Eh, vidite, draga gospođo, za sve je kriva ta prokleta kutija. Nju nikako niste smeli otvarati pre naznačenog roka, a rok je bio, kao što Vam je, verujem, poznato, nakon dvadeset pet godina od datuma kada je dostavljena. Vaša brzopletost je učinila da Vam se zdravstveno stanje pogorša do granice...Ono što ste videli moglo Vas je dokrajčiti.
A sve je počelo nekih 25 godina nakon ukidanja male i navelizacije velike nužde. Gospodin Serovski, bugarski emigrant iz Makedonije, nerado je pričao o tome, ali svakih nekoliko godina događalo mu se da veliku nuždu mora obaviti na starinski način, analno. Tako je bilo i te noći; kuglica u pupku nije mu se napravila već treći dan, znao je da sledi veliko sranje.
Potrebu je osetio oko 9 uveče, ali nije želeo poverovati u nju. U pola sata do ponoći, nakon što je prošetao psa (koji se popišao dvaput po rosnoj tamnozelenoj kasnoletnoj travi), zaspao je nekako, uz TV, zaspao je i sanjao bezvezne snove koje bi zaboravljao još spavajući, zaspao je kad ga je probudilo usred noći. Ono.
Znao je da nema druge, da se mora krenuti. Srećom, ne pripada onoj skupini robotiziranih malformenjaka koji su iz svojih bolesno čistih trosobnih stanova već stigli poizbacivati klozetske šolje. Ljupče Serovski ju je ostavio, dezinfikovanu i zapečaćenu, levo od veš mašine, desno od masažera, bela, nikada otvarana, vodokotlić pun destilovane vode - do vrha...
Ustao je. Papuče nije nosio. Parket je bio neobično hladan za to doba godine. Gacao je u mraku, stao na psa, naleteo na zid sa kojega se boja još nije osušila, pa je, još, uz to, stao na goli beton na mestu gde se pas popišao, a da on to nije otkrio tri dana pa se parket nadigao, zatim je u hodniku stao na tepih koji mu je zavrveo po tabanima, kao da je živ.
Vrata od klozeta, konačno. Upalio je svetlo, pločice klinički bele, veš mašina prazna, unutrašnji krom blista, kondenzovane kapi u grozdovima vise sa plafona, ali to je bila minorna smetnja. Strgnuo je crveni pečat od voska, skinuo zaštitnu traku, skinuo gaće i krenuo da sedne na klozetsku šolju.
Kad je u dnu šolje ugledao oko, odskočio je na drugi kraj kupatila, ali bilo je kasno. Bio je već primećen. Nije imao kud. Opet se približio klozetskoj šolji: oko ga je netremice gledalo, veliko, ukočeno, ali pak vlažno s povremenim vrtlozima na površini beloočnice. Gledao je u to oko i tonuo. Zaboravio je na veliku nuždu, na jelo, na piće, na život celi. Oko je ušlo u njega, on je ušao u oko. Proželi se, poistovetili. Osetio je olakšanje...
„Ma ko to mene tako gleda“, prošaptao je infantilnim glasom, a onda je oko ipak trepnulo.
Tri godine kasnije dobio sam taj tajanstveni treptaj, dobro umotan i upakovan, da se tajna nikad ne otkrije ili bar narednih dvadeset pet godina (kako je stajalo u upustvu) kada prestaje da važi zakon o ukidanju male i navelizaciji velike nužde.
