела да побегне кроз прозор и врата на улицу.После скоро целог сата борбе, комунисти су кроз један споредан улаз добили појачање.Ово комунистичко појачање је уз кишу цигли и камења извршило јуриш на националне студенте на нижим спратовима и аули, али су били одбијени.После још једне изгубљене битке, студенти-комунисти су се повукли на више спратове и на брзу руку направили барикаде од универзитетског намештаја (клупе, столице ...).У исто време са улице долази до још једног јуриша на факултет од стране студената и радника-комуниста.И овај јуриш на улазна врата факултета националисти су успешно одбили.Немајући више шта да чине на факултету националисти су одлучили да напусте зграду факултета уз родољубиву песму и покличе.Тако су се завршили догађаји на Техничком факултету од 23. октобра 1940.
Студенти-комунисти су издали четри летка, један за другим, са жељом да се оправдају за пораз у тучи са националим студентима.И студенти Збораши су штампали два летка у којима су покушали тачно да прикажу догађаје на Техничком факултету.Студенти-збораши су истицали да су универзитетске власти "нагињале у лево", јер је то било "модерно", савремено, напредно и гледале мирно сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.Студенти-збораши су истицали да им је драга аутономија Универзитета, али да нико не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, пропаст државе и народа.
ХАПШЕЊА СТУДЕНАТА НАЦИОНАЛИСТА
Јеромонах Митрофан Матић са Војом Мандићем, старешином "Белих орлова" у Београду
Догађаји од 22. и 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот.Настало је страховито гоњење студената збораша од стране полиције и Цветковићеве владе.Само у Београду их је затворено преко стотину.Исто се дешавало и у унутрашњости.Многи су кињени, мучени и тучени.Сама власт је измишљаса свакојаке разлоге поводом овог случаја.Најзад пошто Збораше нису могли осудити на суду, Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (што је од власти названо "принудни боравак").Тамо су провели око три месеца и најзад отерани у концентрационе логоре "радних батаљона" у Сребреницу, Ивањицу и Смедеревску Паланку.Последњи од збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. године.
За Збораше у концентрационим логорима влада прави пакао.Власти логора их стављају у бетонске ћелије у којима влада мрак.Без покривача, без сламарице, спавају на голом бетону, хранећи се само хлебом. Изненађени оштрином прогона хапшеници храбро подносе све невоље.Најлепше корачнице покрета компоноване су у ћелијама.Збор је званично забрањен 16. новембра 1940. године.
Слање групе од 120 Збораша за Брус, њихов боравак тамо и премештај из Бруса у друге концентрационе логоре описао је Божа Ж. Најдановић, који је и сам био у тој групи:"Када су поведени из Београда 18. јануара 1941. године, Збораши су ишли у неизвесност.Пратилац затвореника добио је у Београду од власти упутство; "Имате пушке, а у Брусу постоји гробље и онда ваљда знате шта треба чинити".Пратиоци, разуме се, то нису учинили, али су услови у Брусу били доста тешки."
Дан уочи потписивања Тројног пакта, 24. марта 1941. године, затражено је од њих да потпишу нека наређења, којим се предају војним властима, али су они то одбили.Наређење за покрет је дошло 25. марта 1941.Најдановић даље пише: "Ујутро рано сви су на окупу.Морају пешице за Крушевац.Пред полазак из Бруса власти су им претиле да ће их уз пут побити сељаци.Уместо тога привучени песмом, долазе на друм са њива и винограда и разговарају са њима.Ноћ их затиче у Великој Врбици, селу недалеко од Крушевца.Ту их дочекује свештеник са сељацима и приређује им вечеру".
Када су стигли у Крушевац, један мањи део групе се одваја и одлази у концентрациони логор у Смедеревској Паланци ... Остали продужују преко Трстеника, Врњаца и Краљева за Чачак.Свуда их дочекује маса грађана, пријатеља, познаника, истомишљеника.Једна половина одлази преко Пожеге у концентрациони логор у Ивањици, а друга преко Ваљева и Зворника за Сребреницу.
План је био да студенти Збораши који су учествовали у акцији на Техничком факултету буду у концентрационим логорима измешани са комунистима; план је био да комунисти сврше посао уместо полиције.То је био "дар" режима Цветковић-Мачек онима, који су им скретали пажњу на опасност од разарачке делатности комуниста.Два стуба овог режима, др Михаило Константиновић и др Бранко Чубриловић били су прокомунистички оријентисани.
