Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

Edem · 04.07.2008. u 09:44

Saga o..icima, Poseta NDH -nastavak

Deda Vaso je poznat po svojoj otresitosti, izuzetno je pravican, ali je vrlo strog, vrlo malo prica, ali ono sto kaze je uvek bilo vrlo odmereno. Kada bi bio u prostoriji, vladala bi skoro apsolutna tisina, svi sapucu, tiho i kratko izgovore samo ono sto treba. Kada je deda Vaso prodavao stoku na vasarima, njegove reci su bile malobrojne, ali prave, pogadjale su u odlucne motive kupaca, ili prodavca. On vazi za izvanrednog trgovca stokom, on je vrlo imucan. Nadaleko je poznati Vaso Dzambas.

Brak dede Vase Popovica i Savke Beatovic, je povezao dve mocne porodice sa jakom patriotskom tradicijom i sa duboko usadjenim kultom ucenja, rada, najvisih duhovnih i moralnih vrednosti. Porodica deda Vase Popovica vrlo bogatog trgovca stokom je vekovima davala ucene i postovane pravoslavne svestenike, kao takva je bila predodredjena da igra znacajnu ulogu u Bratuncu i okolini. Deda Vasi je Bog dao nekoliko sinova i cerki, ima i unuke. On pravi velike planove za buducnost. Deda Vaso nije sanjalica, sto on zacrta, to i ostvari. Ova porodica je izuzetno uvazavana, ali ima i zavidljivica. Bakini Beatovici iz Zanjevice kod Gackog su cuvena svestenicka porodica koja je vekovima bila na braniku vere i nacije u Hercegovini i Crnoj gori.

Mamina sestra Milena, visoka kao i svi Popovici, nas izvede da nam pokaze obliznju recicu, da malo odahnemo od stroge discipline. To nije recica, to je vise poveci potok, leti bi ponekad skoro presusio, ali ume u prolece ili jesen da nadodje od kisa ili otopljenih snegova, ponekad je se voda izlivala i plavila polje. Gledam radostan bistru brzu plitku vodu koja se presipa po kamencicima kao po nekim malim bisernim stepenicama; u virovima stoje u mestu jata malih ribica, iz korena drveca duboko u viru izleti poneka poveca riba, rakovi sa pipcima i brkovima lenjo doplove do nekog kamena, ribice se u trenu razbeze kao male strelice.

"Mehraba:"(Dobar dan ) rece mlad covek ulazeci u sobu, on je snazne telesne konstrukcije, srednjeg rasta, kestenjaste kose. Ne nosi fes, sem u narocitim prilikama, u gradskom je odelu, to je komsija Hakija, Musliman, koji u susedstvu zivi sa brojnom porodicom. On je dedi pomagao u poslovima, dve porodice veze iskreno prijateljstvo. Uz njega njegova supruga u dimijama, omanja, nasmejana, vitka ali vrlo zivahna zena, oci joj samo sevaju. Grleci mamu stalno ponavlja: "Joj moje Zore!" Zene sedose, skuvase kafe, ispise, okretose da gledaju u solju. Hakija odnese korito da njegova supruga kasnije zamesi testo za hleb."Fildzan po fildzan, ode vakat!" -rece vragolasto Hakijina supruga, ustade i ode pozdravljajuci sve veselo.

Baka Sava mi pruzi vodenicu za kafu ljubeci me: "Odnesi, zaboravio Hakija"- tutnu mi paketic mlevene kafe, " Daj im kad dodjes, to je ona kuca preko puta!"- pokaza kroz prozor. Mama stade pored prozora pokazujuci Hakijinu kucu: "Kazi im dobar dan i budi uctiv, vrati se odmah kuci. Gledaj ispred sebe svugde gde ides." Baka Sava se doseti :"Pozuri, jos malo pa ce im biti aksam ( vecernja molitva)!" Kuca Hakije je vrlo tajanstvena, skoro da ulazim u dvoriste sa bojaznoscu, kao da je njihova kuca zaklonjena od spoljnih pogleda nekim neprimetnim visokim zidovima, prozori su zakovani drvenim resetkama koje zaklanjaju mrak unutra, neke zene se tamo ukrile, uvile, vire, tako mi se cini, neki cardaci, tamo iza njih je za mene neki nepoznati, skoro zabranjeni prostor. Zenska celjad su takoreci nevidljiva. Decaci se igrahu u avliji neke igre jahanja jednih na druge, zovu to"andzais", ko u Uzovnici sto igraju "trule kobile". Ali me ne zovu veselo kao deca u Uzovnici da im se pridruzim. Hakija mi zahvali, pomilova me po kosi, rece"Aferim!", njegova supruga se nasmeja : "Bezbeli, ovaj Zorin srednji sin mnogo lici na Zoru!". Vratih se kuci odmah, svi su bili tako dobri sa mnom ( Napomena: Kasnije vremenom i godinama sam uvideo da je to neobicno prijateljstvo, koliko su se Hakija i njegova supruga druzili sa porodicom majke, toliko to nije bio slucaj nas i njihove dece. Ali su se braca i sestre moje majke druzili sa Hakijinom decom.)

Mama se razveseli, smejuci se isprica kako je jedan od njenih Beatovica, naocit i otresit Hercegovac, bio nemaran u oblacenju, privedose ga zbog necega u Srebrenici austrougarski zandari, neki Dane i Mane, misleci da je on skitnica. Onda ga puste potsmehujuci mu se, sta ce drugo. Kada je bila velika Svetosavska zabava obicno nemarni Beatovic se pojavi odeven u novom odelu, po poslednjoj beckoj modi, sjakte lakovane cipele na nogama, svi ga gledahu zadivljeni. Sedi on dostojanstveno pored kotarskog predstojnika u Srebrenici, postidjeni panduri zure u njega sa strahopostovanjem. Raspolozena tetka Milena isprica jednu novu salu: neki tunjavko imao u Srebrenici lepuskastu zenu, ali sklonu vanbracnim izletima. Tunjavku to kazu, on pomirljivo prozbori :"Zar opet!?"

Dedina kafana je u glavnoj ulici ispred dzamija, uzivao sam da posmatram bratunackog hodzu koji klanja i peva pri vrhu dzamije, gore visoko nebu pod oblake, vetar nosi njegove grlene reci na nerazumljivom jeziku. Video sam dzamije i u Makedoniji, ali nikad nisam bio tako blizu dzamiji kao sada."Kako se penje tako visoko?"-upitah uctivo postarijeg Muslimana lukavog izraza lica, koji sedi za susednim stolom sa svojim prijateljem i celo vreme prijateljski razgovara sa nama. "Imaju ba stepenice koje idu u krug kroz minaret."-zatapsa me on po ramenima osmehujuci mi se radosno, kao da sam odrastao covek. "Sta odza kaze?"-upitah."Kaze Alah akbar, to ti je na arapskom". "Sta ces biti kada porastes?"- nasmeja se glasno tapsuci me po ramenu. Vec sam navikao da me to pitaju, da bih mu ucinio zadovoljstvo, saleci se rekoh mu veselo :"Bicu odza!". On se nasmeja grohotom prigrlivsi me blago uz sebe: "Pogledaj njegov potiljak, ovaj mali ce biti pravi efendija (naucnik)."

Sa nama za stolom sede dva pokrupnija pravoslavca sa velikim prosedim brkovima, jedan je iz Boljevice, a drugi iz Konjevica. Zagrlili se, sastavili glave, pevaju iz sveg glasa, sve odzvanja, na kraju zavijaju: " I ojojooj!" Nesto se sporeckase, shvatih da se koskaju oko pesme. Ispade da ne pevaju bas na isti nacin. Cuh da je onaj iz Konjevica iz kraja koji nazivaju Ludmer a ovaj drugi iz Boljevice iz kraja koji nazivaju Osat. Kaze Osacaninu Ludmerac:"Vi Osacani ste rogonje, a mi ljuti Ludmerci."

Pitam baku Savu kod kuce zasto Osacane zovu rogonjama? "Jer se u Osatu nosi takva odeca, marame, imaju kape, ko rogovi."

Zatim odosmo preko puta do nekadasnjeg ducana dede Vase. Prodavac je musliman Salcin. Tu je ranije bilo svega i svacega, sveca, duvana, soli, secera, tekstila, svakojakih zanatskih predmeta. Sada na cepenku videh po prvi put sveznjeve raznobojnih biceva.

Vracajuci se sa recice sutradan pored Hakijine kuce, videsmo u dvoristu postavljen sto, stolice, dvoriste sija od cistoce, sede deda Vaso, Hakija, i jedan stariji gospodin u muslimanskoj odeci. "To je bratunacki hodza." -rece tetka Milena. Ne mogu da odvojim oci od njega, sasvim bele kose, neobicno smirenog plemenitog i mudrog lica. Mudrac, zavrsio neke strane velike skole-pomislih.

Razgovaraju:
Hodza:"Alah Svevisnji da nas zastiti da ne dodje do medjusobnih obracuna i pokolja, istorija nas uci. Moramo biti mudri. Ne smijemo dozvoliti da bilo ko izazove kavgu. Ovaj dio Istocne Bosne jos nijesu zahvatile carke, ali gore uz Drinu kod Skelana, Gorazda, i Visegrada ima belaja, Drina nosi leseve."
Deda: "Imamo iskustvo iz Prvog svetskog rata i od ranije. Budimo dobri susedi kao i do sada. Pratimo sta se desava i sprijecimo svaki sukob u zacetku. Ali to ne zavisi od nas, ne vjerujem da mi mozemo bilo sta znacajnije tu uciniti. Sve je to mnogo sire i slozenije, mi smo tu nemocni. Ne samo gore uz Drinu, nego i tamo prema Romaniji je bilo klanja". Deda je jako zabrinut za sudbinu svojih sinova i cerki, zbog neizvesnosti koje donosi rat.
Hakija: "Vrag ne spava. Jer ako iskra sevne, nastace krvoprolice. Sve je u rukama Svevisnjeg, kako on bude odlucio, tako ce i biti."

Edem · 05.07.2008. u 10:03

Nastavak

oseta NDH

Pod velikom kruskom cija se lisnata ogromna kupola rasirila nad delom dvorista, okolo kruske seftelije, sede sutradan na serdzadi ( malom cilimu) , deda Vaso i njegov prijatelj Hasan, stariji covek sa nargilama u ustima, vrlo ucen, zvali su ga "efendi Asan"; teferisu, piju kafu sa rahatlukom u tepsiji, pred njima simit, samun, mezetisu i razgovaraju o tome sta ih sve ceka u ovim teskim vremenima."Hairli gazda Vaso, da malo oseirimo ( razmotrimo) budnost i opreznost su nam vala potrebni, da ne bude opet fesata ( sukoba)."- rece Hasan odahnuvsi. "Valahi, bilahi, Alah je svemocan, koliko je Drina pronijela vode, i koliko ce jos proci vode, sta mi mozemo uciniti, nista bolan, insan je slab, sto rece rahmetli ( pokojni) ilumli ( prosveceni) dervis Husein, nema nista dok ne dodje kijamet-dan ( sudnji dan). Alah ce sve da sredi, sucur (hvala Bogu) uzdajmo se u njega!" A onda osmehujuci se vec sada veseliji i sklon sali Hasan spusti nargile na kolena i okrete se dedi smejuci se glasno: "Gazda Vaso, da se malo maskarimo ( saliti se), ovo sto se dogadja sa zenskijem celjadima ti je veliki marifetluk, nema ba vise turcijata, doso cudan zeman, zulum nevernika, ne valja nikako, vase se otkrile odozdo (skratile suknje), a nase i odozdo i odozgo"( misleci na to da su mnoge mulismanke u gradovima vec odbacile i feredze i dimije.)

