Tri poučne starodavne priče

TRI POUČNE STARODAVNE PRIČE,
BAŠ SU LEPE, ŠTO SE MENE TIČE
-------------------------------------
ORLIĆ KOJI SE JE POKOKOŠINJIO

Iz orlovog gnezda je jedan seljak zao orlovsko jaje ukrao i doneo ga pod kokošku koja je upravo taj dan počela da leži na jajima. Nedugo posle toga iz jaja su se izlegli lepi, pomalo vragolasti i nežni pilići, među njima i orlić, koji se je po svojoj veličini isticao, ali to, čak ni njegova majka kokoška, nisu primećivali njegova braća i sestre. Majka kokoška ih je učila kako da se uspešno u obližnjem grmovlju sakriju od svih grabljivaca, ali i kako tamo da pronađu slasne plodove divljih voćaka ili semenke koje su neprestano kljucali. Vodila ih je na gumno i pokazivala im kako se kandžama zemlja razgrne i kako se do crva lako dospe. Orliću su crvi bili omoljena poslastica. Majka kokoška je učila petliće, među njima i tog svog sina orlića, kako da kukureču i u zoru bude ljude i ostale kokoške. Kukurekanje nije uspevalo orliću i svi su mu se smejali kada je umestu kuu-kuu-rii-kuu nerazgovetno kreštao.

Orlić je tako odrastao u veliku orlušinu, ali uvek je znao samo ono što ga je majka kokoška naučila i u duši je kokoška ostao.
Nekoliko godina posle toga, orlić je bio na gumnu i sa svojim sestrama kokoškama i braćom pevcima sladio, one stvari nikada nije radio, biće da je za to kriva ta njegova zlobna sudbina, crvima, ali, najedanput – kao gromoglasna nebeska strela iz vedrog neba, sunce se je malko zatamnilo. Orlić koji se je posve pokošinjio je u nebo pogledao i tamo veliku ptičurinu ugledao kako nesmetano, ponosno i prkosno plovi tom neograničenom milinom nebeskom.
„Mama, šta je to ?“ – upitao je orlić koji se je pokokošinjio svoju majku kokošku.

„E, to je, sine, orao – neprikosnoveni vladara neba i kralj svih ptica.“

Orlić koji se je pokošinjio je dugo gleda, sve dok isti nije iza planinskog vrha njegovom pogledu zamako, tog neprikosnovenog vladara neba i kralja svih ptica. U duši je osetio nekakvu čudnu zebnju, nešto što do tada nikada nije osetio. Uzdahnuo je duboko, iz očiju su mu navrle suze, zov neba ga je, kao magnet staro gvožđe, privlačio i ničice je, na mestu mrtav, pao na to guvno po kojem je sa svojom majkom, sestrama i braćom, tren pre toga, veselo čeprkao. Pre nego li je izdahnuo ovo je, sebi i svom bogu, prozborio:

„Bože, zašto i mene nisi sotvorio da budem orao – neprikosnoveni vladar neba i kralj svih ptica !“

 

[KPCTAHK]

TRI POUČNE STARODAVNE PRIČE,
BAŠ SU LEPE, ŠTO SE MENE TIČE
-------------------------------------
ORLIĆ KOJI SE JE POKOKOŠINJIO

Iz orlovog gnezda je jedan seljak zao orlovsko jaje ukrao i doneo ga pod kokošku koja je upravo taj dan počela da leži na jajima. Nedugo posle toga iz jaja su se izlegli lepi, pomalo vragolasti i nežni pilići, među njima i orlić, koji se je po svojoj veličini isticao, ali to, čak ni njegova majka kokoška, nisu primećivali njegova braća i sestre. Majka kokoška ih je učila kako da se uspešno u obližnjem grmovlju sakriju od svih grabljivaca, ali i kako tamo da pronađu slasne plodove divljih voćaka ili semenke koje su neprestano kljucali. Vodila ih je na gumno i pokazivala im kako se kandžama zemlja razgrne i kako se do crva lako dospe. Orliću su crvi bili omoljena poslastica. Majka kokoška je učila petliće, među njima i tog svog sina orlića, kako da kukureču i u zoru bude ljude i ostale kokoške. Kukurekanje nije uspevalo orliću i svi su mu se smejali kada je umestu kuu-kuu-rii-kuu nerazgovetno kreštao.

Orlić je tako odrastao u veliku orlušinu, ali uvek je znao samo ono što ga je majka kokoška naučila i u duši je kokoška ostao.
Nekoliko godina posle toga, orlić je bio na gumnu i sa svojim sestrama kokoškama i braćom pevcima sladio, one stvari nikada nije radio, biće da je za to kriva ta njegova zlobna sudbina, crvima, ali, najedanput – kao gromoglasna nebeska strela iz vedrog neba, sunce se je malko zatamnilo. Orlić koji se je posve pokošinjio je u nebo pogledao i tamo veliku ptičurinu ugledao kako nesmetano, ponosno i prkosno plovi tom neograničenom milinom nebeskom.
„Mama, šta je to ?“ – upitao je orlić koji se je pokokošinjio svoju majku kokošku.