Тек слом режима Цветковић-Мачек омогућио је да се ухапшеници ослободе из концентрационих логора.
http://www.svetskirat.net/istorija/studenti.htm
Пред вратима ректората, 26. марта 1939. године студенти-комунисти су напали једну делегацију студената-националиста, па иако је и сам ректор видео комунистичке боксере и каме, Универзитет је још једном ћутке прешао преко овог разбојништва и није нашао кривце. Већ 27. марта долази до новог напада на двојицу студента-националисте. Том приликом један наставник, Илија Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и поцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите жалбу, па ће се већ видети".
Физички терор над својим идеолошким противницима употпуњавали су студенти-комунисти морално-политичким етикетирањем.Све оне који су били идеолошко и политички активни, а нису били комунисти или народнофронтовци, они су називали фашистима.Ако су идејни, психички и физички терор саставни делови фашизма и фашистичког схватања света и живота, онда су студенти-комунисти били његови изразити представници у Југославији.
Национални студенти били су организовани у удружењу "Свети Сава", затим у Клубу, и бар једно време у удружењу "Петар Кочић".Орган националних студената биле су "Студентске новине".Уређивао их је Милован Поповић.Касније је покренут "Студентски глас", а нешто касније и "Југословенски студент" као орган националних студената.
У почетку веома дезорганизовани и нејединствени, временом су се национални студенти све више прибрали и боље организовали, тако да су почели да пружају снажан отпор терористичким испадима студената-комуниста, који су Београдски универзитет претворили у своју тврђаву.На сцену све више иступају студенти Збора, који заједно са националним студентима из других група пружају отпор студентима-комунистима.
ТУЧА НА ТЕХНИЧКОМ ФАКУЛТЕТУ
У низу физичких обрачуна студената на Београдском универзитету остала су запамћена два; сукоб на Медицинском факултету 22. октобра 1940. и сукоб на Техничком факултету 23. октобра 1940. године који су имали и озбиљне политичке последице.
Нетрпељивост између две зараћене студенстке групе кулминирала је 22. октобра на Медицинском факултету. Тог дана требало је да се одрже прва предавања на том факултету. Комунисти су увек до тада имали обичај да приликом првих предавања, пре самих професора, одрже импровизовано предавање студентима прве године, која су имала за циљ чисто комунистичку пропаганду... У ту сврху на факултет је дошла група од око 50 старијих студената, већином са других факултета и то опробаних комунистичких агитатора. Млади студенти су у миру слушали предавање студената-комуниста, али после њих се дигао један националиста да говори.Он се одмах обрушио на комунистичку пропаганду.Млади студенти су гласно одобравали његове речи, док је неколицина комуниста почела да виче: "дале фашисти" , "ууааа!" итд.
Да би се осветили за овај фијаско, студенти-комунисти су 23. октобра 1940. мобилисали своје присталице на појединим факултетима и напали националне студента.Тог дана тешко је повређено седам студената-националиста, већином Збораша.Обраћање студената-националиста Ректору, Министарству просвете и Управи града Београда да их заштити остало је без резултата.Ректор поново није хтео да прими повређене студенте-националисте.Поподне око 17 часова, група од 250 студената, углавном Збораша, упутила се најпре на Технички факултет.На самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом која се се успротивила уласку студената-националиста на факултет.Међутим, ова група од око 30 студената-комуниста је била брзо разбијена и националисти су ушли у факултет где су се сукобили са главнином студената-комуниста.Дошло је поново до борбе (боксерима и палицама) у којој је нешто преко стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истога.Комунисти су, видећи да су изгубили битку, почели са употребом ватреног оружја.Најзад је подрум био рашчишћен, али је већина студената-комуниста успела да побегне кроз прозор и врата на улицу.После скоро целог сата борбе, комунисти су кроз један споредан улаз добили појачање.Ово комунистичко појачање је уз кишу цигли и камења извршило јуриш на националне студенте на нижим спратовима и аули, али су били одбијени.После још једне изгубљене битке, студенти-комунисти су се повукли на више спратове и на брзу руку направили барикаде од универзитетског намештаја (клупе, столице ...).У исто време са улице долази до још једног јуриша на факултет од стране студената и радника-комуниста.И овај јуриш на улазна врата факултета националисти су успешно одбили.Немајући више шта да чине на факултету националисти су одлучили да напусте зграду факултета уз родољубиву песму и покличе.Тако су се завршили догађаји на Техничком факултету од 23. октобра 1940.
