(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
TROUGAO
Vraćam se danas iz banke. Ne pešači mi se mada je dan prijatan. Ispred kompleksa banaka je autobuska stanica, pa onda široka ulica, pa tramvajske šine u oba pravca, i onda opet široka ulica. E, tu, takodje ispred banaka je i stanica tramvaja. Svejedno mi je čime idem. Pogledam, nema ni jednog busa ali dolazi tramvaj iz grada. Pretrčim ulicu naravno mimo pešačkog, ali je bilo crveno za vozila i tramvaj. Stanica je od kolovoza malo podignuta i odvojena metalnom ogradom. Svako platno, a nisu uopšte velika, presečeno je po dijagonali metalnom šipkom koja pravougaonik deli na dva pravougla trougla. Većina njih, da ne bi zalazila okolo pa prelazila ulicu na pešačkom prelazu, preskače celu ogradu držeći se za stub na početku ograde. Ja se samo provučem kroz trougao hahaha jer sam malecka a i gipka još uvek. Prvo ide ruka sa teškom tašnom, kolena na pola savijena, desna noga prodje na drugu stranu, pozadina na oštar ugao a glava na onaj širi, savijena izvijenih ledja premeštam težinu na desnu nogu i za sekund je posao gotov.
I danas predjem ulicu, ali pored mene predje je i jedna starija gospodja....negde oko 65, možda i više godina, isto tako niska kao ja, ali pozamašnija. belo zategnuto lice, kakvo već imaju bucmaste osobe, bistro oko, stomak i velika torba, ali, kao što ću videti, očigledno premala da u nju stane njen živ i zdrav duh. Stala je pored ograde sa strane kolovoznih traka, tramvaj stoji na semaforu nekih 20-30 metara dalje, automobili takodje....stoji neodlučna šta sad da radi hahah. Ja sam se već provlačila te ona pogleda kako to radim, pa kaže
„Ako možete vi, mogu i ja“ hahaha i podje ali sa kontra strane tj. glava joj je došla na oštriji ugao a zadnji trap na onaj širi pod 90 stepeni....
„Nee, okrenite se, tako ćete udariti licem u šipku jer ste joj licem preblizu“....ali bilo je kasno, ona se već savila i nekako uspela da prodje. Bejah spremna da priteknem u pomoć ako se zaglavi hahaha Nasmejana, malo crvenih obraza, ispravila se.
„Eto prednosti nas malih“ hahahaha
„Da hahaha, svaka čast, samo sledeći put se okrenite kontra, mnogo je lakše“
„Zapamtila sam“ hahaha
Tako mi je bila slatka, sva živa, pozitivna. Udjosmo obe u tramvaj...ona je sela da se odmori.
Smešim se dok tramvaj tandrče i guta šine. Smešim se lepoti koju videh, samo jednoj od mnogih na tom kratkom svakodnevnom, a tako živom putu. I sad mi osmeh ne silazi sa lica dok ovo zapisujem u velikoj pauzi što seče dan i šareni ga lepotom stvaranja u ovoj mojoj samoći koju volim.
PS Dobar dan......baš je lep....i jutro je bilo divno....
.....a sad, odmorna mogu da nastavim dalje uz laganu muziku....ona Ljiljka direktorka već gleda na sat i mršti se, al' ja se ne dam 
mada istina je da ću morati da se predam 
