.
"Velika,prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da
od dvoje ljubavnika,slabih ljudi,načini stvorenja koja se ne boje promena,
ni nesreća,ni rastanka,ni bolesti,ni života,ni smrti..."
Ivo Andrić
~~~~~~~~~~
Postoji ljubav koju ni ne primećujemo,zato što ona nesigurno,krotko i nežno dodiruje našu sivu svakodnevnicu.
Takvoj ljubavi mi ne pružamo ruke jer mislimo da njen dolazak i prisutnost može malo šta da promeni u našim životima.
Postoji ljubav koja nas zatekne nespremne...ona iznenadna,uraganska ljubav.
Ona nas vitla poput marioneta i nakon njenog olujnog nastupa i završetka udarom groma,ostavlja pustoš u nama na neodredjeno vreme:
ostavlja nas razbijene u strasti,u nedovršenim maštanjima i u krhotinama nečega što se kao celina zvalo zaljubljenost.
Postoji ljubav koja se čeka danima,nedeljama,mesecima,pa i godinama...a nikada ne dodje,zarečena na nepostojanje.
To je pesnička,platonska ljubav.
Sanjamo je često,a ne znamo joj ime,jedino je pronalazimo u bajkama sa srećnim krajem.
Ona potvrdjuje da se najduže pamte i u mislima zauvek vole oni sa kojima se ni poljubili nismo,a kojima smo u noćima osame pisali duga,nežna,nikad poslata pisma.
Postoji ljubav koja okleva i predomišlja se da li da predje preko praga sadašnjosti ili da se zauvek zadrži u nečijem tudjem sećanju.
Ponekad to i učini,ali samo ponekad....teško se odlučuje da krene preko mosta,priželjkivanog prelaza iz jednog vremena življenja u drugo.
Još teže joj je da nakon takve odluke poruši most koji ostavlja za sobom i koji joj još pruža sigurnost,obzirom da je ispred nepoznata zemlja.
Ako te ispred mosta čeka mukotrpni put kroz pustinju u kojoj ne znaš ima li oaza koje će te oživeti,odluka da se podje "grlom u jagode" je ništavna.
Sigurnost je veća u ustajaloj žabokrečini,ma kako joj miris bio teško podnošljiv..
Ali,postoji ljubav koja,bila da se dodgodi ili ne dogodi,menja našu učaurenu svest, kao što pomahnitala planinska bujica ruši u silovitom pohodu sve pred sobom.
To je ljubav za koju kažu da čini čuda.
Takvu ljubav ne možeš da stvoriš,ona funkcioniše nepredvidjeno,bez logike...ona pronalazi tebe.
Ponekad te vodi...ponekad je slepa i ti nju moraš da vodiš.
Ponekad te i ubije sa ciljem da bi se ponovo rodio.
Ali,ponekad te i pogubi,zauvek..
Ponekad ume da usreći snagom kosmičke sile.
Veoma često zna da boli i van granice praga izdržljivosti.
Kada se desi nije ti potreban nikakav dokaz...naprosto ćeš znati da je to Ona.
Saznaćeš kada vidiš da ti je otvorila nove vidike,da je za tebe izgradila novi životni put.
Saznaćeš kada shvatiš da više ništa neće biti kao pre.
Saznaćeš kada shvatiš da nikada ti nećeš biti isti kao pre,čak i ako te ponovo ostavi tamo gde te je i pronašla,u samoći.
To je ona prava,autentična ljubav,zauvek nastanjena u tvojoj duši,koja govori tvojim srcem sve dok ono kuca.
Ako ne ostane u njemu zauvek,ako te napusti jednoga dana,deo nje će se zauvek zavući u njegove pukotine.
Takva ljubav će te podsećati na svoje postojanje kada u nečijim očima ugledaš slično osećanje.
Takva ljubav zauvek ostaje u tvom pogledu i u suzama u očima.
Takva ljubav ostaje u snovima noću i u uspomenama danju.
Postoji istovremeno i u prošlosti,i u sadašnjosti,i u budućnosti.
Ona je jedino osećanje koje može da postoji u vremenu bez vremena...
~~~~~~~~~
"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste otrovni vrganj i na njegovoj kapi,pretvarajući njegovu kožnu krv u slast,jestive pečurke izvanrednog ukusa.
Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu,sa otrovnog vrganja,pečurku.
Pri tome,oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko,zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj,i umiru otrovani...
Svake večeri kada poljubim svog dragog,ja pomislim:sasvim je prirodno da ću jednom zagristi suviše duboko..."
Milorad Pavić
....