Uvece u Bratuncu u glavnoj ulici sviraju tamburasi, medju njima mamini rodjaci Beatovici. Svi poustajase i ljubazno i sa uvazavanjem se javise mami.
------------------------------------------------------------- --------------------------------------------------------
Sutradan odosmo u Srebrenicu desetak kilometara udaljenu varosicu u unutrasnjosti Bosne, odakle su Popovici dosli u Bratunac. Srebrenica je duboko zavucena u planine. Tipicna orijentalna kasaba sa visokim postotkom Muslimana i starinskim kucicama. Danas je petak, pijacni dan. Iz okolnih sela se slegli seljaci da prodaju i kupe sto im treba. Majka nas povede do crkve, gde je njen pokojni deda po ocu svestenik sluzio sluzbu, tamo se iza crkve u hladu nalaze njihovi spomenici, sa starinskim, vremenom nagrizlim, ali jos uvek prepoznatljivim slikama urezanim u mermer spomenika. Tu su i spomenici Beatovica, predaka babe Save, koji su dosli u Srebrenicu pocetkom ovoga veka iz Hercegovine, iz sela Zanjevica blizu Gackog.

Baka Savina porodica je zivela visoko u planini Lebrsnik, njeni su takodje vekovima bili svestenici. Pricala je o usovima, jedan rodjak je poginuo, tri dana su busili nagomilani sneg stapovima, kada su ga pronasli bio je mrtav. Jedan drugi srodnik je skoro izgubio oko dok je pekao cicvaru, usijana masa mu prsnu u oko, spasao ga slepila cuveni dalmatinski ocni lekar iz Dubrovnika, povrati mu vid i raniji izgled. Svi Beatovici ga kuju u nebesa. Kada je baka imala sest godina prvi put je sisla na pazarni dan u dolinu u Gacko. Vide neko cudno stvorenje:"Sta je ono majko?""To je svinja!"-objasni joj majka( svinja nema u planini).

Malo dalje, pored jednog mostica stoji cudno obucena zena :"A sta je ono majko ?" " To je bula "( naziv za muslimanske zene.) To je bilo prvi put da je u zivotu videla muslimane( Njih nema u planinini, zive u polju).

Njen otac svestenik je ozenio sina za cerku iz ugledne plemicke crnogorske porodice Socice, svatovi su se vracali sa lepom mladom kroz planine, presretnom ocu naglo pozli, snesose ga sa konja, nasloni se na jednu bukvu i naprasno umre. To je bio infarkt.

U porti srebrenicke crkve mnogo sveta, pravoslavaca i muslimana. Gledam netremice grupu muslimama u slikovitoj muslimanskoj istocnjackoj odeci, neki su sedeli, dok su drugi bili polegali po suvoj travi, jedan od njih dok dise kao da svira svirala, na grlu iznad grkljana mu usadjena gvozdena cev, kazu da je imao neku tesku operaciju grla. Neko rece: "Rak" Cuo sam za ovu neizlecivu bolest , zao mi ga je, njemu su dani izbrojani. Vidim dva gusavca, neko rece: nema joda u vodi. Sretao sam gusave i u Srbiji. Ovi muslimani deluju neobicno, egzoticno, tudjinski, to me potseca na slicnu sliku iz Indije , koju sam video u Sveznanju.

Deda Vaso ima izvanredne odnose sa svima, uziva veliki ugled, ne samo u okolini nego i u mnogim mestima u Srbiji, Bosni, i Sremu gde je odlazio na stocne vasare. Narocito je negovao dobre odnose sa Muslimanima. Imao je obicaj da kaze: "Ja se bavim trgovinom, politika me ne privlaci."

U Prvom svetskom ratu je bio u austrugarskoj vosjci na granici sa Italijom, radio je u kuhinji i nije isao na front. Jednom ga odredise sutradan za front, on se najede presnog krompira, dobi visoku temperaturu, vojni lekari ga oslobodise, ostavise ga za stalno u kuhinji.

Deda Vaso je neobicna licnost. Iako je skrt na recima, vrlo ozbiljan i strog, na svecanostima je umeo da zaigra kolo, ali nikada ga nisam cuo da zapeva. Pred njim bi skoro uvek bio satlik sljivovice, pio je pomalo kada jede, ponekad u drustvu komsija, ali je vrlo retko bio pijan.

Iako smiren i vrlo pragmatican covek jednom davno zamalo nije izgubio zivot. U Bratuncu ga napade jedan Musliman, ubode ga devetnaest puta nozem, deda je preziveo, iako povrede nisu bile tako bezazlene; ipak, njegovo zdravlje nije bilo ozbiljnije osteceno. Nasilnik se pravdao na sudu da je to ucinio, jer mu se navodno deda Vaso smejao. Deda Vaso je imao obicaj da se smeje i kada je bio sam, onda kada se seti necega smesnog. Verovatno ga je ovaj siledzija bio pogresno procenio, ipak , zato ga osudise na nekoliko godina robije.
------------------------------------------------------ ------------------------------------------------------------
Bosnu i Srbiju deli samo jedna reka. Ali su podele nevidljive na prvi pogled, ustvari velike, to su dva sveta. Meni se cini da su u Bosni i ljudi razliciti, pa cak i kuce, drugacije su navike ljudi, cak je moja decija uobrazilja cesto pocinjala da zamislja da je trava u Bosni socnija, da su ovce vece, da je vazduh prozirniji, da su brda drugacija, da golubovi i ptice drugacije gucu i crvkucu. Kada bih odlazio kasnije u Bratunac napustajuci Srbiju i prelazeci u Bosnu, kao da se u meni zavrsavala jedna psihologija a zapocinjala druga. Jednostavno, ja sam pocinjao nov zivot, i zaboravljao svoj stari u Uzovnici, u Srbiji, kao da se u meni ugasi ranije secanje, postojanje, i pocne nesto novo. Slicno je bilo kada sam se vracao iz Bratunca, iz Bosne, cak sam zakljucio kasnije kao adolescent da postoji jedan licni psiholoski problem, da je potrebno da asimilisem harmonicno obe osnovice. To je bio susret dve drzave, dve kulture, razlicitih nacija. (Napomena:Ovaj dualitet je prisutan u meni sve do danasnjih dana.)

Edem · 06.07.2008. u 09:56

Saga o..icima

l.-Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti- vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni.

Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize iznad zaseoka Krsmanovica, jednim svojim delom natkriljuje Krsmanovica groblje. U gaju ima zeceva, jurimo zeca sa psom hidrom, nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo. Odavde se bolje vide Drina i Bosna, jer je pogled iz doline skucen i ogranicen brdima. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke), crnokosa kocoperna devojcica, vicna veranju po okolnim brdima, isprica da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, puca pogled na daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo netremice Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu kao nepomicne crne linije, prikrajci, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska i Olova, traze spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih lepo prihvatali, pomazuci svojoj sabraci u nevolji onako kako im to dozvoljavaju njihove mogucnosti. Nekoliko desetina izbeglica je prihvaceno od dede Velizara, i njegove brace Milutina i Simeuna, neke videh kod babe Jelisavke, kod suseda kumovaVelizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene jer su mnogima od njih ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne pricaju mnogo o licnim tragedijama, skruseno cute, to su posteni i iskreni, povrh svega skromni ljudi i zene, krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju, takoreci su nevidljivi. Oborili oci zemlji postidjeni, jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su im dali krov nad glavom, stan i hranu, odecu i sve drugo sto su mogli, oni ih postuju. Zauzvrat izbeglice uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci sunarodnicima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su bile vecinom izbeglice iz Olova, zovu ih "ere", ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara, visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, njene kao noc tamne oci vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. Ona sve pleni svojom neposrednoscu, zauzimanjem za druge, spremna je svakome da pomogne, omiljena je u selu. Ustase su joj zaklale muza, dvoje male dece i roditelje. Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli niz Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.

m.-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod komandom nemacke vlasti iz Beograda, u pozno vece sedi za stolom nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju i mezete suvo meso. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli u Uzovnicu deda Vaso i baka Sava sa ujkom Bozom i tetkom Milenom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji Zandarmerijske stanice. Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine, ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge, pa da dodju zajedno.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze satlik rakije, isprica da sve do 1878 godine nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planine Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja: "To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu utihnuti fitilj"-mahnu rukom uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako za ime Boga, ubices mu neko celjade, znam Selmanovica, to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke baka Sava. Cetnik je uporan, smeska se cinicno: ”Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo." "Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo pored lampe, ubices nekoga, nemoj nikako." "Znam ja sve ne brini stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen, a da cu fitilj utihnuti."-odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno.

Sledece jutro rano, kada se rasvanu, sum recne matice rasprsise vetrom noseni povici sa one daleke strane, u sevaru pored same Drine u Bosni stoji neki covek. "Nemojte ljudi tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas!" To je bio glas Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine. On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

narod, a krivica bi bila na onima koji su napali Nemce.

Edem · 07.07.2008. u 08:20

T.Krsmanovic-Saga o..icima

n.- Osmi juni-1941 g.-Partizan oduzima dedi revolver

Deda Velizar je imao obicaj da od nas dece zahteva da mu prikopcamo dugme na rukavu kosulje oko gleznja gde pocinje saka." Sapni de mi !"-rece danas zureci se nekim poslom, pruzi mi ogromnu koscatu ruku nategnutu od tezackih napornih radova, krajnje je tesko prikaciti, zategao siroki rucni zglob, jedva uspeh uz pomoc starijeg brata. Deda ima tako krupne gleznjeve na ruci. Tata njegov sin nema, izgleda da otac lici na babu Bojku. Ali ima uske kukove i siroka ramena kao deda Velizar.

Zalaja pas, odmah zatim u kucu bahnu grupa vrlo strogih partizana, udjose bez kucanja. Promrljase mrzovoljno: "Dobar dan!" Jedan od njih mlad, plav i vrlo samouveren, udje bez pitanja za dozvolu u sobu gde spavaju deda i baba, samo rece dedi kratko i jetko:"Stari, otvori de ovaj drveni sanduk". Odmah sam ga prepoznao, to je bio mladic is autobusa Uzice -Ljubovija koji se raspravlajo o politici sa dr Gerasimovim ( Napomena: ovaj detalj nije opisan u prethodnim poglavljima). Samo sada izgleda ozbiljniji, stalozeniji, zreliji i samouvereniji. Cini mi se da je sada snazniji, okrucao. Taj drveni sanduk je za nas decu bio najveca tajna, nikada nismo dobili dozvolu ni da zavirimo u njega. Deda u drvenom sanduku drzi svoju dokumentaciju, tu su slike i drage uspomene, pisma, isecci iz novina, knjige o poljoprivredi, deda je napredan zemljoradnik koji se obrazuje i cita knjige iz poljoprivrede i stocarstva, pokusavajuci da to primeni u praksi. Deda otvori sanduk, partizan gurnu ruku i izvuce je drzeci nov sjakteci revolver koji je deda u sanduku cuvao, nasao ga po povlacenju jugoslovenske vojske, jako mu se svideo, cistio ga i podmazivao. Partizan uze omiljeni dedin revover, odmah ga zadenu sebi za pojas. Deda cuti, suzdrzava se, ali neuobicajeno mlecno bledilo natmustenog lica kazuje da je vrlo ljut. Zatim partizani brzo nestadose kao sto su i dosli.

Ovaj dogadjaj sa revolverom je imao snazan uiticaj na formiranje dedinog stava prema partizanima. Ocenio je to kao pljacku nedostojnu regularne vojske. Nije mu nikako bilo jasno kako je partizan znao gde se nalazi revolver i odmah ga pronasao. Deda koji je bio sest godina u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima je znao sta je tada bila srpska vojska, postena, moralna, nikad nije krala, silovala, postovala je protivnika i vojne zakone. A kako se ovi ponasaju? I jos vajni Srbi? Cuo je i ranije za slicne postupke partizana, sada je se sam licno u to uverio."Unistice nas moral i patriotsku tradiciju, ko laze taj i krade, ko krade taj ce sve uraditi."-govori deda.

o.-. Deseti juni 1941 g.-Banatski Nemac u poseti

Oko podne dok kisa dobuje po oknima izadjoh pred kucu, svugde okolo mokra trava, preko Drine u bosanska brda se zavlaci belicasta magla, pas Hidra se savi ispod pusnice za sljive, sanjivo zavi, protegnu se kao ljudsko bice i zavuce u slamu, to je za njega pravo vreme za spavanje.

