„Odlične su trešnje ove godine“, reče Mara.
Otišla je skoro cela kila. U velikoj zdeli ljeskalo se još nekih desetak rumenih boba, dok je mali tanjurić bio pun ushrpičalih košpica.
„I, što je danas retkost, uopće nisu crvljive!“, reče Boris pa otvori jednu.
U Trešnji je spavao povelik beli crv. Blago se meškoljio, verovatno je nešto sanjao, Boris ga je, očito, zatekao usred REM faze.
„Kako je samo ušao!“, poviče Boris, „Pa na trešnji uopšte nema rupe!“
Otvori preostalih deset trešanja: svaka je bila bez rupe i svaka je bila crvljiva i svaki je crv bio meškoljiv. Boris počne paničiti jer je bilo gotovo izvesno da je crva bilo i u već pojedenim trešnjama.
No Mara ga stane umirivati:
“Ma ne meškolje se, to je stvar difuznog prelivanja svetlosti unutar ploda!“
„Baš me briga da li se meškolje! Mrzim crve, gade mi se, a sad ispada da sam ih pojeo na desetine! Šta da radim?“
„Hoćeš li na ispumpavanje želuca?“
“Hoću.“
“E, ne može. To ti osiguranje nikad ne bi pokrilo, a misliš da ću ja davati novac za takve gluposti? I što onda ako si pojeo crva ili dva? Kakav si paranoik, pomislit ćeš da su preživeli gutanje i želučanu kiselinu, pa da sad obitavaju u tebi...“
“Šta?!“
„Ma mislim, mala je mogućnost da se tako nešto dogodi, ali ne bi ni to bio kraj sveta, zar ne?“
“Muka mi je“, reče Boris pa ode povraćati.
Vrati se iznuren.
„Niti jednog crva u povraćevini! Ili ih nije ni bilo u trešnjama koje sam pojeo, ili ih je moj probavni sistem samleo do neprepoznavanja. Šta ti misliš?“
„Ne bih te željela plašiti, ali moguće je da su se crvi već intropirali u stenku želuca. Kažem, ne bih te željela plašiti...“
“Ali me plašiš. I baš me briga što me plašiš. Crv ko crv, ako se mora živeti s tim, živet ćemo s tim!“, reče, pa pojede jednu od otvorenih trešanja, sa zajamčenim crvom u sebi.
„Opa!“, reče Mara, „Ti si se stvarno prosvetlio.“
„Da, ne dam se više zajebavati.“
“Bla-bla-bla!“
„Šta je bilo?“
„Zajebavam te. Od početka.“
„Od kad smo počeli jesti trešnje?“
„Ne, od postanka svemira. Ja sam ga, naime stvorila. Sve što si ikada video, okusio, opipao, doživeo itd., moje je delo.“
„Šta hoćeš reći, da si ti Bog?“
„Ni govora, ja sam posve prosečna građanka ove zemlje, i to što se dogodilo – to sa stvaranjem sveta – zapravo je ispalo slučajno. Stvarno je tako i ne osećam se zbog toga nimalo posebno.“
„Ali to nije normalno!“
Nije normalno... Posve prosečna građanka ove zemlje se zabrine. Odluči promisliti o svemu, jer - to je sada već postalo očito - ovo nekuda vodi. Naglo je obuzme napad panike: stane umišljati kako je i sama stvorena i kako će jednom videti svoj kraj.
Potom krene stvarati, još svet ili dva, a uz njih i gigantski model polusveta.
