Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Односно, реч је о проблематичним схватањима историографије, а не о проблемима који су се јављали кроз историју овог народа 
Наиме, прочитах давно књигу Јевреји - историја и религија коју су писала два рабина, Дејвид Џ. Голдберг и Џон Д. Рејнер. За историју дугу више од три хиљаде година имао сам три замерке, да будем прецизан три ствари које се не слажу са оним што иначе знам. А можда не знам добро, просудите ви.
Не бих писао да та неслагања, или контроверзе нису општа места. Па да кренемо:
1. Наводи се да "нема разлога за сумњу у историјску тачност" постојања древних патријарха. Чудна трдња за историчара, чак и ако ту улогу преузима свештеник. Колико знам, непосредних доказа за постојање Аврама нема, а посредних тешко да има. Друга ствар, ако је његова вера непоколебана.
2. Ниједно помињање верске реформе Ахеменотепе, и то је заједничко "званичном" јеврејском погледу на своју историју. Само се Фројд дрзнуо да тврди другачије - "Мојсије Египћанин". А ствар је јасна. Два монотеизма у политеистичком свету морају бити повезани. Како је јеврејско народ тек настајао, Мозес (принц Египта) је копирао египатске идеје.
3. Ниједно битно помињање бројних конверзија у јудаизам. Помиње се краљевска породица Адијабене која се затекла кад су Јерусалим опсели Римљани, а не да је цела држава била јудаистичка. Ништа о јеврејским краљевствима широм данашњег арапског света. Ништа или скоро ништа о Хазарима (наравно, мени су оне теорије завере смешне, али велики број данашњих Јевреја јесу потомци Хазара).
Две од ове три контрадикције су везане за религију, две су везане за политику Израела. Верским лидерима не прија кад им се руши примат религије. Политичким не одговара чињеница да Јевреји већином нису потомци 12 племена, већ различитих људи који немају више право на Палестину од арапског живља који је пре само сто година имао већину од 90%.

Наиме, прочитах давно књигу Јевреји - историја и религија коју су писала два рабина, Дејвид Џ. Голдберг и Џон Д. Рејнер. За историју дугу више од три хиљаде година имао сам три замерке, да будем прецизан три ствари које се не слажу са оним што иначе знам. А можда не знам добро, просудите ви.
Не бих писао да та неслагања, или контроверзе нису општа места. Па да кренемо:
1. Наводи се да "нема разлога за сумњу у историјску тачност" постојања древних патријарха. Чудна трдња за историчара, чак и ако ту улогу преузима свештеник. Колико знам, непосредних доказа за постојање Аврама нема, а посредних тешко да има. Друга ствар, ако је његова вера непоколебана.
2. Ниједно помињање верске реформе Ахеменотепе, и то је заједничко "званичном" јеврејском погледу на своју историју. Само се Фројд дрзнуо да тврди другачије - "Мојсије Египћанин". А ствар је јасна. Два монотеизма у политеистичком свету морају бити повезани. Како је јеврејско народ тек настајао, Мозес (принц Египта) је копирао египатске идеје.
3. Ниједно битно помињање бројних конверзија у јудаизам. Помиње се краљевска породица Адијабене која се затекла кад су Јерусалим опсели Римљани, а не да је цела држава била јудаистичка. Ништа о јеврејским краљевствима широм данашњег арапског света. Ништа или скоро ништа о Хазарима (наравно, мени су оне теорије завере смешне, али велики број данашњих Јевреја јесу потомци Хазара).
Две од ове три контрадикције су везане за религију, две су везане за политику Израела. Верским лидерима не прија кад им се руши примат религије. Политичким не одговара чињеница да Јевреји већином нису потомци 12 племена, већ различитих људи који немају више право на Палестину од арапског живља који је пре само сто година имао већину од 90%.