Baba Bojka stala pred kucu, gleda u Bosnu, okrenu se Mackovom kamenu govoreci kao za sebe: " Ovo ce dugo padati, nece Boga mi skoro stati kisa." Okrete se sokaku zacudjena:" Ene nekoga cojeka ide uz sokak." Brze bolje udje u kucu, uznemirena rece dedi: "Eno nemackog vojnika ide uza sokak." Deda se pribi uz prozor: "Jes, ide, ali samo jedan. Oce jaja." Cutimo, cekamo, zavezani pas Hidra zalaja glasno.

Utom neko kucnu snazno na vrata, pred nama se pomoli zelena uniforma kao strasilo za ptice na njivi. Svi se trgosmo kao poliveni hladnom vodom. Nemacki vojnik srednjeg rasta i pitomog izraza lica stresajuci na pragu kapi kise sa kape, stade pred nas skoro bezazelno, progovori smireno i tiho, cistim srpskim jezikom. Svi cutimo iznenadjeni. Predstavi nam se blagim glasom, vise lici na nekog preobucenog suseda, nego li na nemackog vojnika, saznasmo da je on nas Nemac iz Banata. On rece dedi skoro zapovednicki: "Stari, daj merdevine, imas li suvog mesa na tavanu?" Vidi se da je gladan, treba mu hrana. Donoseci uctivo merdevine deda mu odgovori : "Ima nesto od prosle godine, bolje da ja donesem ? Vodite racuna gore ima dima, jako je zagusljivo!" Ne odgovarajuci, Nemac poce samouvereno da se penje uz merdevine. Deda istoga momenta zasu u pec citavu kesu aleve paprike, razgorela vatra suknu dim na gore. Posle nekoliko minuta Nemac sidje kasljuci i brisuci oci i ode ljutit bez reci.

Postojala je jedna vrsta precutnog dogovora u to vreme, koja je uvek bila postovana i kasnije: ne ubijati memacke vojnike, jer su Nemci pretili drasticnim odmazdama. Stradao bi nezasticeni narod, a krivica bi bila na onima koji su napali Nemce.

p.- Jedanaesti juni-1941 godine-Nemacki vojnici. udvaraci

Vec se smrkava, kroz toplo vece proleti poneki svitac. Dodjose dva nemacka vojnika kod jednog mestanina u susednom selu, mladog ozenjenog coveka srednjeg rasta. Jedan zlatokosi nemacki vojnik je istinski dzin. Ocigledno je malo pijan, ali nije agresivan, naprotiv uctiv je, oci mu pune veselja. Udje u veliku kuhinju u prizemlju iz koje se ide sa strane u dve velike spavace sobe. U kuhinji nesto radi nekoliko ljudi i zena izbeglica, medju njima i lepotica Dinara.

Malo nakresani dzin se obrati prisutnima veselo mesajuci nekoliko srpskih reci koje je naucio, pokazujuci na dva kreveta u kutku kuhinje :"Zwei krevet , zwei damen, zajedno " (Dva kreveta, dve dame, zajedno), upre prstom u komsiju i njegovu zenu i Dinaru. Nastade tisina i nerazumljivo uctivo mrmljanje komsije, kome se to ocigledno ne svidja, trazi puta da se izbavi iz nevolje, njegova supruga odmah shvati o cemu se radi i ukloni se. Izbeglice i Dinara nestase u trenu, pobegose u susedstvo.

Nemac nije insistirao, niti je se ponasao nasilnicki, ustase obadva i odose svojim motorima koji ih cekaju na dnu sokaka pored puta. Zacu se brujanja motorcikala, svetla zaparase noc pored puta, odose prema Ljuboviji.

Edem · 08.07.2008. u 11:18

q- Dvadeset cetvrti juli 1941 g.- Pokolji

Iz daljine, tamo odnekle iz Bosne preko reke ponovo dopre vec poznati jauk zena, ocigledno za svojim ubijenim bliznjima. "Mladjenovicima opet ustase nekoga zaklale."-pokaza razzaloscena baba Bojka rukom na Bosnu.

Kum Nenad Vasic sedi pod lipom ispred kuce, pred njim casica rakije, cuti snuzdeno, ne zna ni sam sta da kaze. U vazduhu lebdi pomisao: niko im odavde ne moze pomoci. Pored kuma Nenada sedi devojka Kristina, ona je izbeglica od Olova, samo cuti, kao da je izgubila moc govora, stidi se sto je pala na teret drugima, njena kao zift crna kosa je bila do nedavno duga, padala joj na ramena, neki dan joj je potsekose, ima vaski, gnjida, plase se epidemije tifusa. Trazi od mame debeli belicasti cesalj, mama joj ga donese, ona gura cesalj u kosu, provlaci ga polako sve do korena crnih vlasi. Onda izvuce cesalj i zagleda ga. Izmedju tankih plasticnih zubaca debelog belog ceslja se vidi po neka mala zuckasta vaskica. Kristina uze sa zemlje mali kamencic i samo pritisne vaskicu, ona se raspukne, zacrveni se kap krvi.

r.-Petnaesti avgust 1941 g.- Bekstvo ujke Velje pred ustasama preko Drine

Danas je oblacan i hladan dan za ovo doba godine. Gusti slojevi magle se spustili sa bosanskih brda, nalegli na Drinine bukove kao u krevete. Kao da je iznenada dosla jesen. Drina nadosla, samo valja. Stariji brat i ja stojimo na stenovitoj obali reke ispod Krsmanovica groblja na ulazu u Uzovnicu, nedaleko od mesta gde je nekad bila dereglija deda Mike Nikolica, posmatramo velike ribe koje dolaze u stenovite plicake blizu obale u potrazi za hranom.

Nesto neobicno poce da se desava sa udaljene bosanske strane reke. Ne moze se razaznati sta je po sredi, kako se to nesto priblizavalo, cuse se neki uzvici. Potom razaznasmo da je to neki covek. Kada se jos malo priblizi, prepoznasmo da pliva samo jednom rukom, a u drugoj visoko iznad vode drzi odecu i cipele. Ocigledno da je plivac vrlo snazan covek, on Drinu preplivava samo jednom rukom. Mnogi snazni seoski mladici se ne usudjuju da preplivaju Drinu na ovome mestu, ni po najtoplijem vremenu, i kada je Drina manja, a kamoli sada kada je Drina iznenada nadosla, mutna i hladna, padale su obilne kise gore negde uzvodno. Nesto tera ovoga coveka da to cini. Sta je to? Nestrpljivi smo da vidimo toga neobicnog plivaca.

Kada se malo priblizi, jasno razaznasmo reci, nekoliko puta potreseno uzviknu:"Majko Srbijo!" Nepoznati plivac dopliva sasvim blizu nas. Bosim nogama dodirnu klizavo kamenito tlo reke obraslo muljem, trazeci cvrst pristup obali. Poce da se penje na sluzavu kamenitu obalu, klizajuci se i posrcuci. Visok i koscat covek, svetle kose i ociju, sa kratkim sjajno belim muskim gacama, drzi celo vreme visoko u rukama odecu i cipele, pazeci da ih ne pokvasi. Savlada klizavi stenjak, zakoraci crvsto na obalu, sede na travnatu padinu, odlozi ono sto drzi u rukama. Pogleda nas suznim ocima, poce da nas ljubi. Brat i ja cutimo zbunjeni, zaledjeni, cak se nismo ni obradovali. Raduje nas sto se neznanac iz Bosne spasao.On poce da pita za mamu. Iz magle navrese secanja, prepoznasmo i mi njega, najzad poce da radi nase sledjeno razmislajnje.To je ujko Veljo, brat nase majke.

Sused Hakija, musliman, verni prijatelj porodice, mu javi da ustase dolaze da ga ubiju, ujko Veljo iskoci iz kuce, jedva se obuce i pojuri u sumu, preko Slapasnice se spusti na Drinu naspram Uzovnice, gde je znao da su njegovi bliznji- isprica nam u dahu. Njegova supruga Ljubica ( bila mis Bosne i Hercegovine) iz Zvornika, sa cerkom Olgicom je pre dogadjaja koji su izazvali bekstvo mamine porodice iz Bratunca u Srbiju, otisla u posetu roditeljima u Zvornik, u ratnom vihoru i bezanijama ujak Veljo je sa njom bio izgubio vezu.

On je vrlo zabrinut za sudbinu svoje supruge i deteta, plasi se odmazde ustasa. Jednog dana M..... Srbin iz sela u Bosni preko Drine predje camcem, donese mu poruku od Muslimana N... N..... iz S...... da dodje u odredjeno vreme u selo Sakar, na srpskoj strani Drine u Zvornickoj klisuri, nedaleko od Zvornika, gde ce ga cekati camac, da ode po suprugu Ljubicu i cerku Olgicu u Zvornik.

U planinskom selu Sakar Drina je uska, valovita, stesnjena okomitim planinama u klisuru. Camac dodje iz Bosne, ljulja se na plavim zapenusanim valovima kao orahova ljuska, u njemu nasmejani N. grli ujku Velju, kaze mu vragolanski : "Hajde Veljo bolan, eno cekaju te Ljubica i cera tamo pod onom topolom "-pokaza mu rukom prema Bosni. N. prevede zbunjenog ujku Velju preko vode u Bosnu.

Od tada se njegov trag gubi (Saznasmo kasnije da je odmah ubacen u kamion koji je cekao spreman, sproveden prvo u zatvor u Tuzli, odatle u logor Jasenovac u Bosni na obali Save, gde je ubijen maljem u glavu na Svetog Savu januara 1942 godine. Saznali smo da je istu sudbinu u Jasenovcu istoga dana doziveo i brat bake Save, Ranko Beatovic. Ocevici su nam ispricali da su ih ustase prvo naterale da probiju led na Savi, da se okupaju, a kada su izlazili iz ledene reke, na njih su nasrtali maljevima).

,

Edem · 09.07.2008. u 09:30

Saga o..icima

s.-Dvadeseti avgust 1941 g-Susret sa Titom

Opet smo u bezaniji, ovoga puta kod rodjaka u nekom planinskom selu na padinama Sokola , ili Medvednika, ne znam tacno gde. Ovi rodjaci su bili pola za partizane, a pola za cetnike. Ali se nikad nisu svadjali. U susednoj velikoj zgradi je neka vojska. Cika Bibo Krsmanovic, crnokos, povisok, uniforma mu lepo stoji, sa titovkom na glavi, odlazi tamo cesto zurno i zabrinuto, nosi pod miskom neka dokumenta. Nesto vazno se desava. Dvadeseti avgust 1941 godine je vruc, iako je planina i sveze cak i leti, prava je jara. Sve se uklonilo u hladovinu, stado se savilo u hladu drveca, ovce sastavile glave, zedne isplazile jezike, samo dahcu. Sve ceka da zahladi.

Cika Bibo me povede do obliznje zgrade gde ranije nisam isao, gde pocinje prostrana basta u zaravni, sa nizovima stabala oniskih sljiva, plave se u liscu grana socni modri plodovi. Izmedju dva podeblja stabla u hladovini razapeta mreza , u njoj u polulezecem polozaju leskari neki ostariji covek, jos nije osedeo, srednjeg rasta, snaznih ramena i karlice, ima jake ruke i noge. Lice mu je rosavo, verovatno od boginja, po rukama i ledjima se vide braonkaste pege. Njegovo snazno koscato telo je obuceno u kratke pantalone i belu letnju majicu bez rukava. Lezi u mrezi opusteno i nesto cita. U desnoj ruci vazno drzi veliku mustiklu od porculanske sedefaste materije, iz koje se dize vijuga opojnog mirisnog dima, povremeno bi spustao i uzimao olovku i hartiju i nesto znacajno belezio. Pored njega stoji mlada nasmejana, lako odevena zgodna partizanka, sa lepezom tera muve koje slecu na njega i smetaju mu da se koncentrise, da cita i pise.

