Jedno popodne kiša je padala u ritmu nečeg neizrečenog.
Vetar je nosio glasove uličnih rasprava, onih nesigurnih,
onih sigurnih, onih koji prolaze, a ne zastaju.
Stajala si na raskrsnici, u rukama držala knjigu koju još nisi
pročitala do kraja, jer je njen kraj neizvestan.
Prolazio sam, možda neprimećen, možda kao senka misli,
možda kao ritam koji je tražio oblik.
Pitanje je palo, slučajno, ili kao sudbina traganja:
„Da li glumci treba da podrže studentske štrajkove?“
Nismo znali jedno drugo, niti poznavali tajne simbioze,
nismo nosili kod pesme večnosti
- ali ipak, postojalo je nešto što zaustavljalo korak...
Ti nisi odgovorila odmah.
Znala si da odgovor nije samo činjenica, niti politički stav,
da nije samo pragmatična analiza.
Znala si da iza tog pitanja leži ono dublje
- da li umetnost treba da diše zajedno sa svojim svetom?
Da li umetnost pripada onima koji je stvaraju, ili onima koji
je žive? Da li se istina može igrati na sceni, a da se ne bori
za nju i van nje?
Prepoznao sam taj trenutak neodgovora.
Nisam ga izgubio, nisam prekinuo tišinu tišinu, nisam nametnuo zaključak...
Umesto toga, svetlost nas je pronašla
i pesma je počela da se piše, iako još nismo znali da je to pesma.
Nismo prošli jedno pored drugog.
Nismo ostali stranci koji su slučajno podelili misao.
Nismo se izgubili u vetru koji je nosio glasove bez zakona.
Bio je to početak nečega što još nismo poznavali.
Bio je to prvi ritam pesme koja je tražila svoj oblik.
Bio je to zakon traganja koji ne poznaje kraj.