"Velika,prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da
od dvoje ljubavnika,slabih ljudi,načini stvorenja koja se ne boje promena,
ni nesreća,ni rastanka,ni bolesti,ni života,ni smrti..."
Ivo Andrić
~~~~~~~~~~
Postoji ljubav koju ni ne primećujemo,zato što ona nesigurno,krotko i nežno dodiruje našu sivu svakodnevnicu.
Takvoj ljubavi mi ne pružamo ruke jer mislimo da njen dolazak i prisutnost može malo šta da promeni u našim životima.
Postoji ljubav koja nas zatekne nespremne...ona iznenadna,uraganska ljubav.
Ona nas vitla poput marioneta i nakon njenog olujnog nastupa i završetka udarom groma,ostavlja pustoš u nama na neodredjeno vreme:
ostavlja nas razbijene u strasti,u nedovršenim maštanjima i u krhotinama nečega što se kao celina zvalo zaljubljenost.
Postoji ljubav koja se čeka danima,nedeljama,mesecima,pa i godinama...a nikada ne dodje,zarečena na nepostojanje.
To je pesnička,platonska ljubav.
Sanjamo je često,a ne znamo joj ime,jedino je pronalazimo u bajkama sa srećnim krajem.
Ona potvrdjuje da se najduže pamte i u mislima zauvek vole oni sa kojima se ni poljubili nismo,a kojima smo u noćima osame pisali duga,nežna,nikad poslata pisma.
Postoji ljubav koja okleva i predomišlja se da li da predje preko praga sadašnjosti ili da se zauvek zadrži u nečijem tudjem sećanju.
Ponekad to i učini,ali samo ponekad....teško se odlučuje da krene preko mosta,priželjkivanog prelaza iz jednog vremena življenja u drugo.
Još teže joj je da nakon takve odluke poruši most koji ostavlja za sobom i koji joj još pruža sigurnost,obzirom da je ispred nepoznata zemlja.
Ako te ispred mosta čeka mukotrpni put kroz pustinju u kojoj ne znaš ima li oaza koje će te oživeti,odluka da se podje "grlom u jagode" je ništavna.
Sigurnost je veća u ustajaloj žabokrečini,ma kako joj miris bio teško podnošljiv..
Ali,postoji ljubav koja,bila da se dodgodi ili ne dogodi,menja našu učaurenu svest, kao što pomahnitala planinska bujica ruši u silovitom pohodu sve pred sobom.
To je ljubav za koju kažu da čini čuda.
Takvu ljubav ne možeš da stvoriš,ona funkcioniše nepredvidjeno,bez logike...ona pronalazi tebe.
Ponekad te vodi...ponekad je slepa i ti nju moraš da vodiš.
Ponekad te i ubije sa ciljem da bi se ponovo rodio.
Ali,ponekad te i pogubi,zauvek..
Ponekad ume da usreći snagom kosmičke sile.
Veoma često zna da boli i van granice praga izdržljivosti.
Kada se desi nije ti potreban nikakav dokaz...naprosto ćeš znati da je to Ona.
Saznaćeš kada vidiš da ti je otvorila nove vidike,da je za tebe izgradila novi životni put.
Saznaćeš kada shvatiš da više ništa neće biti kao pre.
Saznaćeš kada shvatiš da nikada ti nećeš biti isti kao pre,čak i ako te ponovo ostavi tamo gde te je i pronašla,u samoći.
To je ona prava,autentična ljubav,zauvek nastanjena u tvojoj duši,koja govori tvojim srcem sve dok ono kuca.
Ako ne ostane u njemu zauvek,ako te napusti jednoga dana,deo nje će se zauvek zavući u njegove pukotine.
Takva ljubav će te podsećati na svoje postojanje kada u nečijim očima ugledaš slično osećanje.
Takva ljubav zauvek ostaje u tvom pogledu i u suzama u očima.
Takva ljubav ostaje u snovima noću i u uspomenama danju.
Postoji istovremeno i u prošlosti,i u sadašnjosti,i u budućnosti.
Ona je jedino osećanje koje može da postoji u vremenu bez vremena...
~~~~~~~~~
"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste otrovni vrganj i na njegovoj kapi,pretvarajući njegovu kožnu krv u slast,jestive pečurke izvanrednog ukusa.
Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu,sa otrovnog vrganja,pečurku.
Pri tome,oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko,zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj,i umiru otrovani...
Svake večeri kada poljubim svog dragog,ja pomislim:sasvim je prirodno da ću jednom zagristi suviše duboko..."
Milorad Pavić
....
pošto ga mnogi od nas poštuju,ostaviću to za kasnije, 
a citiraću njega,jer on nije pisao poeziju,on je poezijom živeo.