Cika Bibo sa strahopostovanjem prosapta:" To je Josip Broz Tito!" Neverovatno, kakvo iznenadjenje, vec sam bio cuo za njega! Ali sam pomalo razocaran pozom u kojoj ga sada vidim. Zamisljao sam ga u sjajnoj uniformi, sa zlatnim epoletama na ramenima, i visoko uzdignutom blistajucom sabljom u desnoj ruci, na razigranom alatu. Zbunjuje me, cak to sa strahom spazih, kako jedna muva cesto slece na njegove snaznu belu butinu, dovodeci u neugodnu situaciju mladu partrizanku. To i drugi zapazaju, ali se prave da ne vide, sta se tu moze, muva je muva, niko joj ne moze zabraniti.

Taj stariji gospodin je vrlo dostojanstven, prema njemu se svi prisutni odnose sa neobicnim postovanjem, kao prema nekom Bogu na zemlji.

"Sta su one crne cik cak linije gore na stenjaku koje od stena najednom pocnu da se penju nebu uvis, da li je to neka opticka pojava, prelamanje svetla?"-upita crnomanjast prosed partizan, koji nosi naocare i govori juznjackim naglaskom, lici na profesora.

Cika Bibo je mestanin, on ovde zna svaku stazu i bogazu, odgovori mu kao iz topa usluzno i spremno: "To su divokoze i divojarci koji skacu po vise metara u vis sa stene na stenu, odavde se ne vide dobro jer su vrlo udaljeni, zato izgledaju kao neke nevidljive crne linije." Istoga momenta se prema nebu istegnu kao zmijasta munja jedna nova, jos veca crna opruga, cik cak linija.

Sa strane stoji zamisljen plav covek srednjeg rasta, snazne konstrukcije, on je vrlo tajanstven, njegovo lice je strogo, oci razumne, on se umesa u razgovor sa jakim ruskim naglaskom: "To sam video v Uzbekistane, to nisu divokoze i divojarci, to su zertvenije jarci!" Rec zrtveni jarci jako naglasi, preteci podize glas. Svi zastadose sa velikim postovanjem videci da drug Tito zeli nesto da kaze, on prozbori tihim ali sigurnim i odlucnim glasom, u kome je bila neka doza strogosti, cak i pretnje: "Nije pao sneg da pokrije breg, nego da svaka zivotinja, pa i ona najmanja, pokaze svoj trag."

Stavsi malo u stranu, jedan partizan mudrog i razumnog lica, plav i visok sa naocarima, bio je to Slovenac, deluje dobrocudno, mi se okrete i rece toplo se osmehujuci:"Mali, ti si odavde, kada porastes ti ces da ispravljas krive Drine, da trazis vecitu pravdu, kao sto mi sada hocemo da stvorimo najpravednije drustvo na svetu!" " Ne, nikako "-okrete mu se Bibo -“to je najnezahvalniji posao, mi necemo ispravljati krive Drine nego cemo gradili hidrocentrale, nastace jezera i struja, svetlost."

Edem · 10.07.2008. u 10:26

t.-Dvadeset osmi avgust 1941 g.- Tajanstveni ritual doktora H.

Desava se nesto neobicno. Dolaze neznanci iz razlicitih krajeva, razlicito obuceni, crni, plavi, mali, visoki, obuceni u srpsku ili neku drugu nepoznatu odecu, ili jednostavno u gradska odela .Govore raznim jezicima. To su kako neko rece, komunsiticki aktivisti iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, ali i iz Bugarske, Rumunije i Madjarske, Grcke, pa cak i iz Albanije, oni dolaze na znacajan skup u Sokolu.

Dolazak ovih izaslanika poce jos vece pre toga. Na proplanak obasjan sablaznom mesecinom, nasmejani partizanski vodici trijumfalno dovode iz mrkle planinske noci jednog po jednog, neke tajanstvene znacajne ljude, koji pristizu iz nekih gudura, sa vododerina, odzvanjaju u tihoj planinskoj noci njihova reska salutiranja izmesana sa pojom cvrcaka. Izaslanici iz dalekih zemalja dolaze umorni, prolazili su kroz svakakve zasede i zamke. Culo se kako uzvikuju svoja imena, vecina nisu bila srpska, govorili su cesto nas jezik, sa razlicitim naglascima, ili nesto drugaciji makedonski i bugarski, ili jos drugaciji slovenacki, ruski. Ali su neki govorili drugim potpuno nerazumljivim jezicima, izgleda da je to bio nemacki ili engleski.

Glavnu rec na ovom skupu vodi jedan lekar, vidjao sam ga obicno nesto zamisljenog, okruzenog partizanima koji su oko njega leteli kao cigre, vrlo je tajanstven. Neka vazna licnost-pomislih. Ime mu zaboravih, koje nije srpsko, pocinje na H.. komunisticki vodja iz Beograda. dr.H . je crnomanjast, povisok i vitak, mnogo me potseti na maminog ujaka Dragu Beatovica. On je poliglota, govori pojedine od tih jezika. Izvanredan je poznavalac ne samo prilika u zemljama pridoslih komunistickih aktivista, nego svi kazu, da po narecju moze da pogodi iz koga dela Srbije ili Bosne dolazi koji aktivista, cak je uz odusevljeni pljesak i prasak smeha prisutnih, pogadjao iz kojih delova Bugarske su pridosli. Sazna se da su svi najavljeni stigli, svi su na broju po dobijenom spisku, niko nije zarobjlen, ranjen ili ubijen.

Sa planinskog visa puca pogled dole u provaliju, na daleku plavicastu dolinu Drine. Dvogledom se moze razaznati most na Drini koji povezuje Ljuboviju i Bratunac, cak i kako strazari setaju na njemu tamo ovamo.

Danas je izuzetno suncan i svetao dan. Ispod nekoliko velikih krosnji drveca na uzvisici stoji u sredini dr .H vec malo prosede crne kose, pored njega nekoliko saradnika. A sa obe njegove strane poredjano tridesetak delegata iz raznih zemalja. Svi gledahu netremice prema dalekoj Drini dole u plavicastom ambisu, zure ka Bosni. Svako od njih je dobio po jedan jak i nov dvogled, pravo cudo savremene tehnike, koje su nedavno partizani i cetnici zaplenili od Nemaca u Peckoj i Krupnju. Neki radoznalo razgledaju ove sjaktave spravice, drugi ih stavljaju na oci, kazu da se most i Drina vide kao na dlanu.

Kroz dvogled se vrlo jasno vidi ne samo most na Drini, nego i dva strazara, jedan sa srpske, drugi sa bosanske strane, neki glasno tvrde da se po uniformama ne bi moglo zakljuciti da su strazari nemacki vojnici. Na kraju, nije jasno ko su ti strazari, da li su domobrani, ili nedicevci, ili Nemci. Ali je tamo dole jedna, a ovde druga vlast.

dr. H. cas podize dvogled ocima, cas kao da sam sa sobom razgovara ga spusti , cuti nekoliko minuta, nesto ocekuje, kao da se nesto preracunava. Svi gledaju u njega sa strahopostovanjem, ocekujuci njegova dalja naredjenja. On se znacajno uspravi, pomace se malo unapred, dize ruku, stavi opet dvogled na oci. Svi to uradise u isto vreme, kao po komandi. On im rece kratko i strogo: " Vidite li svi most?" "Cekalo se da svi vide most. Svi pogledaju netremice u doktora ne spustajuci durbine sa ociju, on sacekavsi malo najednom mahnu energicno rukom, iako nije kazao ni rec, svima se ucini da rece: "Dole!" Svi videse dvogledima da su istoga momenta oba vojnika na mostu pala, kao po komandi. Neki pocese da uzvikuju, da ustaju, skacu, svi najednom odlozise sa ociju dvoglede vidno uzbudjeni. Ustadose, obilaze oko dr H. pilje u njega kao u Boga. Neki mu se priblizise uctivo, hoce nesto da ga pitaju.

dr H.. se samouvereno osmehuje, iako je ocigledno uctiv i prijateljski nastrojen prema prisutnima, dostojanstveno se polako udalji sigurnim korakom, ne dajuci bilo kakav komentar.

Nedaleko stoji vrlo neobicna grupa mladih ljudi i zena. Izuzetno odudaraju od svih ostalih, visoki, snazno gradjeni, lepih crta lica iz kojih izbijaju inteligencija i vitalnost, dostojanstvo. Lepota-to je bio prvi utisak kada se spaze. Neobicna, bozanska lepota. Neki su crnomanjsti, drugi plavokosi. Kao neka nadljudska bica. To je cudnovat prizor, cak pomalo zastrasujuci. Ko su ovi partizani? Govore tiho, ne dizuci glas, ne mlatarajuci rukama, nego dok govore tihim i smirenim glasom ponekad neprimetno naprave neki pokret rukom. Neki vrlo neobicni ljudi, vrlo gospodstveni, iz njih izbija plemenitost, a pre svega nadmocnost, neka velika vlast. Ljudi ih gledaju sa zebnjom, zaobilaze ih kad god mogu.Vecina govore nas jezik, ali se cuje najvise ruski, zatim i makedonski, slovenacki, i jos neki drugi nerazumljivi jezici.

To su komunisticki politicki komesari. Najvazniji, najpametniji, najbolji, najlepsi, u svemu naj, naj. Vrsta nadljudi na zemlji. Njihova nadmocnost za druge je sadrzana samo u jednom zahtevu- od svih traze apsolutnu pokornost i izvrsavanje zadataka.

Njih demonstracija upotrebe dvogleda i strazara sa mosta na Drini koju je nedaleko od njih sprovodio dr.H. nije nimalo interesovala. To je za njih azbuka, davno prevazidjena lekcija. To je za novajlije.

Visoravan zapljusnu nekakva tuzna muzika, kao magla kad se izlije u do. "To je Mojca, bolnicarka dr H., Slovenka, svira na klaviru."- sapnu krsteci se bogobojazljivo starija zena koja se tu nadje. Dok to sapuce gleda netremice i preplaseno u grupu neobicnih ljudi, kao da se plasi da je ne cuju sta prica.

"Bezi dalje od njih!"-rece cika Bibi jedan golobradi mladic, koji se od nedavno u Gracanici pridruzi partizanima, najbolje je da te nikad ne vide ni cuju. Tesko li se majci onoga ko se nesto sa njima raspravlja, imas da izvrsavas bez pogovora sta ti kazu, i najmanja sitnica ako nije kako oni kazu, pocece da te kinje. A onda ti nema spasa, traje celoga zivota, ide ko prokletstvo s'kolena na koleno. Bezi dalje od njih zemljace" -zavrsi on.

Edem · 11.07.2008. u 09:31

Saga o..icima
u.- 29 avgust 1941 g.-Medved sa radjevske planine Medvednik

Iz daljine puteljkom na proplanku gazi kao vojnik rodjaka Milka, ona zivi u susednom selu, ljubeci se sa majkom rece kao da javlja neku najvazniju vest: "Javio cica Velizar da su se Nijemci povukli ,da je sve mirno, mozete se vratiti." Milka je srednjih godina, smedja i omanja, bluza joj nategla snazna pleca, kao da je muskarac. Ona je presretna sto nas vidi, ljudi iz ovih krajeva cene i vole svoje srodnike. Sva radosna zagrli mamu iznenada : "Ajte Zoro svratite malo do nas, nije doleko?".

