"Јеbi gа matori, nije moralo ovako da bude. Mislio sam imamo vremena al eto. Rasipamo ono što bi trebali da štedimo. Sve više mi nedostaješ, valjda sam tek sad shvatio šta si me pitao i šta je trebalo da ti odgovorim. Sećaš li se onog dana kada si kupio prva kola. Da, onog dana kada si ih prao u dvorištu a sva deca iz zgrade se okupila oko tebe. Nemaš pojma koliko sam te taj dan mrzeo. Ti si bio samo moj tata i to su bila samo naša kola, šta su oni uopšte tražili tu. Nisam želeo i nisam mogao da siđem, rasplakao bih se a učio si me da muškarci me plaču. Možda bi sve bilo drugačije da jesam. Muškarci imaju prava na tri suze, tog dana prva je ostala neisplakana, duboko u meni. Nisam naučio da se izborim za ono što mi pripada i to me je pratilo kroz život. Ma, ne zameram ja to tebi matori. Ni tebe nije imao ko da nauči. Ređale su se godine. Moji uspesi u školi i pobede na takmičenjima mi nisu doneli mir, samo sam želeo da iz tvojih usta čujem ono "Bravo sine.", da imam razlog da ti kažem koliko te volim i koliko želim da ličim na tebe.
Umesto sa tobom, pričao sam sa knjigama. Hemingvej me učio kako se biva džentlmen i kad si pijan, koliko bakšiša je pristojno ostaviti konobaru. Kapor i Radović podučavali kako da se ponašam u velikom gradu. Ruski klasici i engleske sestre kako se voli. Teorijski sam bio spreman za život, pio sam više i brže od mojih drugova ali mi niko nije rekao da oni koji piju sami ne umeju da budu srećni. Umeo sam da složim boje i izaberem mirise samo nisam imao kome. U pesmama piše da se lepota najbolje ogleda u osmehu voljene žene a ja je nisam nalazio. Ram i slika, nikako da se usklade, a onda je sve nekako ušlo u kolotečinu. Ja nisam pitao, ti nisi pričao, postali smo stranci jedan drugom. Stranci koji se tek ponekad mimoiđu iznenađeni što gledajući jedan drugog, vide sopstveni odraz u ogledalu. Kao pijani Rusi, bahato smo trošili vreme na inate, nespremni da oprostimo. Ništa tu nije moglo da se uradi. Kada su došli unuci, pomislio sam da će se sve promeniti, ni to nisam shvatio. Dragi Bože, bio sam ljubomoran na sopstvenu decu jer su dobijali ono što je meni trebalo da pripadne. Tvoju ljubav. Onda kao na pokretnoj traci, moja bolest tvoja bolest i smrt, krah braka i razvod. Kovitlac, naoko nespojivih misli i osećanja. Nisam ništa razumeo. Živeo sam dan za danom povređujući i sebe i druge, kriveći tebe za svaku moju, pa i najmanju, grešku."
"Bezobrazno, kažeš? Pa, trebao si da me naučiš. Ti si stariji. Kako to misliš da ni ja nisam svom sinu objasnio. Nisam ali mi još imamo vremena a i tek skoro sam shvatio. Shvatio sam u jednom hipermarketu, zaglavljen između gondola tražeći gumene bombone. Sećanje na kupovine sa tobom, na trenutke apsolutne sreće i pripadnosti. Tada si bio najviše moj tata a ja najviše tvoj sin. To sećanje je pokrenulo drugu suzu i shvatio sam da je važnije ono što ostaje od onoga što je otišlo. Sad miran i spokojan čekam treću. Znam šta će je pokrenuti i znam da če zatvoriti krug i da ću umeti da krenem dalje"
"Šta to pišeš, tata.?"
"Pišem pismo tvom dedi"
"Dobro si zar ne?"
"Ne nadaj se da nisam. Pišem njemu a ti ćeš ga pročitati kada dođe vreme za to."
Umesto sa tobom, pričao sam sa knjigama. Hemingvej me učio kako se biva džentlmen i kad si pijan, koliko bakšiša je pristojno ostaviti konobaru. Kapor i Radović podučavali kako da se ponašam u velikom gradu. Ruski klasici i engleske sestre kako se voli. Teorijski sam bio spreman za život, pio sam više i brže od mojih drugova ali mi niko nije rekao da oni koji piju sami ne umeju da budu srećni. Umeo sam da složim boje i izaberem mirise samo nisam imao kome. U pesmama piše da se lepota najbolje ogleda u osmehu voljene žene a ja je nisam nalazio. Ram i slika, nikako da se usklade, a onda je sve nekako ušlo u kolotečinu. Ja nisam pitao, ti nisi pričao, postali smo stranci jedan drugom. Stranci koji se tek ponekad mimoiđu iznenađeni što gledajući jedan drugog, vide sopstveni odraz u ogledalu. Kao pijani Rusi, bahato smo trošili vreme na inate, nespremni da oprostimo. Ništa tu nije moglo da se uradi. Kada su došli unuci, pomislio sam da će se sve promeniti, ni to nisam shvatio. Dragi Bože, bio sam ljubomoran na sopstvenu decu jer su dobijali ono što je meni trebalo da pripadne. Tvoju ljubav. Onda kao na pokretnoj traci, moja bolest tvoja bolest i smrt, krah braka i razvod. Kovitlac, naoko nespojivih misli i osećanja. Nisam ništa razumeo. Živeo sam dan za danom povređujući i sebe i druge, kriveći tebe za svaku moju, pa i najmanju, grešku."
"Bezobrazno, kažeš? Pa, trebao si da me naučiš. Ti si stariji. Kako to misliš da ni ja nisam svom sinu objasnio. Nisam ali mi još imamo vremena a i tek skoro sam shvatio. Shvatio sam u jednom hipermarketu, zaglavljen između gondola tražeći gumene bombone. Sećanje na kupovine sa tobom, na trenutke apsolutne sreće i pripadnosti. Tada si bio najviše moj tata a ja najviše tvoj sin. To sećanje je pokrenulo drugu suzu i shvatio sam da je važnije ono što ostaje od onoga što je otišlo. Sad miran i spokojan čekam treću. Znam šta će je pokrenuti i znam da če zatvoriti krug i da ću umeti da krenem dalje"
"Šta to pišeš, tata.?"
"Pišem pismo tvom dedi"
"Dobro si zar ne?"
"Ne nadaj se da nisam. Pišem njemu a ti ćeš ga pročitati kada dođe vreme za to."
