Tri slikara, tri mira, tri tišine

[Nina]

Mirne i mrtve priroda se nađu i u novijoj umetnosti. Van Gog je slikao vazne sa cvećem, Matis, Sava Šumanović takođe.
Pikaso je četrdesetih godina slikao paradajz u saksiji na prozorskoj dasci svog pariskog stana. Danas čitava ta serija važi za „alegoriju Pikasovog slobodarskog duha i antiratnog protesta“.

Ali kad se spomenu prave, mrtve prirode, ne misli se ni na moderno ni na srednjevekovno, već isključivo na holandski 17. vek i tri autora. Pored već spomenutog Pitera Klasa, na Viljema Klasa Hedu iz Harlema, životni vek 1594 – 1680; i Viljema Kalfa, rođenog u Roterdamu 1619. godine, koji je radni vek proveo u Amsterdamu, tu i umro 1693. godine.

 

[Nina]

Piter Klas je bio vrlo cenjen u bogatijim slojevima harlemskih trgovaca, moreplovaca, i svih ostalih koji su posedovali mesingano, kositreno, pozlaćeno posudje, srebrni pribor za jelo, staklene bokale i čaše. Sve što odbija svetlost sa visokih prozora, vidljivih u optičkim efektima na srebru vazni, tacni i pehara.
Običan svet je jeo i pio iz drvenog posuđa. Tu nije bilo odbijanja svetla, pa ni mrtvih priroda.

Klas se prepoznaje po prigušenoj paleti sive, braon i oker boje. Svi predmeti se kupaju u braonkastoj izmaglici, aranžirani na nemarno drapiranom stolnjaku od belog damasta. Jelo i vino se nude u otmenim malim količinama, poneki zalogaj, mala užina, retko više.Klasove slike ostavljaju utisak kao da su u potpunosti od jednog tona, iako nisu. Teoretičari umetnosti su nekako probali da se izvuku iz nedoslednosti, predlagali su se „tonski“ i „tonirani“ banketi, ali nije se uhvatilo.

 

[Nina]

Slike Viljema Hede su takođe u tipu monohromnih banketa, postavljenog stola, malog doručka (ontbijtje), usputnog zalogaja, plate s ribom, korpe s voćem, pribora za duvan (toebakje); tu i tamo cveća, u Harlemu retko. Ali Hedin znak prepoznavanja je zelenkasto-siva izmaglica oko predmeta.
Svetlosni kontrasti su onda veći, samim tim i nemir. Osećaj intimnog i privatnog je manji.

 

[Nina]

Između Harlema gde su radili Klas i Heda, i Amsterdama gde je stvarao Kalf, nema ni 40 kilometara, ali se to u stilskim razlikama umnožavalo deset puta. Bez obzira s kojim osnovnim tonom krene, u braon, zelenkastoj ili sivoj paleti, Viljem Kalf bi završio sa potpuno crnom pozadinom. Objekti na njegovom stolu blješte iz mraka, agresivniji su u skretanju pažnje, refleksi su jači.

Kalfova specijalnost su bile mrtve prirode pompe, drame i raskoša, na germanskim jezicima pronk/prunk. Tako su se i zvale, "pronkstilleven“, raskošne mrtve prirode, pompozne mirne prirode, što je značajan stilski odmak od atmosfere tihog očekivanja sa slika Pitera Klasa

 

[Nina]

Kako razlikovati flamansku od holandske mrtve prirode? Ipak je to bio jedan narod, istorijski gledano.
Katolički vladari su presekli stari Burgund između Antverpena na jugu i Roterdama na severu.

Ukratko, na flamanskim slikama vlada gužva posuđa, jela i pića, kod Holanđana redukcija na osnovno. Flamanski slikari su slagali sireve jedan pored drugog, Holanđani u visinu. Pravili su piramide od sireva.

Flamanci su slagali plodove zemlje direktno na ogromnim drvenim stolovima. Nisu postavljali sto u uobičajenom smislu. Za razliku od njih, Holanđani bi najpre stavili skupoceni damastni stolnjak, onda ga zgužvali kao da nije važan, pa na njemu raspoređivali predmete u liniji siročadi za brzo usvajanje.

Kod Flamanaca su pored stolova radile sluškinje. Kod Holanđana su na stolovima stajale „rimljanke“. Nikog od njih više nema. Iza sebe su ostavili uživanje koje su osećali dok ih je bilo.