Krenusmo preko divnih predela, izadjosmo na proplanak Medvednika -tako pojasni Milka. Odavde puca pogled na okolne zelene proplanke, najednom se magla izli i zakloni vidik. Povremeno se ne vidi ni prst pred okom. Prethodnu noc je padala kisa, zemlja je mokra i klizava. Milka poznaje dobro svaku stazu i bogazu, povede nas samouvereno kroz maglu preko proplanka njenoj kuci. Povremeno vetar razvuce maglu kao zavese, izronise okolna brda . "Jos malo pa ce potok, a onda odma iza potoka smo kod kuce."-rece Milka veselo grleci nas decu.

Istog momenta se zacuse podalje od nas neki vrlo cudni zvuci, kao kada neko duva u neku malu trubu. Zatim to postade kao neko stenjanje, brundanje. Milka se preplaseno poce osvrtati. Iz magle izroni grdosija, uznemirismo se i preplasismo, to je medved koji se klima kao pijan dobrocudan covek, kao neki saljivdzija, krete prema nama, ali bez znakova da nas zeli napasti, kao da je radoznao, kao da nesto od nas trazi . "Polako!"-rece smireno Milka, budimo mirni i ne obracajmo paznju. Smirismo se nekako, medved je bio od nas udaljen samo nekoliko desetina metara. Medved ubrza korake i poce da nam se priblizava, sve glasnije mumlajuci. Milka se zamisli, pa gurnu ruku u suknju : "Danas nam je bila u gostima moja sestra udata u Lazama, donela po kile secera u kocki, evo tu je"-masi se sva radosna rukom za suknju. Izvadi nekoliko kocki i malo zastade, baci snazno nekoliko parcica kao sneg belih kockica secera u pravcu medveda koji nam se priblizava Odmakosmo, medved se priblizi kockama secera u mokroj travi, poce da ih stavlja u usta zastajkujuci. Mi polako ubrzasmo mirnim koracima, i tako nekoliko puta- bacanje kocki, zaustavljanje medveda.

Zauzeti ovim hranjenjem medveda se priblizismo potoku koji nazresmo kroz maglu nedaleko od nas. "Uh,uh,uh!" uhvati se za glavu Milka, gledajuci u potok, "od kise je nadoso." To vise nije potok, to je vec mala mutna recica, matica samo vuce, naziru se mali, ali poduboki virovi hladne i mutne vode koja tece velikom brzinom. Stadosmo. Zacu se opet mumlanje medveda, ovoga puta malo podalje. Milka mu se uputi i baci u njegovom pravcu vise kao sneg belih secernih kocki. Medved se ponovo zaustavi njuskajuci po vlaznoj travi.

Kako preci preko nabujalog potoka-to je sada pitanje biti ili ne biti. Sa nase strane je jedan poveci kamen belutak, sav mokar od naleta mutne matice. A sa druge strane dva tri metra dalje je drugi veliki kamen. A izmedju ova dva velika kamena iz vode izviruje nekoliko povecih sivih kamenova. Okolo mutna matica vuce, stvarajuci oko kamenova duboke virove u opasnim vrtlozima. Spas je u tome da se nabujali potok predje skacuci sa kamena na kamen. To je iskusenje i za odrasle osobe, a kamoli za malu decu. Milka stade pored bujice, ako neko padne da spasava sto se moze spasavati. To je za nas veliki ispit zrelosti. Znamo da je opasno. Nema drugog puta sem toga, a medved za petama. Ipak smo svi smireni i samouvereni. Probudi se instinkt zivota i neki neobjasnjivi optimizam , sigurnost u sebe, nada da cemo svi lako preci.

Prvo krete nasa majka sa dvogodisnjim bratom u rukama, sa kamen na kamen, stize bezbedno na drugu obalu. Onda ja, pa moj cetiri godine stariji brat. Svi bez ikakvih problema. Prosto je neverovatno kako smo sigurni u koracima i procenama. A poslednja predje Milka, sigurno i samouvereno.

Samo sto predjosmo na drugu stranu, najednom kao rukom odneta nestade magla, sinu sunce, i pokaza se nebo puno oblaka i plavih nebeskih visina. Pred nama se kao iz bajke ukaza kuca nasih rodjaka, na brezuljku Radjevine, na padinama Medvednika, velika, bela, sa sjajnim staklenim prozorima koji bljeste, sa crvenim krovom koji sija pod zracima sunca koji povremeno provire kroz oblake, kuca se sjakti cista, u jarkim bojama, kao okupana. Okolo se uzdizu stenoviti visovi i pecine obavijeni maglom i oblacima. Prema nama juri pas i radosno se uvija oko nogu Milke, deci lize prijateljski ruke. Spaseni smo, ubrzano krenusmo ka kuci rodjaka, koji stoje pred kucom, radosno nas ocekuju..

Magla poce da se valja u do iz koga smo dosli , obavi medveda, vise ga nismo ni culi ni videli.

Edem · 12.07.2008. u 09:35

Saga o..icima

v.-. Petnaesti septembar 1941 g.- Partizanska bolnica

Polazeci putem od Drine koji se odvaja uz kanjon reke Gracanice, prema planinama se krecu grupe vojnika, partizana i cetnika, neki idu peske, u kolima su ranjenici u zavojima, ili su ukrcani u dzipove i male kamione. Govore u prolazu radoznalim mestanima:"Idemo gore na Jezera, na lecenje." Prema kazivanjima , tamo se nalazila bolnica, neki sanatorijum. Oni su ranjenici, bolesnici, ili iznureni i iscrpljeni, jednostavno oni koje tamo salju vojne vlasti da se okrepe i lece. Idu ozarenih lica, gledajuci sa radosnim iscekivanjem u brda kojima se priblizavaju, u ocima sjakti nada u okrepljenje, ozdravljenje.

Kolona vijuga okukama kolnika koji se postepeno penje uzbrdo, polako se priblizavajuci nekadasnjoj cuvenoj turskoj tvrdjavi gradu Soko. Jedna mladja plava zena zabradjena kao sneg belom maramom cuva ovce, peva glasno vrteci vreteno u rukama. Na ulasku u seoce u podnozju planinskog naselja, pokaza rukom nekolicini nestrpljivih vojnika :"Ene ondje, vidite li onu golemu kucu gore na vru stenjaka, oko nje nekoliko drveca.To ti je bolnica. Jos malo, nema vise od sat brza oda."- vrti vreteno rukama pogledavajuci na ovce.

Dok kola prolaze pored jedne povece kuce na sprat pored puta, zapahnuse opojni tonovi klavira. Visoravan je odzvanjala. Stara zena izasla pred kucu, drzi bakrac u rukama, vidi da se vojnici u razlicitim uniformama pitaju sta je sad, ko to svira u ovoj divljini, pogleda u njih kao majka :" Djeco, to je Mojca, Slovenka, bolnicarka dr. H., klavir joj donijeli iz Valjeva na konjma." Istog momenta muzika usahnu, iza zavesa se pojavi zanosna silueta leprsave mlade devojke kose boje razi , pametnih i neznih ociju kao zelene Drinine vode; zavesa pade, ona namah nestade."To je melodija Cajkovskog iz Labudovog jezera" -rece jedan postariji cetnik, koji pojasni da je profesor muzike.

Pored puta na visoravni tece cudna reka, poveci potok. Ali dubok do ramena odraslom coveku. Vrucina je iako se jesen priblizava, bistra i prozirna voda brzo vuce u koritu izdubljenom vekovima u kamenu i crvenoj zemlji, juri, nosi tela dva mladica koji se kupaju i plivaju podvriskujuci i pevajuci glasno.

Neobicna muzika opet nastavi tiho da ispunjava mali do, kao kad paperjasti oblaci naglo prekriju plavo nebo. Oronuo i bled mladic na sedistu u kolima poce da prica. Vidi se da je ranije bio robustan i zdrav, sada su mu oci usahle, ramena vise, obrazi bledi, modre se podocnjaci , usne ispucale od visoke temperature: "Ovo je moj rodni kraj, ove moje grlice, moji rodjeni divlji golubovi, to ce da me izleci!" Zastade zapanjen od iznenadne radosti: "Cujte grlice kako poju, to nigde nisam cuo, sem u mome rodnom kraju, to je najlepsa muzika na svetu!" To je komunisticki aktivista koji je bio na zadatku u Grckoj, gde se razboleo, vratili ga u zemlju na oporavak. "Naglo poceh da patim od nesanice, da prostis navali dijareja, ne mogu nista da jedem. Dobih zapaljenje pluca. Onda me grcki drugovi prebace u Skoplje i odatle doovde. Moja kuca je tamo oko cetrest kilometara vazdusnom linijom odavde, tamo u Uzickoj Crnoj Gori, kod Kosjerica, ispod Subjela." -upre drhtavu ruku u pravcu juga ka Uzicu. "Ovde je isti vazduh kao tamo, isti ljudi, isti obicaji, isto govore. Ovde cu ozdraviti!"-uzviknu on sa novom nadom gledajuci u okolno stenje i pokusavajuci da dise duboko. Pogledajuci na dva mladica koje nosi brza recica dok oni veselo pevaju, nastavi: "Moje zdravlje majko moja, ovde cu ga dobiti, ovde ce mi se povratiti snaga, samo lekova, hrane i odmora, sna, povraticu se majko. Samo da slusam nekoliko dana grlice i golubove, i ersku pjesmu zemljaka!"-zavapi mladic.

Stara zena ga pogleda bojazljivo, zabrinuta kao rodjena majka : "Cuvajte se djeco, to su bezboznici, pop nije uso u njiovu bolnicu, a one koji umru saranjuju tamo u onoj pecini bez opela ."-pokaza jednu crnu veliku rupu u stenama, "bacaju ih tamo u rijeku, u jezero ponornicu."

Visoravan je odjekivala od neobicne muzike. Mojca je svirala Baha-kako prisutnima objasni tuzno profesor muzike, osvrcuci se zabrinuto oko sebe.

Kolona bolesnika i iznurenih se priblizavala svome odredistu.

Edem · 13.07.2008. u 09:55

Saga o..icima-Drugi oktobar 1941 g.- Otac se vratio u Uzovnicu

Danas je sretan dan za sve nas, vratio se tata,dodje bled i umoran uz sokak; drzi u rukama neki pocepan kofer, poljubi se sa roditeljima u usta, takav je obicaj u Uzovnici. To mi je neobicno, mama se ljubi sa srodnicima u obraz. Tata nas prigrli i onda sav zadihan sede da se odmori na klupi ispod lipe. Svi se sjatise oko njega. Nije se mnogo promenio, mada deluje umorno i zabrinutije, ali to je on, nas otac.

Svi ga zapitkuju: kako je zdravlje, kako mu je bilo u zarobljenistvu, kako je i kuda doputovao iz Nemacke, sta je radio ovo vreme u Beogradu. Tata rece jednom potreseno da mu je ponekad u nemackom lageru dolazilo da udara glavom o zid. Saznasmo da ocekuje posao u Duvanskoj stanici u Ljuboviji. U nasoj kuci zavlada bolje raspolozenje .

Noc je nemirna. Iznad i oko kuce fijucu meci. Bore se cetnici i partizani, njihovo prijateljstvo je klimavo, puca. Cetnici su pored Drine a gore u brdima su partizani. U pauzi prasaka pusaka kroz noc se prolomise uzvici: "Braco, ne pucajte u meso, pucajte u vazduh!" Ove uzvike su culi svi Krsmanovici i susedi. "Ima i tamo mudrih, nisu sve same usijane glave"-gleda deda u svoje koscate ruke na stolu.

Sutradan kada se dobro odmorio, tata nam isprica da je put od Beograda do Uzovnice oko dvestotine kilometara putem preko Sapca bio naporan i opasan. Od Beograda do Sapca koji se nalazi na granici sa Sremom koji sada pripada Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj, pre rata je se putovalo vozom do Loznice. Ili ponekad autobusom. Radila je redovna recna linija, velika parna ladja je plovila od Beograda do Sapca i natrag. “Najteze mi je bilo doci do Sapca, a od Sapca je lako ici dalje nekim prevozom ka Ljuboviji”-rece tata zamisljen.

