Konzervativan sam čovek, a imam i dosta godina. Za mene seks ne postoji. Nikada nisam hipnotizovano buljio u predivna obnažena ženska tela niti sam sanjao o sočnim usnama, maznim mirisima, ustalasanim kosama... O drugim, onim, mislim seksualnim orjentacijama, sklonostima, perverzijama da ni ne govorim. Jednostavno sam takav. Nimalo me to ne privlači; poslednju sam erekciju imao kad sam, još pre rata, zapeo preponama za stablo ananasa, dole na moru. Stoga me začudilo kad mi je jutros na vrata zakucala povelika grupa mladih devojaka, oskudno odevenih, veoma umiljatog ponašanja. Smešile su se, a jedna od njih, dugačke crne kose, rekla je:
"Mi smo iz ureda za popis stanovništva!"
"...?"
"Postavit ćemo vam nekoliko pitanja. A onda ćemo otići - ako želite da odemo."
Tada su se sve počele smejati. Pustio sam ih unutra, sele su gde koja, čavrljale i širile mirise jedne lepe nazočnosti... Ona crne kose otvorila je fascikl i uzela olovku:
"Ime i prezime?"
"Drag..."
"Pustimo to", rekla je, "Trljajmo se telima."
Na to su se devojke svukle i okružile me. Prislonile se pa se stale uvijati oko... Nisam osećao apsolutno ništa, čak mi se prispavalo, tako da...
Probudio me smrad muške svlačione, ali ne, nije to bila vlažna podrumska svlačionica moje srednje škole, nego polumračna ćelija neomalterisanih zidova. Između opeka propuhivao je neki sibirski vetar, ali unutra je bilo sparno od par stotina odvratnih toplokrvnih tela natisnutih u prostoriji od možda 30 kvadratnih metara. Svi smo ćutali - mi, osobe u telima - posvuda su se nazirale krvave, upaljene oči, stajali smo na smrznutoj zemlji, stopala uopšte nisam osećao. Nisam se mogao ni pomaknuti; niko se nije micao i ta je ukipljenost potrajala dok se drvena vrata nisu otvorila škripeći, a vojnik sa šubarom na glavi i zarđalim puškomitraljezom na ramenu zaurlao nešto na mešavini ruskog i nemačkog. Gomila tela se zatalasala, ali ja se i dalje nisam mogao pomaknuti. Vojnik je povikao jače, ali meni kao da se prispavalo...
Probudio me, hvala Bogu, poznati zvuk: škripa tramvaja u okuci. Gužva je bila nesnosna. Čovek na čoveku, poslagani kao sardine, kao krastavci po standardima Evropske unije. Vraćam se s posla, mislim, ili pak idem na posao, poznata situacija, ali... I dalje sam go! Svi oko mene su goli, muški ženski, srednji, čak i kondukterka - ili je to kondukter i nisu li ih ukinuli pre dvadesetak godina?
Svi putnici su ćutali i mislili svoje. Držao se ko je mogao; ostali su se oslanjali na opću gomilu. Nisam izdržao, pitao sam gospođu do sebe:
"Zašto smo goli?"
Blenula je, a za njom, u valu čuđenja, uskomešali su se i drugi putnici.
"Ljudi!", povikao je neko, "Pa mi smo goli!"
Nastao je metež. Tramvaj je stao na nekom pustom trgu. Vrata su se otvorila, nastupio je stampedo; mekoputnost golih putnika preventirala je kobne ishode. Zapravo sam ja bio jedini koji je pao; još u padu osetio sam pospanost. Tešila me svest o tome kako ću se probuditi negde drugo.
Međutim, probudio sam se ovde.
Ovde i Sad!
