Драматизација романа Никоса Казанцакиса чији је наслов „Доживљаји Грка Зорбе“ коју је урадио Предраг Перишић, довољна је инспирација и убедљив повод за сценску анализу ове приче. Има, међутим, нечег необичног у личности тог јунака који није ситни преверант, играч на малом простору или неко ко вреба прилику да се окористи. Зорба је јунак широког потеза, он у себи мири необуздану природу пустолова и некога ко може упловити у мирну луку, он је уметик живота који је у стању да, када га понесе емоција, и себе изненади. У нашој причи Зорба јесте необичан јунак али је нетипичан и због тога што поред њега и те како има места за остале.
Шта више он без њих ње могућ.
Зорбин сапутник Џејсон (Јасон), слично свом имењаку из давних дана, има ту срећу да му у потрази за златним руном у том немогућем подухвату друштво прави Зорба, баш као што Беатрис може рачунати на Зорбину великодушност и умрети срећна.
Сви они: и лепа удовица Марија, брижни Кирос и благородни Ангел, али и несрећно заљубљени Ставрос, острвљани и монаси, сви заједно творе један изоловани простор у коме владају необични закони и обичаји који су вероватано настали мешањем врелог медитеранског сунца, усамљености и жеље за светом која се можда може остварити песмом и игром. На пустој плажи.
Михаило Вукобратовић
i ja volim Mimu ali nisam sigurna da sam sve odgledala