- Poruka
- 7.335
Odem ja jutros u Dom zdravlja, kod zubara, zato što je sada besplatno za nezapposlene, a meni ispala plomba.
Čekam, i čekam, i čekam...
Neka žena, po govoru i njenom izgledu zaključujem da je iz sela, sa svojom ćerkicom čeka na red. Dete je, koliko sam iz razgovora zaključio, treći ili četvrti razred osnovne i stalno se rspituje koliko boli i da li boli intervencija, a kroz zatvorena vrata se čuje zvuk zubarske bušilice. Majka je nevešto laže.
Pored mene sedi studentkinja koja je upitala da je prime, zato što u ponedeljak mora u Bgd, a na Stdentskoj veoma loše rade, kako je rekla...
Meni lutaju misli, samo odlomci razgovora dopiru do moje svesti.
Ulaze majka i dete, ali neuobičajeno brzo se otvaraju vrata posle njihovog ulaska, demostrativno izlazi majka, a za njom dopire onaj naglašeno zvaničan i naglašeno neprijatan glas doktorke koja kaže nešto, a zatim "doviđenja" i ceo ton je kao da kaže "gonite se u pm!"
Dok majka demostrativno prednjači, za njom izleće ćerkica, uz urlik koji u akustičnom hodniku zastrašujuće zvuči, pada na kolena, nešto nerazumljivo kroz urlike govori, sklapa ruke kao vernik koji na kolenima moli Boga...Samo trenutak posmatrah scenu, a onda mi postade toliko neprijatno, da skrenuh pogled, bez ideje kako treba, i da li treba da reagujem, oblime neprijatnost kao voda iz snažnog vodopada. Dok dete urla, na izlazu zastade majka, ono skoči i snažno je zagli, pa su tako ostale nkoliko trenutaka, a onda izađoše.
Ustadoh, neki nemir mi nije dao da sedim, pa prošetah par koraka.
"Šta je ovo bilo, hebote? Kakva potresna scena! mislim da će ostavti tramu za ceo život" obratih se studetkinji.
"Vama???" začuđeno je upitala.
"Ne meni, nego njoj" rekoh i sručih se opet na klupu.
Pamtite li neke traume?
Čekam, i čekam, i čekam...
Neka žena, po govoru i njenom izgledu zaključujem da je iz sela, sa svojom ćerkicom čeka na red. Dete je, koliko sam iz razgovora zaključio, treći ili četvrti razred osnovne i stalno se rspituje koliko boli i da li boli intervencija, a kroz zatvorena vrata se čuje zvuk zubarske bušilice. Majka je nevešto laže.
Pored mene sedi studentkinja koja je upitala da je prime, zato što u ponedeljak mora u Bgd, a na Stdentskoj veoma loše rade, kako je rekla...
Meni lutaju misli, samo odlomci razgovora dopiru do moje svesti.
Ulaze majka i dete, ali neuobičajeno brzo se otvaraju vrata posle njihovog ulaska, demostrativno izlazi majka, a za njom dopire onaj naglašeno zvaničan i naglašeno neprijatan glas doktorke koja kaže nešto, a zatim "doviđenja" i ceo ton je kao da kaže "gonite se u pm!"
Dok majka demostrativno prednjači, za njom izleće ćerkica, uz urlik koji u akustičnom hodniku zastrašujuće zvuči, pada na kolena, nešto nerazumljivo kroz urlike govori, sklapa ruke kao vernik koji na kolenima moli Boga...Samo trenutak posmatrah scenu, a onda mi postade toliko neprijatno, da skrenuh pogled, bez ideje kako treba, i da li treba da reagujem, oblime neprijatnost kao voda iz snažnog vodopada. Dok dete urla, na izlazu zastade majka, ono skoči i snažno je zagli, pa su tako ostale nkoliko trenutaka, a onda izađoše.
Ustadoh, neki nemir mi nije dao da sedim, pa prošetah par koraka.
"Šta je ovo bilo, hebote? Kakva potresna scena! mislim da će ostavti tramu za ceo život" obratih se studetkinji.
"Vama???" začuđeno je upitala.
"Ne meni, nego njoj" rekoh i sručih se opet na klupu.
Pamtite li neke traume?
I to redovno,na kratko.
