(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
TU SAM...
Tamno siva sa primesom plave kao parče jednobojne tkanine na kome plešu skoro crni borovi svoj mahniti ples sa vetrom. Noć....ne kasna, koju krasi suva oluja što vitla teškim nebom pa nebo izgleda kao da ga boli.
Lagano, da bol ne povredim uvukoh se pod pokrivač. Sledeća faza, opet pažljivim pokretima povlačim se ka rukama vukući i svoj jastuk. One se pospano šire podižući svoj pokrivač. Malo meškoljenja i tu sam.....ušuškana...Leva ruka leže ispod moje desne dojke, samo jedan pokret i privlači me sebi....blagi stisak telo uz telo....toplo na ledjima...udovi se prepletiću...uzdah iz dubine duše ožive bol...nema veze...osećaj vredi.....mmmm.....u gornjem levom uglu prozora jedna zvezda stoji....samo jedna a i ona sija mat...bolu ne prija vrelina na mojim ledjima od njegovih grudi, pa malo popušta. Gledam ples..nebo je isto, jednovojno..vetar viče, čujem ga....prsti počinju da se pokreću nežno ....“spavaj“ tiho izgovaram ...prsti se umiruju...tako prija toplota i sigurnost na ledjima...i te ruke u koje uvek pobegnem od sebe, od ljudi i njihovih ćudi, od dana i nedaća...beg od tudjih laži i grubosti, nevolja i traženja...beg od svih mojih ćutanja...ruka se premešta, dojku napušta i leže mi na bok, pruža se toplo preko butine i savijenog kolena...vrag jedan uz koga se uvek osećam kao žena čak i kad ovako pakleno boli me telo....žena potrebna i vredna truda....žena pratilja...borovi i dalje mahnito plešu uz muziku koju vetar svira.....u oku, ona zvezda nestajanjem pulsira...ruke koje leče rane....samo se zagnjurim, sva nestanem..misao prestaje da postoji ..sve treperi...bol se iz tela povlači....čujem mu topot ...ruka klizi po butini....tera bol i kroz san kaže „šššš...tu sam“ i znam....znam da je uvek tu.... pozornica se menja...utrčavaju oblaci a borovi postaju jasniji......zvezde više nema....ruke spavaju, ledja topla...tonem i isplivavam....pa opet tonem...topot bola se čuje u daljini i telo mi, kao zemlja, još tiho drhti od njega.....ušuškana tonem u smiraj....
PS Ispisala zora dok ste vi još spavali najlepšim snom...pa me odneo dan.....sad, pauzica za dobar dan
taman tolika da ovo napokon postavim 
