MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
TRENUTAK
Trenutak je potreban.........da se život začne i ugasne, da se ljubav rodi i umre, da se pohvali čovek ali i pokudi, da se dete pomazi po glavi ili lupi po dupetu, da ptica zapeva ili umukne, da sunce izadje ili zadje, da se ideja rodi ili nestane, da se ljubav kaže ili oćuti, da se reč napiše ili izbriše, da se pogled uputi ili skrene, da se prijatelj bude ili ne bude, da se lepo ili ružno vidi .........
Trenutak je potreban ...........da se osetimo živim, da se setimo da smo živi
Trenutak je potreban............da umre volja, da nas više nema.
Takav je život. Satkan kao ćilim od milijardu čvorova raznih boja, od mnoštva trenutaka, lepih i ružnih. I svi ih imamo. Nema toga kod koga su samo lepi momenti. Nema toga kod koga samo sreća, zadovoljstvo, ljubav i zdravlje postoje. Nema savršenog života, ni ljubavi. Ko to od sudbine iska, tužan neostvariv san će sniti celoga veka. A ima takvih ljudi, na žalost. Gledam maštače, uvek u oblacima, uvek u snu, nikad zadovoljni onim što imaju jer sanjaju nerealno. Prolaze pored trenutaka ne gledajući, ne hajući, prolaze pored šansi ne želeći ih............prolaze kroz život tražeći savršenstvo koga nema. Ne videći život, ne hodeći zemljom, stare nezadovoljni i tužni. Trenuci njihovi prodjoše, nevidjeni, nezapamćeni, ali svejedno prošli.
Pogled mi skrenu na njegovo lice. Vide se bore, već su dosta duboke, posebno one oko usta i očuju, one što se zovu smejalice. Sedi na tremu, cigara mu u ruci, kafa na stolu. Sedi moj trenutak onako krupan i jak i zamišljeno gleda negde ispred sebe. Opušten je.........misli........kada smisli reći će ......neka ga, neka odmara......
Bolnica, haos, ........svi trče hodnicima, jure sestre, jure doktori.......dovikuju jedni drugima šta da rade.........doktor pita nekog koji juri da li je sala spremna..........jeste.......kakva sala, zašto...........stojim i držim dete u naručju, ni živa ni mrtva, on plače, mnogo plače........trenutak........ipak ne sala, ipak kristalni penicilin da probaju.........milion trenutaka do boljitka......dobro je.........napokon taj trenutak..........
Prelepa je..........velika matura. Bože, zar je ovo naše dete, ova mlada žena koja silazi niz stepenice.......kao san, kao vila........zatečeni nas dvoje putnika stojimo i gledamo...... naš trenutak.........
Otvorila se........latice kao baršun, nežne a istovremeno jake. Rosa na njima se presijava. Kakva snaga životna izbija iz tog nejakog cveta. Mnoštvo latica sklopljenih u savršenom redu, jedna preko druge. Da oko zapamti tu lepotu treba trenutak.........
Bože, što se ovo muško raskrupnjalo. Ne pogledah ga onako studiozno već neko vreme. Evo ga ide prema meni.........ma čovek......videh u trenutku
Rasvestila se od anestezije.......Maca je nosi na rukama. Idemo kući. Nije dala da otkažemo proslavu rodjendana njenom bratu. Smešta je u krevet, bleda je.........sinovljevi drugari oko nje..........u istom danu dva trenutka...........čeličenje......
Dolazim kući posle napornog dana. Retko se desi, ali se ipak desi da su svi kući. Maca i ja izlazimo iz kola. Pogled mi vidi svu moju decu. Sede na velikom tremu, nasmejani, sa nes kafama ispred sebe sipanim u velike vesele šolje. MMM dotrčavaju lajući i jureći u krug. U onim sandalama na štiklu jedva preživeh hod po onom našem kamenju a da me ne obore moji obožavaoci............trenutak da sve to vidim.........
Svaki tren je priča, čvor na ćilimu..........svaki ostavlja trag. Tragovi naši su istorija naša. Doživi, zapamti..........ne prolazi ne videći iako oči imaš. Tkaj svoj ćilim da bi sutra imao šta da prostreš pred noge naslednicima, da hode po mekom, bar na početku, dok ne počnu svoj ćilim da tkaju. Tkaj svoj ćilim da bi sutra imao na šta da legneš kada dodje i taj trenutak da te umor svlada............