„E, to je, sine, orao – neprikosnoveni vladara neba i kralj svih ptica.“

Orlić koji se je pokošinjio je dugo gleda, sve dok isti nije iza planinskog vrha njegovom pogledu zamako, tog neprikosnovenog vladara neba i kralja svih ptica. U duši je osetio nekakvu čudnu zebnju, nešto što do tada nikada nije osetio. Uzdahnuo je duboko, iz očiju su mu navrle suze, zov neba ga je, kao magnet staro gvožđe, privlačio i ničice je, na mestu mrtav, pao na to guvno po kojem je sa svojom majkom, sestrama i braćom, tren pre toga, veselo čeprkao. Pre nego li je izdahnuo ovo je, sebi i svom bogu, prozborio:

„Bože, zašto i mene nisi sotvorio da budem orao – neprikosnoveni vladar neba i kralj svih ptica !“

Pogledajte prilog 1620323

MAGARAC
---------------
U jednom velikom, po vrletnim padinama velike i veoma teško prohodne planine razbacanom, selu živeo je jedan plemenit čovek. Jednog dana taj plemeniti čovek reši da obiđe svoje rođake u drugom delu, iza nekoliko planinskih čuka udaljenom, te vrletne planinčine razasutom selu, bogu iza nogu. Upregne on magarca u svoju zapregu, stavi zavežljaj poklona za te svoje rođake i uputivši molitvu Bogu otpravi se na svoj dug, avanturistički i po život opasani put. Njegovu molitvu je čuo dobri anđeo, ali i đavo, koji se je sa tim anđelom, kao i obično svakodnevno zavitlav`o.
„Idem da pomognem tom plemenitom čoveku da bezbedno stigne do svog cilja“. – reče anđeo i skoči sa desne strane zprege pokraj tog plemenitog čoveka.
„Idem i ja, osećam da biće belaja, a i učiniću sve da taj tvoj plemeniti čovek nikada do cilja ne dospe. Otvori mu vrata Raja !“ – reče đavo i skoči na zapregu, sa leve strane tog čoveka.

Đavo je, gotovo neprekidno, bičem, svojim trozubcem i dosadnim podrepnim muvama, dosađivao tom jadnom magarcu. Magarac se je propinjao, posrtao, skretao zapregu prema zastrašujuće dubokim bezdanima kraj tog planinskog puta i dlaka je falila da se ne survaju, svi zajedno, u te vrletne dubodoline. Svaki put kada bi se magarac, iziritiran i podstaknut od strane đavola, uznemirio i bio na ivici ponora iz kojega nema izlaska, taj plemeniti čovek bi iz duše i srca prošaputao, onako usrdno, najusrdnije i najmilozvučnije:

„Bože, pomozi mi !“

Anđeo bi istog trena reagovao – nije dozvolio magarcu da skrene sa puta, brzo bi ga smirio i posle nekoliko sati došli su do kuće rođaka tog plemenitog čoveka. Anđeo je, čim su stigli do cilja, rekao đavolu da mora da obiđe jednu jako prehlađenu devojčicu i zamolio je đavola da ne čini nikakvo zlo za vreme njegovog odsustva. Đavo mu je obećao, časni reč mu je dao, da će ga poslušati.

Taj plemeniti čovek nije imao nameru da se dugo zadržava kod tih svojih rođaka, imao je nameru da se pre mraka vrati svojoj kući, zato i nije ušao sa zapregom u avliju tih njegovih rođaka, već je na putu ostavio zapregu, ispregao magarca i svezao ga za zadnji deo zaprege. Preko puta rođaka tog plemenitog čoveka živela je porodica koja nije bili u najboljim odnosima sa njima. Te komšije su imale prelepo zasejanu baštu, svega i svačega je tamo bilo. Magarac se je željno osvrtao na tu baštu i videvši to đavo odmah je magarca odvezao.