Ponovo nas obradova da je dobio od okupacionih vlasti namestenje u Duvanskoj stanici u Ljuboviji, dali su mu nove isprave i licnu kartu. Nastavi tuznu pricu o putovanju: od Beograda za Sabac se ne moze putovati ni vozom ni autobusom, komunisticki, ili cetnicki gerilci, su na vise mesta minirali prugu, veza je prekinuta. "Partizani i cetnici zabrinjavaju Nemce"- skoro sapuce tata dedi Velizaru. Osvrcuci se oko sebe da neko ne slusa nastavi: "Opsedaju ne samo Pecku, Ljuboviju i Krupanj, nego i Loznicu pa cak i Valjevo i Sabac." Otac nastavi da kazuje pod jos velikim utiskom dogadjaja, koliko je bio tezak njegov dolazak iz Beograda do Uzovnice. Tata se odlucio da dodje velikim parobrodom do Sapca, a onda ce dalje videti sta se desava. Ali ni to nije bezazleno, parobrod ide rekom Savom koja je sada granica izmedju Srbije i NDH, otuda ustase mogu zacas pripucati. Sretno doputova parobrodom u Sabac. Ali tek tu nastase nove nevolje. Kako doci kroz ravnu Macvu do Loznice? A onda dalje uz Drinu do Uzovnice. Macva i Srednje Podrinje su u u vrsti bezvlasca, ili dvovalsca ili visevlasca, nemackog, komunistickog, ljoticevskog, nedicevskog, cetnickog, krecu se razlicite vojske i frakcije.

Nekako stize do Loznice sa jednim seljakom koji je isao konjskim kolima do Lesnice nekoliko kilometara pre Loznice, tata mu je sve posteno platio. Kroz Macvu nije bilo nekih teskoca, sem nekoliko neugodnih legitimisanja, isprave su u redu, iz ovoga je kraja. Cak ga neki ljudi poznaju, sreo je cak neke skolske drugove iz Loznice i Valjeva.

Problemi nastadose tek kada dodje u Mali Zvornik u Srbiji naspram Zvornika u Bosni. Tu pocinju vece planine i put se naglo priblizava Drini i tako ide skoro sve do Uzovnice cetrdesetak kilometara uzvodno. Tu pocinje zvornicka klisura, reka se naglo suzava stesnjena okomitim planinama, kada se prolazi putem u Srbiji sve se vidi kao na dlanu sa okolnih bosanskih brda prepunih ustasa. Mestani u Malom Zvorniku su upozoravali sve one koji idu ka Ljuboviji da budu oprezni jer ima pripucavanja iz Bosne. Drugog prolaza nije bilo, sem preko okolnih vrletnih i neprohodnih brda, sto je neprohodno i bilo bi jako zaobilazno. Tata podje sa jednim seljakom i njegovim konjskim kolima prema Ljuboviji, najednom se iz Bosne zacuse pucnji, iskocise iz kola kao opareni i polegase po zemlji bez ikakvog zaklona. Morali su cekati noc bez mesecine da nastave put.

Odnosi izmedju Srba i Muslimana u Bosni su vec tesko poremeceni , bilo je medjusobnih masovnih i krvavih obracuna. Stigao je u Uzovnicu tek sledeci dan.

Saznali smo od oca zanimljive detalje kako je se oslobodio iz zarobljenistva. Transport zarobljenika jugoslovesnkih oficira se obavio vagonima za prevoz stoke i isao je preko Beograda i Zagreba za Nemacku. Priblizavanjem Zagrebu pronese se vest da se Hrvati oslobadjaju pod uslovom da prilikom ispitivanja dokazu i da imaju garante da su katolici, i da dokazu odakle su. Posto je moj otac znao "Oce Nas" samo na staroslovenskom, nije imao akcent u govoru ni jedne od hrvatskih podgrupa, vrlo brzo je shvatio da nema nikakvih sansi da bude oslobodjen u Zagrebu. Tako se otac nasao posle dugog i teskog putovanja u Oflagu ( logor zarobljenih oficira) u mestu Langwasser, nadomak Nirnberga. Pravio je mnogobrojne planove za bekstvo, ali u logoru je ta ideja smatrana kao nerealna, utoliko pre sto je ubrzo glad ugrozila zdravlje zarobljenika, koji su jako omrsavili. Otac je pao na 42 kilograma tezine (pre toga imao oko osamdeset kilograma). Jednog dana pojavilo se nekoliko ljudi u civilu koji su izdvajali zarobljenike iz Makedonije, odnosno tada nazivane Bugarske. Prilikom obilaska zarobljenika jedan od civila obrati se mom ocu pitajuci ga da li je on bio sef Duvanske stanice u Djevdjeliji, na sto je moj otac odgovorio potvrdno. Taj civil mu objasni da ga je upoznao prilikom kupovine kancelarijskog namestaja za potrebe duvanske stanice u njegovoj radnji u Skoplju. Odmah je predlozio mom ocu da se prijavi kao Makedonac, odnosno Bugarin, buduci da je navodno iz Djevdjelije, koja je sada bila u Bugarskoj. Sto je nas otac prihvatio

Odlaskom iz Nemacke u prihvatni logor u Sofiji zarobljenici su se oporavljali, i mogli su brzo da se upute gde je ko zeleo. Tako se moj otac nasao ponovo u Djevdjeliji gde je odmah kontaktirao svog starog prijatelja advokata. Na njegovo iznenadjenje ovoga prijatelja je nasao u svojstvu predsednika Opstine Djevdjelija, sto je znacilo da je taj prijatelj igrom okolnosti postao pristalica Nemacke. Medjutim, moj otac mu se brzo poverio da zeli da se vrati u okupiranu Srbiju i pridruzi svojoj porodici. Mada iznenadjen, njegov prijatelj je pristao da mu obezbedi ilegalan prelaz preko tadasnje srpsko-bugarske granice. Ovde vidimo da je prijateljstvo bilo presudno za dalji zivot oca, i to zahvaljujuci pomoci prijatelja koji je bio sada na strani druge drzave. Dolazeci ilegalno u Beograd bio je prihvacen od svojih kolega ( koji su vecinom bili levicari) u Upravi drzavnih monopola i postavljen po njegovoj zelji za sefa Duvanske stanici u Ljuboviji na Drini .

.

Edem · 14.07.2008. u 10:08

T.Krsmanovic, Saga o..icima

x.- Sesti oktobar.1941 g.- Price o vampirima i vesticama

U prostranoj kujni neravnog zemljanog poda, u nasoj kuci se veceras iskupilo vise ljudi i zena.

Iznenada zahladi, dunu severac uz zelenkastu Drinu, zaledise se barice na putu, pade prevremeni prvi beli pokrivac. "Bice ladna zima, Boga mi mnogo rano zaladi."-baba pogurena pored velike peci lozi vatru, ubacuje velike cepanice, plamen glasno zapucketa; na toploj ozidanoj nadgradnji iznad peci zadovoljno prede sretna macka. Baba Zorka, sestra dede Milutina brata dede Velizara, sela pored peci, drema naslonivsi svoja ledja na ozidani deo da se greje. Njen sin jedanaestogodisnji Dragoljub se stalno sali i glasno smeje; Djojo je vec odrastao covek sedi i ceka nestrpljivo da zapocnu price o prikazama. Kumovi Velizar i Bogdan Kovacevic sede za stolom kuckaju se sa dedom casicama dzane. Baba Jelisavka, udovica brata naseg dede ( muz Drago joj poginuo na Kajmakcalanu), zivi u susedstvu sama u kuci, tu je i naocita i neobicna izbeglica od Olova iz Bosne koja se nastanila kod nje; sele na tronosce ispod ikone Svetoga Jovana, greju na vatri ozeble prste. Stigose deda Milorad Tomic, sa bratom Zivkom snagom od coveka, sinovima Sretenom i Mladenom, Sreten je poznat po tome sto svugde sa sobom nosi sviralu, cika Radislav Tomic je uvek nasmejan. Deda Milorad drzi u rukama gusle i gudalo, taj drevni srpski muzicki instrument simbol Srpstva i srpske kulture. On je uvek i jedino dolazio nasoj kuci sa guslama samo pred nasu Krsnu Slavu Sveti Jovan, sada ih je izuzetno doneo jer je neobicnio vreme."Sta je da je rat je opet brat, nek opjevaju gusle javorove!" Naidje i cerka gracanickog vodenicara Zarije, crnokosa mila devojcica.

Zacu se jako kucanje u vrata, udje iz snezne mecave covek koga zovu Uco, otrese na pragu sneg sa sebe, pritisnu u pod zapaljen komad luca koji mu je osvetljavao put u noci, gurnu ga u vodu, ugarak zacvrca, on zagleda dobro da li se ugasio, onda ga stavi u dzep da sacuva za povratak. Uco tek onda monotono izgovori :"Dobro vece svima!" Nadje se mesto na klupi i za njega.

Sedimo na dve klupe za dugackim stolom, u kuhinji je toplo, pored ulaznih vrata je ikona Svetog Jovana, ispod ikone upaljena mala sveca, gori lampa na gas ( petrolejka), na peci krcka jelo, siri se miris kiselog kupusa i kuvanog suvog mesa. Svi se oraspolozili, samo zamore.

Utom neko zalupa jako u pozno vece na vrata kuce. Ko je sad, niko ne kuca ovako jako ? Baba Bojka uzviknu:” Stana i Stanko!” Vrata se sirom otvorise, banuse sredovecni vec stariji muskarac i zena, to je bracni par gluvonemih supruznika, u selu ih svi zovu Stana i Stanko, oni su seoski prosjaci, zive u ubogoj polusrusenoj kuci u brdu u Kucevcima, kada im nestane hrane i odece isli bi da prose od kuce do kuce. Baba metlom ocisti sneg sa njh, Stanku se sneg zaledio na gustim obrvama kao na nastresnicama kuce, on ih nemocan ne skida. Mlada izbeglica kao da je kriva skoci, zavika mu:”Stani, pusti da ti skinem led!?”, poce Stanku prstima i peskirom da skida male ledenjace sa gustih sedih obrva, on samo mumla. U selu ih svi lepo primaju, selo se brine o njima. Stana ima obicaj da mumla rec:"Bacece!" Dadose im hleba, sira i kajmaka, nekoliko jaja, oni odose kao pomamni trkom uz stranu kuci kroz sneznu mrklu noc, drzeci u rukama dobijenu hranu. Uzovnicani ne vole prosjake, skloni su da ih vide kao neradnike. Ovde niko ne voli neradnike, nekome reci da je lenstina je najveca uvreda. Ipak, Stanu i Stanka pomazu, mada sa ponekad potisnutim blagim prezrenjem, ali ipak vecina shvata da ovaj gluvonemi bracni par nije krivac za svoju nemoc da se stara o sebi. Kriva je bolest, Bozji usud!

Prvo se povedose vrlo ozbiljni razgovori o teskoj situaciji u kojoj se nalazi nasa zemlja. Zakljucise da je u Uzovnici i u ovome delu Podrinja vrsta bezvlasca, u dolini su cetnici, a gore u brdima vec kod gracanicke crkve partizani. Izmedju dve vojske nema vecih okrsaja, ali je zategnuto. " Ne ubij Nemca, poslace kaznenu eskpediciju, ocerace nas u logore, poubijace nas ko zeceve."-kaze Radislav Tomic. "Strpimo se, budimo mudri , pobedice saveznici Svabe ! "-okrete se Zivko Tomic rodjaku Radislavu.

