Trauma

Manastirka

Manastirka

Buduća legenda
Poruka
31.767
Da li možda smatrate da ste preživeli neko traumatično iskustvo?
Ukoliko neko želi, to može ovde podeliti i ne mora.
Mislim pre svega,.. na neki događaj koji je bio izvan vaše kontrole, na koji niste mogli uticati ili ste mogli ali niste,...e.t.c.
Možete i napisati, ukoliko jeste kako se i na koji način sa tim borite?
Prizivate "duhove prošlosti" ili šta već. Hvala.
 
Moj ceo život je trauma sa epizodama lepih iskustava. :(
Ali ceo.


Inače ti si mi na ignoru.Slučajno videh predlog teme.Skinuću te sa ignora čisto kao akt dobre volje koji ničim ne zaslužuješ.

Screenshot_2022-06-22-21-52-33-016_com.android.chrome.jpg
 
Za prosečnog čoveka, pod traumatičnim životnim iskustvima smatraju se tri događaja:

- bolest lična ili užeg člana porodice;
- gubitak posla (egzistencijalni problem);
- razvod braka ili smrt partnera.

Ofc,...ovo je samo okvirni pojam.
 
Poslednja izmena:
Pa... traume su uvek tu pod tepihom.
Kod mene se tepih često usisava i pere, pod njim ne sme trunke da ima.
Naravno da imam svoje traume, ali...
radiću na tome da ih pokrijem, saniram,tako da ih niko ne primeti. Lakše je to nego objašnjavati.
 
Da. Sve i više od navedenog. Kako prevazići? Kad se desi prva trauma, snagom duha i volje u z podršku bliskih ljudi, ponekad čak i sasvim sam ( mogla sam sama, mladost odradi veći deo posla). Kod druge, duži proces, teži proces, ali izgura se. Kod treće se zapitaš možeš li ti to uopšte prevazići? Put oporavka je duži i treba nam sva moguća podrška. Svaka sledeća je rečima neopisiva u svakom pogledu. Postoje traume od kojih se čovek nikad ne oporavi. Sve što može je da nauči da ih nosi. Nekih dana teže, nekih lakše. Borba neprestana...
Imala bih puno šta napisati, možda i grešim što ne pišem na ovakve teme, možda bi nekome pomoglo. No pored sve dobre volje da podelim ponešto, ne ide. Reči se zakračunaju.
Mogu samo da kažem, u traumatičnim sitacijama pouzdajte se u one koji vas vole. Ljubav je lekovita i zaista ovo najiskrenije pišem, sam zagrljaj bez i jedne reči, samo ono ćutanje dok možda i plačete, vrede više od svake psihoterapije.
I nikako, ali nikako ne deozvolite gorčini koja je neminovan pratilac nekih sitacija da ovlada vama. Nju ćete zaustaviti tako što volite svim srcem i pored svega.
Teško je. Teoretski sve zvuči lepo i lako. Zato i napisah, ponekad je to borba neprestana.
Duboko se nadam da je mali broj onih koji će razumeti o čemu pokušah napisati par reči.
 
*pustinjakinja:
Da. Sve i više od navedenog. Kako prevazići? Kad se desi prva trauma, snagom duha i volje u z podršku bliskih ljudi, ponekad čak i sasvim sam ( mogla sam sama, mladost odradi veći deo posla). Kod druge, duži proces, teži proces, ali izgura se. Kod treće se zapitaš možeš li ti to uopšte prevazići? Put oporavka je duži i treba nam sva moguća podrška. Svaka sledeća je rečima neopisiva u svakom pogledu. Postoje traume od kojih se čovek nikad ne oporavi. Sve što može je da nauči da ih nosi. Nekih dana teže, nekih lakše. Borba neprestana...
Imala bih puno šta napisati, možda i grešim što ne pišem na ovakve teme, možda bi nekome pomoglo. No pored sve dobre volje da podelim ponešto, ne ide. Reči se zakračunaju.
Mogu samo da kažem, u traumatičnim sitacijama pouzdajte se u one koji vas vole. Ljubav je lekovita i zaista ovo najiskrenije pišem, sam zagrljaj bez i jedne reči, samo ono ćutanje dok možda i plačete, vrede više od svake psihoterapije.
I nikako, ali nikako ne deozvolite gorčini koja je neminovan pratilac nekih sitacija da ovlada vama. Nju ćete zaustaviti tako što volite svim srcem i pored svega.
Teško je. Teoretski sve zvuči lepo i lako. Zato i napisah, ponekad je to borba neprestana.
Duboko se nadam da je mali broj onih koji će razumeti o čemu pokušah napisati par reči.
Kliknite za proširenje...
Hvala ti na ovako lepom postu! :heart:
Kosmos nam šalje, samo ono što možemo i moramo izdržati.
Nema tu neke posebne filozofije,... neko kroz život prođe manje-više "neokrnjen", drugog život dobro "našamara"!
 
Doziveo sam toliko trauma svih vrsta da se ponekad pitam kako sam ostao normalan.
Od emotivnih, preko fizickih, mojih i familije, sve do ratnih deshavanja.
Recept za prevazilazenje ne postoji.
Osim mozda jednog saveta...razgovarajte...ne uvek, ne o svemu, i posebno ne sa svakom osobom.
Verujte, oseticete kad bude vreme...
I jos nesto...ne suzdrzavajte se ako vam se plache...ako ste na poslu, izadjite u toalet...
ako ste na ulici, sklonite se iza drveta, ako vozite automobil, parkiraajte se i ukljucite sva4 zmigavca.
Svako dobro !!!
 
Imao sam puno traumaticnih iskustava (ratovi, sama priroda mog posla....), ali u vreme kada su se desavala nisam ni razmisljao o njima, tek puno posle, kada se sve nagomilalo sam postao svestan (ruzni snovi, stalna napetost,agresivnost...)..Poceo sam se baviti redovno sportom, meditacijom, tu i tamo uzeo lekove za smirenje , i nakon par godina sam izasao iz PTSD-a
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top