Студенти-комунисти су издали четри летка, један за другим, са жељом да се оправдају за пораз у тучи са националим студентима.И студенти Збораши су штампали два летка у којима су покушали тачно да прикажу догађаје на Техничком факултету.Студенти-збораши су истицали да су универзитетске власти "нагињале у лево", јер је то било "модерно", савремено, напредно и гледале мирно сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.Студенти-збораши су истицали да им је драга аутономија Универзитета, али да нико не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, пропаст државе и народа.
ХАПШЕЊА СТУДЕНАТА НАЦИОНАЛИСТА
Јеромонах Митрофан Матић са Војом Мандићем, старешином "Белих орлова" у Београду
Догађаји од 22. и 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот.Настало је страховито гоњење студената збораша од стране полиције и Цветковићеве владе.Само у Београду их је затворено преко стотину.Исто се дешавало и у унутрашњости.Многи су кињени, мучени и тучени.Сама власт је измишљаса свакојаке разлоге поводом овог случаја.Најзад пошто Збораше нису могли осудити на суду, Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (што је од власти названо "принудни боравак").Тамо су провели око три месеца и најзад отерани у концентрационе логоре "радних батаљона" у Сребреницу, Ивањицу и Смедеревску Паланку.Последњи од збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. године.
За Збораше у концентрационим логорима влада прави пакао.Власти логора их стављају у бетонске ћелије у којима влада мрак.Без покривача, без сламарице, спавају на голом бетону, хранећи се само хлебом. Изненађени оштрином прогона хапшеници храбро подносе све невоље.Најлепше корачнице покрета компоноване су у ћелијама.Збор је званично забрањен 16. новембра 1940. године.
Слање групе од 120 Збораша за Брус, њихов боравак тамо и премештај из Бруса у друге концентрационе логоре описао је Божа Ж. Најдановић, који је и сам био у тој групи:"Када су поведени из Београда 18. јануара 1941. године, Збораши су ишли у неизвесност.Пратилац затвореника добио је у Београду од власти упутство; "Имате пушке, а у Брусу постоји гробље и онда ваљда знате шта треба чинити".Пратиоци, разуме се, то нису учинили, али су услови у Брусу били доста тешки."
Дан уочи потписивања Тројног пакта, 24. марта 1941. године, затражено је од њих да потпишу нека наређења, којим се предају војним властима, али су они то одбили.Наређење за покрет је дошло 25. марта 1941.Најдановић даље пише: "Ујутро рано сви су на окупу.Морају пешице за Крушевац.Пред полазак из Бруса власти су им претиле да ће их уз пут побити сељаци.Уместо тога привучени песмом, долазе на друм са њива и винограда и разговарају са њима.Ноћ их затиче у Великој Врбици, селу недалеко од Крушевца.Ту их дочекује свештеник са сељацима и приређује им вечеру".
Када су стигли у Крушевац, један мањи део групе се одваја и одлази у концентрациони логор у Смедеревској Паланци ... Остали продужују преко Трстеника, Врњаца и Краљева за Чачак.Свуда их дочекује маса грађана, пријатеља, познаника, истомишљеника.Једна половина одлази преко Пожеге у концентрациони логор у Ивањици, а друга преко Ваљева и Зворника за Сребреницу.
План је био да студенти Збораши који су учествовали у акцији на Техничком факултету буду у концентрационим логорима измешани са комунистима; план је био да комунисти сврше посао уместо полиције.То је био "дар" режима Цветковић-Мачек онима, који су им скретали пажњу на опасност од разарачке делатности комуниста.Два стуба овог режима, др Михаило Константиновић и др Бранко Чубриловић били су прокомунистички оријентисани.
Тек слом режима Цветковић-Мачек омогућио је да се ухапшеници ослободе из концентрационих логора.
http://www.svetskirat.net/istorija/studenti.htm