Uz sljivovicu, kafu, ili caj, kako se postepeno prostorija zagrevala i dok vatra veselo pucketa stvarajuci vrlo prijatnu i opustenu atmosferu, deda Milorad uze gusle u ruke, stavi ih na kolena, izvadi iz dzepa loj, namaza strune lojom, prevuce nekoliko puta gudalom, svi se trgnuse, Srbi kada cuju gusle osokole se, najeze se, u njima sve zaigra. Deda Milorad opeva bitku izmedju Srba i Turaka u Prvom srpskom ustanku pocetkom Devetnaestog veka, tu nekoliko kilometara od Uzovnice : srpska vojska se usancila na Bauricu, visokom brdu iznad Ljubovije, a turska u Bosni ispod planine Caus ( caus znaci vesnik), nedaleko od Bratunca. Srpski junak Stojan Cupic posla djaka Grujicu koji zna dobro turski, da se preveze camcem preko Drine nocu preobucen u tursku odecu, i da izvidi koliko ima turskih vojnika, kako su naoruzani, i kakvog su morala. Djak Grujica se vrati posle obavljenog zadatka, rece da je turska vojska pregolema, da kada bi se srpska vojska u so pretvorila, ne bi im mogla rucak osoliti. Uprkos toga srpska vojska pobedi tursku.

Vrati se lepo raspolozenje i optimizam. Dragoljub uhvati babu Jelisavku za lakat, moli je , prosto preklinje: "Ajde strina pricaj de malo o prividjanjima i vampirima?". To je prava i vrlo ceste tema okupljanja azbukovcana. Takve price narocito vole deca.

Treba znati da je Balkan postojbina svakojakih prica o vampirima, zlim duhovima i vesticama. Rec vampir je sa Balkana usla u razne svetske jezike. Famozni Drakula je sa Balkana iz susedne Rumunije. Dvadesetak kilometara od Ljubovije u bespucu planine Povljen se nalazi selo Zarozje koje je ovekovecio Milovan Glisic srpski klasik poreklom iz toga sela, u njegovoj poznatoj prici "Devedeset godina posle smrti", u kojoj je opisao cuvenog srpskog vampira Savu Savanovica.

Edem · 15.07.2008. u 16:08

y--Dvanaesti oktobar 1941 g- Narodni zbor u Ljuboviji

Danas je neradni dan, u Ljuboviji se odrzava narodni zbor zajednicki organizovan od strane cetnika i partizana, iskupilo se prilicno sveta. Ispred kafane "Azbukovica" u glavnoj ulici je napravljena improvizovana bina sa nekoliko stepenika za penjanje govornika. Svi zure u binu, nestrpljivi da pocne program.

Prvo grupa mladih partizana i partizanki otpeva dve pesme: najavise za prvu da se zove "Psenica je klasala, gorica je stasala", druga je jos lepsa, osecajnija, ali nikako da cujem njeno ime. Uvodnu rec odrza mlada prkosna partizanka, sa cizmama na visokim stiklama, bujne grudi joj se presipaju ispod partizanske uniforme, na glavi koketno nakrivljena titovka. Zaista je vrlo lepa, svet se razveseli.

Jedna Ljubovijanka, sredovecna zena zuljevitih ruku od teskog rada , zboranog lica, gledajuci prelepu partizanku zadivljeno progovori: "Kako ona moze da bude doterana, a mi ne mozemo, nama samo prakljaca, pregaca, metla, gde je tu pravda za zene, nego samo za muskarce." Mlada partizanka saopsti glasno da sve zene treba da se ukljuce u AFZ (Anti fasisticki front zena), da se opismenjuju i emancipuju, da uce da siju, da se brinu o deci.

Na binu se samouvereno ispe energicnim koracima crnomanjast partizan, on je istinski dzin, drsko klima velikom glavom prepunom crne guste cekinjaste kose, seva ljutito ocima na sve strane. Poruci glasno svima da Nemce treba napadati gde god se moze, da se tako sto pre slomi kicma Hitleru; Nemci prodiru u Sovjetski savez, treba da pomognemo nasu bracu Ruse, cela Evropa, sem Engleske i Sovjetskog saveza je pokorena, mi smo ovde jedini delic slobodne teritorije. Okomi se kao osica na cetnike: oni su oportunisti, blokiraju ustanak protiv Nemaca. "Znajte svi vi da je svima postenim patriotima mesto sa nama, komunistima!"- podize pesnicu preteci u vis.

Prisutni kao jedan, listom odusevljeno zapljeskase. Ovacije partizanskom delu vlasti u Ljuboviji zabrinuse cetnike, za govornicu izadje prkosno visok krupan svestenik iz susednog sela, gazeci zagrce crnu svestenicku mantiju, on je inace jedan od clanova zajednicke partizansko-cetnicke komande mesta. "Za Kralja i otazdbinu braco!"- uzviknu on pobednicki, trudeci se da bude siguran u sebe, ali nekako nije ubedljiv, nastavi pomalo nervozno i nesigurno: "Vi komunisti ste na prevaru usli u Ljuboviju dvadesetog septembra, vase jedinice su dosle u bratsku posetu, mi smo vas tako pustili ko bracu, ostadoste ovde bez naseg pristanka, sada zelite da nam komandujete, vi ste ko trojanski konj. Braco Srbi, tesko li se onome narodu gde zavladaju anti-hristi boljsevici, oni su uzeli za taoca nasu Rusiju, bratski ruski narod raspopili, gurnuli u nemoral i alkohol, ako to i nama urade svi cemo propasti."

Iz okupljene gomile se izdra jedan snazan mlad seljak sa sajkacom na glavi i sa redenicima: "Kosta Pecanac (cetnicki vojvoda), je izdo nasu stvar, saradjuje sa Nemcima!"

Svestenika zbuni ova kriticka upadica na racun vojvode Pecanca, poce da zamuckuje, sto razljuti pojedine cetnike, koji su smatrali da je Pecanac na svome mestu i da svestenik treba da ga sada javno podrzi. Svesteniku za govornicom bolno strecnu brada kad cu da upravo neki njegovi saborci cetnici zagalamise glasno izrazavajuci neslaganje sa ovim njegovim recima. Dobrocudni svestenik sa velikim iskustvom pojanja i vodjenja crkvenih obreda, ali nenavikao na politicka preganjanja i demagogiju, se zbuni i poce da muca jos nesigurnije.

Svestenik pogleda dole sa nekim bolnim predosecajem, samo iznutra zadrhta, onda uzdahnu tuzno zbog necega, vidi da se nesto neobicno desava, upiljio ocima, predoseca neku nesrecu, vide kao da neka nevidljiva ruka povuce okupljeni narod, gomila se rastavi, napravi se mali prolaz, kroz prazan prostor pravo svesteniku ide brzo, skoro istrca, lepa bujna devojka, skoro jos devojcica, nema ni sesnaest godina; zbog necega je vrlo ljuta, titovka joj koketno namestena na bujnoj svetlo smedjoj kosi, pored nje brzo koraca mlad naocit partizan drzeci joj drsko ruku oko struka. Svestenik upiljio zgranut, potresen, oseca nesto tesko, mucno, bolno. Ona stade ispred bine na nekoliko metara od svestenika, priblizi mu se. I iznenadno mu se nagnu licu i pljunu mu ogorcena pravo u lice: "Ti mi vise nisi otac, ti si izdajnik, stidim te se, sram te bilo!"

Svestenik sav beo u licu kao zid, slomljen, prestrasen i postidjen gestom cerke pade na stolicu. "Dajte casu vode i kocku secera"-zavikase "popi je pozlilo!"

Onda se na binu trijumfalno pope jedna mlada partizanka u uniformi, srednjeg rasta i plava, snazna i sa sirokim licem i isturenim jagodicama; prvo odrecitova pesmu Koste Abrasevica, poznatog srpskog socijaliste iz 19 veka. Prkosno slaze usne, kolutaju joj se beonjace, gnevno uzvikuje da je sve sto vredi crvene boje, na kraju dize pesnicu preteci u vazduh, vrlo glasno odrecitova sevajuci zelenim ocima na prisutne: " Crvena je nasa mrznja, crvena je krv, i nasa osveta ce crvena biti!"

Na binu propustise mladjeg cetnika koji se brzim ali smirenim korakom pope za govornicu, lici na nekog profesora, on deluje sigurno, ali bez ikakve neodmerene samouverenosti .On zeli da povrati za cetnike izgubljen poen sa svestenikom i njegovom cerkom : "Mi treba da stitimo Srbe od ustaske kame tu preko Drine u Bosni, da podrzimo nase cetnike i Jezdimira Dangica. Treba se boriti protiv Nemaca, ali mudro, nemoj ih nepotrebno ljutiti, koga je mititi nije ga ljutiti, posle ce krenuti kaznene ekspedicije i stradace nevin narod. A mi svugde, od Bajine Baste pa sve do Zvornika imamo nase straze koje motre na Bosnu i povezuju se sa cetnicima Jezdimira Dangica, nocu gore vatre iznad Drine i na okolnim brdima, da ustase znaju sta ih ceka." Ali se videlo po njegovom povremeno nesigurnom tonu glasa da nije bio dovoljno ubedjen u neko istinsko prihvatanje njegovih reci.

Nekoliko istovremenih glasova iz prisutne gomile ga ljutito prekide, zagalamise otimajuci se za rec: "Dosta, to nije tema dnevnog reda, vi cetnici ste oportunisti i saradnici Nemaca, sa njima tajno pregovarate nama iza ledja. A to sto vasi cetnici cuvaju Srbe u Bosni, okaci ti to macku o rep, to je laz, cetnici nocu prelaze u Bosnu, pokradose muslimanima iz koliba volove i krave, ovce, sram vas bilo, kakva ste vi vojska?" Upade u rec jedan drugi sa titovkom na glavi : "Srbija je proglasena za ratno podrucje od Nemaca, a ne za okupiranu drzavu, uzimaju taoce, prete za jednog njiovog nasijeh sto, vec streljaju, zatvor u Sapcu je posto prava mucionica, a vi cetnici gnjavite, li gnjavite!"

Nastade galama i upadi cetnicki raspolozenih gradjana: "Ostavite vi vasu komunisticku anarhisticku propagandu, vi ste bezboznici i radite protiv Srba, vi ste internacionalisti, nemate ni naciju, ni veru, ne postujete svojtu!"

"Cuti izdajnice!"- zagalami jedan mladi partizan cinicnog i drskog izraza lica, izbeglicka vlada u Londonu mozda sad hoce da se osloni na Drazu Mijajlovica i cetnike, vi ste rulja i nedisciplinovani, na kraju ce nas podrzati i Zapad i Sovjetski savez, iza nas je Kominterna!"

Jedan drugi partizan se isprsi i zapeva iz sveg glasa: "Amerika i Engleska bice zemlja proleterska! "

Kad partizan zavrsi pesmu, pred skup istupi mlad partizan, toliko je drsko otresit, pa on je pravi mudrac, samouvereno saopsti da je zbor zavrsen.

Narod poce da se razilazi. Svi su potreseni ispadom cerke svestenika koju su u medjuvremenu zavrbovali partizani bez znanja i slaganja njenog oca, izazvali je protiv njega, lazno predstavljajuci oca mladoj i nezreloj osobi. Partizani su se likujuci pobednicki razilazili, dok cetnici nezadovoljni i skruseni odose cutke svako na svoju stranu.

Uca posmatrajuci skup sa strane rece jednom mestaninu: "Ovo sa ocem svestenikom je uterivanje straha narodu, boljsevici prvo rasturaju porodicu, ruse autoritet roditelja, moral, ukidaju Boga, sire mrznju, da bi tako zavladali i srusili sve sto vredi, da sve zasplase. Tesko li se ruskom narodu u cije kandze je pao, oni ce ga na kraju unistiti i rasturiti Rusiju."

"A kako to dozvoljavaju ruski narod i njegova inteligencija?"-upita jedan seljak pronicljivog izraza lica sa obesenjacki naherenom sajkacom na plavoj kosi -"nisu bojsen budale da unistavjuu svoj narod bespotrebno."

" E moj brajko, boljsevci su vrlo lukavi, oni agituju, obmanjuju mnoge postene ljude koje su zavrbovali. A onda kada im jednom pridjes nema ti vise povratka"-zavrsi Uca.

Edem · 16.07.2008. u 09:45

z-. Trinaesti oktobar. 1941 g.-Snalazljivi bobijski cobani.

