Ретко ко има сећања из периода кад је био млађи од три године.
Ја се сећам покојног деде како лежи болестан. Умро је кад сам имала 2,5 године.
И сећам се да сам му прилазила да га питам где га је доктор секао, јер је имао карцином плућа који се на операционом столу показао неоперабилним. Сећам се и док је још био добро како сам га дочекала радосно у антреу куће у Сомбору па нам је рекао да нам је нешто купио.
Сестра је ускликнула радосно ''Јагоде?!?, а ја ''пљескавицу ?!?''.
Није било ни једно, а ни друго, већ плоча Лепе Брене.
И сећам се како су ме терали да једем кромпир паприкаш. Исто је деда био у близини.
И имам два сећања са мамом.
Прво како у том истом антреу трчим за њом јер је негде кренула без мене. Падох са та два степеника и имам успомену у виду ожиљка на прелзу чела и косе. А друго сећање, Силба, она отишла да плива, а сестра и ја на обали ричемо као магарице за њом.
Тако да су то увек јаки емоционални доживљаји.
Психотерапеут мисли да се медицином бавим управо због тих дешавања са дедом у веома раном детињству. Јер ја сам заиста већ тад одлучила да ћу бити доктор и то баш хирург. После сам само мало ревидирала, свесно, али кад размислим у основи је иста мотивација.
Тако нас боје догађаји у раном детињству и испреду нашу животну причу коју после живимо.