Golubovi našeg prijatelja. On se ne seća kada su sleteli na travu, nije im običaj, ali su došli na travnjak kada sam ušla u dvorište. Slučajnost ili ne.......tek ja uhvatih trenutak
TRENUTAK
Trenutak je potreban.........da se život začne i ugasne, da se ljubav rodi i umre, da se pohvali čovek ali i pokudi, da se dete pomazi po glavi ili lupi po dupetu, da ptica zapeva ili umukne, da sunce izadje ili zadje, da se ideja rodi ili nestane, da se ljubav kaže ili oćuti, da se reč napiše ili izbriše, da se pogled uputi ili skrene, da se prijatelj bude ili ne bude, da se lepo ili ružno vidi .........
Trenutak je potreban ...........da se osetimo živim, da se setimo da smo živi
Trenutak je potreban............da umre volja, da nas više nema.
Takav je život. Satkan kao ćilim od milijardu čvorova raznih boja, od mnoštva trenutaka, lepih i ružnih. I svi ih imamo. Nema toga kod koga su samo lepi momenti. Nema toga kod koga samo sreća, zadovoljstvo, ljubav i zdravlje postoje. Nema savršenog života, ni ljubavi. Ko to od sudbine iska, tužan neostvariv san će sniti celoga veka. A ima takvih ljudi, na žalost. Gledam maštače, uvek u oblacima, uvek u snu, nikad zadovoljni onim što imaju jer sanjaju nerealno. Prolaze pored trenutaka ne gledajući, ne hajući, prolaze pored šansi ne želeći ih............prolaze kroz život tražeći savršenstvo koga nema. Ne videći život, ne hodeći zemljom, stare nezadovoljni i tužni. Trenuci njihovi prodjoše, nevidjeni, nezapamćeni, ali svejedno prošli.
Pogled mi skrenu na njegovo lice. Vide se bore, već su dosta duboke, posebno one oko usta i očuju, one što se zovu smejalice. Sedi na tremu, cigara mu u ruci, kafa na stolu. Sedi moj trenutak onako krupan i jak i zamišljeno gleda negde ispred sebe. Opušten je.........misli........kada smisli reći će ......neka ga, neka odmara......
Bolnica, haos, ........svi trče hodnicima, jure sestre, jure doktori.......dovikuju jedni drugima šta da rade.........doktor pita nekog koji juri da li je sala spremna..........jeste.......kakva sala, zašto...........stojim i držim dete u naručju, ni živa ni mrtva, on plače, mnogo plače........trenutak........ipak ne sala, ipak kristalni penicilin da probaju.........milion trenutaka do boljitka......dobro je.........napokon taj trenutak..........
Prelepa je..........velika matura. Bože, zar je ovo naše dete, ova mlada žena koja silazi niz stepenice.......kao san, kao vila........zatečeni nas dvoje putnika stojimo i gledamo...... naš trenutak.........
Otvorila se........latice kao baršun, nežne a istovremeno jake. Rosa na njima se presijava. Kakva snaga životna izbija iz tog nejakog cveta. Mnoštvo latica sklopljenih u savršenom redu, jedna preko druge. Da oko zapamti tu lepotu treba trenutak.........
Bože, što se ovo muško raskrupnjalo. Ne pogledah ga onako studiozno već neko vreme. Evo ga ide prema meni.........ma čovek......videh u trenutku
Rasvestila se od anestezije.......Maca je nosi na rukama. Idemo kući. Nije dala da otkažemo proslavu rodjendana njenom bratu. Smešta je u krevet, bleda je.........sinovljevi drugari oko nje..........u istom danu dva trenutka...........čeličenje......
Dolazim kući posle napornog dana. Retko se desi, ali se ipak desi da su svi kući. Maca i ja izlazimo iz kola. Pogled mi vidi svu moju decu. Sede na velikom tremu, nasmejani, sa nes kafama ispred sebe sipanim u velike vesele šolje. MMM dotrčavaju lajući i jureći u krug. U onim sandalama na štiklu jedva preživeh hod po onom našem kamenju a da me ne obore moji obožavaoci............trenutak da sve to vidim.........
Svaki tren je priča, čvor na ćilimu..........svaki ostavlja trag. Tragovi naši su istorija naša. Doživi, zapamti..........ne prolazi ne videći iako oči imaš. Tkaj svoj ćilim da bi sutra imao šta da prostreš pred noge naslednicima, da hode po mekom, bar na početku, dok ne počnu svoj ćilim da tkaju. Tkaj svoj ćilim da bi sutra imao na šta da legneš kada dodje i taj trenutak da te umor svlada............
Golubovi našeg prijatelja. On se ne seća kada su sleteli na travu, nije im običaj, ali su došli na travnjak kada sam ušla u dvorište. Slučajnost ili ne.......tek ja uhvatih trenutak