Magarc je ušao u tu baštu i sav zeleniš pojeo i pogazio. Ubrzo ga je gazda te kuće primetio i videvši šta je magarac učinio, bez trunke razmišljanja, a još manje ljudskog sazaljenja, nanišani pištoljem, pogodi magarca i on jadan mrtav pade u tu prokletu avliju. Čuvši pucanj plemeniti čovek istrča iz kuće tih svojih rođaka i videvši zlobnika koji mu je ubio magarca lati se svog pištolja, biće da je tada bio zaboravio na svoga boga, i ubi ga, na licu mesta. Istrčaše sinovi tog ubijenog čoveka i ubiše vlasnika magarca. Posle su istrčali rođaci tog plemenitog čoveka i ubili te sinove čoveka koji je ubio magarca, a posle se pojaviše druge komšije i ubiše te rođake. Miris krvi, animalna narav i slepa želja za osvetom je, za tren oka, napravila užasno staršan prizor – destak mrtvih tela, potok ljudske krvi i zlo koje je haralo i sve se više širilo. To je ono što je zatekao dobri anđeo koji je odmah tamo doleteo čuvši šta se događa.
„Šta si to uradio, Bog te, tako blentavog i zlobnog, ubio !“ – zavrišta, nimalo anđeoski umilno, anđeo na đavola.

„Ništa, baš ništa ...“ - cerekajući mu se i uživajući u tom nemilom prizoru reče đavo i nastavi - “ Odvezao sam samo magarca, a sve drugo su učinuli ti tvoji plemeniti ljudi. Biće da su od mene zlobniji i od magarca nisu ništa pametniji.„

Anđeo se je, prvi put, sa đavolom složio.

Naravoučenije: Nije magarac kriv za sve, njega je Bog i stvorio da se joguni i njače, već ljudi koji ne obrazuju svoju dušu i srce i nauče se, makar osnova, empatije.

 

[KPCTAHK]

Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !
--------------------------------------------------
Na dvoru jednog oholog i zlog kralja ževeo je i pokorno služio svom kralju, bio je kraljev glavni sekretar i svuda je pratio tog svog kralja, neki veoma plemenit i bogobojažljiv čovek koji je, kad-god bi mi se nešto teško dogodilo, a to mu se je događalo svakodnevno, imao običaj da kaže:

»Hvala Bogu, moglo je da bude i gore!«

Jedne prilike, pošto je njegov kralj bio strastveni lovac, pratio je u lovu istog. Na jednom proplančetu, usred starodavne listopade šume, posle dugog čekanja pojavi se prelep jelen. Kralj je bio naročito oduševljen njegovom pojavom. Usled te svoje nesrtpljivosti i animalne želje da tog prelepog jelena što pre strelom probode kralj, onako brzopleto i bez trunke razmišljanja, nategnu tetivu, stavi strelu na tetivu luka, luk nape, ali tako jako da mu se isti slomi i odseče mu dva prsta na desnoj ruci. Kralj vrisnu, obliven sopstvenom krvlju, jelen, naravno, pobeže, a taj plemeniti i bogobojažljivi kraljev glavni sekretar, kao i uvek do tada, usmeri pogled ka nebu i usrdno prošaputa:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !“

„Šta je moglo da bude gore ? Vidiš da sam obliven svojom plemenitom krvlju, da nemam dva prsta i da vrištim od bola ? Da li se to ti meni rugaš ?!“ – zavrišti kralj drhtći od mržnje i besa. Odmah posle toga kralj naredi svojoj straži da tog plemenitog čoveka doživotno zatvore.

Nedugo posle toga, kada se je kralj malo oporavio, kralj opet pođe, ali tada sa celom svojom gardom, opet u lov. Išli su dugo, zavirivali u svaki grm te neprehodne šume, a želja da pronađu što lepšu životinju koju će kralj da ubije ih je sve dublje vukla u šumu. Pre sumrak postali su svesni da su zalutali, ali nisu odustajali i išli su dalje. Naiđu oni tako na jedno veliko pleme ljudoždera. Ljudožderi ih opkole, brzo savladaju i sve pobiju, osim kralja. Kralja nisu ubili samo zato što ti ljudožderi nisu jeli ljude kojima je nedostajao neki deo tela, a pošto je kralj bio bez dva prsta oni su samo njega poštedeli.

Kralju je nekako uspelo da se, posle nekoliko dana lutanja po šumi, vrati do svog dvorca i čim je u isti došao naredi svojim dvorjanima da mu dovedu tog njegovog sekretara kojega je zatvorio. Kada je taj plemeniti čovek opet došao kleknuo ispred tog svog bahatog, oholog i zlog kralja kralj mu ispriča šta mu se je sve dogodilo, kako su mu celu gardu pobili ljudožderi, i kako je jedva živu glavu sačuvao, samo zato što je invalidan i ti ljudožderi ne jedu takve, a taj plemeniti čovek, saslušavši svoga kralja, opet isti svoju misao prozbori:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !“

„A šta je to opet moglo da bude mučnije, crnje i gore, bre ?!“ – opet ga upita kralj.

„Vidite, vaša plemenitosti kralju, da me niste zatvorili ja bih sa vama išao u lov i ti ljudožderi bi i mene pojeli.“

Od tada je i kralj, ma šta da mu se desilo, znao da izusti samo jednu molitvu:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore!“