Dva cobanina cuvaju ovce u podnozju sela Savkovica, iz sveg glasa zapevajuci poterase pasom stado uzbrdo uz zelene padine bujne planine Bobije. Svestenik kao sneg bele kose sedi na doksatu povece kuce u porti crkve, on ocinski tiho odgovori na njihovo"Pomoz Bog!", pokazujuci prstom na Bobiju: "Evo, odavde kad vidim oko vrha Bobije bijelu calmu magle, znam da ce biti promene vremena."

Cobani uz "Zbogom! " zamakose sa stadom polako uz kosu. U jeloviku cuju bat koraka i krsenje suvog granja i sesarki. Rat je, ima svakojakih vojski, mladici se naucili oprezu. Iz gustisa banu pred njih ceta mladih partizana sa titovkama i crvenim petokrakama, na grudima ukrsteni redenici, za pojasevima zadevene bombe. Preplaseni, ali dovitljivi mladici da bi pokazali naklonost zapevase stidljivo : "Nakrivi se oskoruse grana, ide ceta mladih partizana!" Partizani ih pogledase prijateljski, ali strogo, jedan izadje iz stroja i pruzi im zapovednicki dve petokrake da stave na sajkace. On im je naklonjen, ali je strog, mladici ga gledaju snishodljivo i sa uvazavanjem. Pozva ih na omladinski sastanak uvece u zgradi skole u selu Savkovicima. Oni zavikase kao jedan: "Ocemo vala, docemo dovece sigurno!."

Po podne poterase stado opet na proplanak, jos malo blize vrhu zelene planine. Utom cuse bat koraka. Ko je sad? Iskrsnu iz tamne borove sume ceta veselih mladica sa subarama i kokardama , drze u rukama puske i puskomitraljeze kao da su ih odlomili sa grana borova, bombe zadevene za opasace oko pojasa, ukrsteni redenici preko grudi puni fiseka sjajnih metaka, nose velike brade i brkove.To su cetnici, deluju nekako bezazleno, dobrocudno, u odnosu na partizane koji imaju nesto ledeno u sebi. Dovitljivi cobani se odmah raskravise, da pridobiju njihovu naklonost sada zapevase iz petnih zila: "Skripi, skripi sasa, evo nasih subarasa!" Kolona se zaustavi, cetnici polako spustise naoruzanje na zemlju, cobani im skoro pokroviteljski progovorise uglas: "Bog vam pomogo junaci !" Cetnici pocese da ih tapsu razdragano uzvikujuci: "Za Kralja i Otadzbinu!" Jedan dobrocudni grmalj uzviknu: "Za Krst casni i Slobodu zlatnu!" Svi cetnici kao jedan zapevase uglas veselo, planina se orila: "Klice vila sa Nemica, i priziva Obilica, Obilicu srpski ticu, Obilicu srpski sine, vini nam se sa visine!"

Cetnici zastadose, iz cete se izdvojise njih dvojica, jedan drzi satlik rakije u rukama, drugi flasu sljivovice, vidi se da su pomalo pijani, pocese da natezu flasu i da pevaju ne bas tako glasno. Prvo jedan zapeva: "Oce cica!" a drugi nastavi: "Oce vise!" , onda obojica zapevase iz sve snage uglas: "Ala cica kalajise od kolena pa navise!"

Cetnicka ceta pokupi oruzje, stade u stroj i krete svojim putem glasno pevajuci: "Rogatica u kamenu, izgorela u plamenu!" Onda promenise melodiju, zacu se iz daljine: "Ovce tera Julijana, po sumama i gorama!"

a1- Cetrnaesti oktobar 1941 g- Ubistvo cetnickog strazara u groblju Mekote

Cetnickog strazara Jaramaza koji je bio na strazi na brdu Mekota na ulazu u Ljuboviju od Uzovnice i Zvornika, tamo gde se nalazi ljubovijsko groblje, je udarila mina pravo u glavu, minu su navodno ispalile ustase iz pravca Causa iz Bosne. Ova vest se munjevito rascu kroz Ljuboviju i obliznja sela. Pronose se svakojake glasine, od toga da je nemoguce da se sa razdaljine od nekoliko kilometara nanisani tacno u glavu, mozda se sam ubio? Ili ga je neko ubio iz blizine? Ko bi to mogao biti? Neki rekose u prolazu da je ovaj cetnik Jaramaz bio u svadji sa nekim partizanima? Cetnicki clanovi komande Ljubovije zatrazise da balisticki eksperti ustanove kako je poginuo ovaj strazar?

Istoga dana se pronese vest da je J.B.Tito prenocio u kafani u Ljuboviji i produzio ujutro sa svojom pratnjom prema Uzicu.

Edem · 17.07.2008. u 09:53

b1-Petnaesti oktobar 1941 g.-Eksplodiralo cetnicko skladiste u Ljuboviji.

U kasnu noc se zacu strahovita eksplozija, tamo negde sa iskraja Ljubovije, od groblja Mekote. Cela varosica ustade na noge, eksplozija odjeknu kao grmljavina dolinom Drine i okolnim brdima. Nastade istinska uzbuna. U vedroj prohladnoj noci se vidi tamo na iskraju Ljubovije otsjaj velike vatre i ogroman oblak dima koji se dize pravo u nebo.

Saznadosmo da je eksplodiralo cetnicko skladiste oruzja, da su poginula dva cetnika koji su cuvali skladiste. Niko ne spominje uzrok. Mnogi prestraseni nisu smeli ni pomisliti, akamoli reci, da bi to mogla biti sabotaza, mada negde u potsvesti kao zubobolja svima kljucka moguca zastrasujuca opomena.

Devetnaesti oktobar.1941 g.- Nemci bombarduju Ljuboviju.

Danas su cetiri nemacka aviona nadletala Ljuboviju nisko u vise navrata, bombardujuci i mitraljirajuci administrativne zgrade, vojna skladista, i deo Duvanske stanice gde su se nalazile spavaonice vojnika. Mi smo u Uzovnici. Kakva sretna slucajnost! Otac nas juce dovede kod dede i babe, kao da je znao sta ce biti? Duvanska stanica je nasrecu samo malo ostecena. Ali je na drugim mestima bilo zrtava i ranjenih, i razrusenih zgrada. Avioni doletese u rano jutro iz pravca Zvornika i Sapca, leteli su vrlo nisko iznad Uzovnice i nase kuce.

Ovako su nadletali selo i neki dan, ucini mi se tada da lete tako nisko i da su tako mali, da ih mogu oboriti na zemlju nekom dugackom motkom. O tome odtada stalno razmisljam, sanjam nocu kako avion leti nisko iznad kuce, a ja sa motkom masem da ga oborim. Znam da je to nemoguce, ali mi ta sala prija, daje osecaj vaznosti. Zarekoh se tada sam sebi, kada sledeci put avioni naidju da pripremim jednu dugacku motku. Vidim avioni danas lete nisko, poceh da trazim neku dugacku motku, rodjak Dragoljub uvek sklon salama, vec momcic, povika glasno smejuci se pruzajuci mi dugacku motku za tresenje dzanarika:"Drzi, drzi, trci, udri, obori ga !"

c1-Dvadeset prvi oktobar 1941 godine-Cetnicki vojvoda Racic poziva oca na razgovor na planinu Bobiju

Nas otac u Kraljevini Jugoslaviji nije bio clan nijedne politicke stranke, jednostavno, politika ga nije privlacila. Dobro poznaje moc Nemacke, realistican je u procenama. Ne zeli da pristupa ni cetnickom ni partizanskom pokretu, zbog principijelnog stava da se ne bavi politikom. Ima troje male dece, suprugu, razmislja kako da prezivi teska ratna vremena. Ipak kaze da se i jedni i drugi bore protiv okupatora, svako na svoj nacin .

Otac redovno slusa strane radio stanice na srpskom jeziku o dogadjajima u zemlji, u pokorenoj Evropi, u Sovjetskom savezu, o borbama saveznika protiv Nemacke i njene alijanse. Cim bi saznao neku vaznu novost, o tome je odmah obavestavao poznanike u Ljuboviji i Uzovnici. Deda Velizar je bio narocito nestrpljiv, cim bi dosli u Uzovnicu, odmah bi se okrenuo tati da cuje sta kazu Kralj Pero, Cercil, Ruzvelt. A onda je celo selo brzo saznalo najnovije vesti. Tata je ugledan covek u Azbukovici, omiljen od mnogih, ali ima i neprijatelja. Plasi se da ga neko ne prijavi okupacionim vlastima.

Otac je nekoliko puta u razgovorima sa mamom i dedom saputao osvrcuci se oko sebe da vidi da ga neko ne slusa, da je velika greska sto se partizani i cetnici ne sloze, umesto sto se svadjaju. "E Milane"-rece mu jednom deda snuzdeno " i jedni i drugi oce vlast, nece niko da popusti!" Tata se nije bas slagao sa dedom, zategnute odnose partizana i cetnika je bio sklon da vidi vise kao proizvod spoljnih uticaja, nego li kao njihovu neumesnost da se sloze.

Jednog dana udje na kapiju dvorista Duvanske stanice bradat namrsten snazan covek, ide samouvereno, gega se skoro pretece, zapita nas smireno ali strogo gde je nas otac; pravo ode uz stepenike u njegovu kancelariju, kratko i strogo mu saopsti da se javi u stab cuvenog cetnickog vojvode Racica, na planini Bobiji, u tacno odredjeno vreme.

Vojvoda Racic je razgovarao sa ocem uljudno i odmereno, zatevao je od njega kao od vidjenog coveka u Podrinju, da se pridruzi cetnickom pokretu. Otac je vrlo uctivo izneo svoj stav po tom pitanju, Vojvoda Racic ga je ipak ispravno shvatio, uvazio je njegove argumente, otac zbog toga nije imao vise teskoca sa cetnicima.

Teco Miladin Racic, uzovnicki svestenik, je bio opravdano sprecen da se odazove pozivu imenjaka ( nisu ni u kakvom srodstvu) vojvode Racica. Vojvoda Racic ide selom u drustvu sa cetnickim vojskovodjom Jezdimirom Dangicem, koji je blizak srodnik majkine porodice, znaci i supruge tece Miladina, tetke Seke. Iz daljine ide veselo teco Miladin, grohotom se smeje radostan susretu sa Jezdimirom Dangicem, ne zna ko je onaj drugi, bradati. Teco Miladin im pridje, pozdravi se sa njima, preki i nepredvidljivi vojvoda Racic izvadi hitro revolver, uperi ga u imenjaka svestenika Racica; J. Dangic mu blago odgurnu cev, pistolj puce, dim oprlji dugu ko zift crnu bradu tece Miladina. Iako je shvatio da je cetnik samo hteo da ga zaplasi, prestraseni teco Miladin nije mogao da izusti ni rec, osecao je miris sagorele brade, pomislja da je malom greskom vojvode Racica mogao ni kriv ni duzan na pravdi Boga izgubiti glavu.

d1-16 novembar 1941 g. -Fizicki napad na oca

Otac ide oko podne glavnom ljubovijskom ulicom, iz daljine mu trci u susret kocoperan posnazniji mladic, otac ga zna, skoro decak, nema ni 16 godina, pun obesti i osionosti u prolazu se naglo ustremi na oca, odgurnu ga u stranu snazno i izazivacki, skoro ga obori govoreci mu uvredljivo:"Ti si izdajnik, saradjujes sa cetnicima i Nemcima!"

Partizani su ovakvim postupcima vise odbili oca, nego sto su ga zastrasili, tata je imao izvesnih simpatija za njih. Zbog ove provokacije je se sve vise distancitrao od partizana. Ali nikada nije prisao cetnicima. A u Nemcima je video okupatore. Uzdao se u saveznike i njihovu pobedu, ali je kazao jednom, da se ne zna da li ce pobeda saveznika biti brza?

Edem · 18.07.2008. u 10:08

f1-Dvanaesti decembar.1941 g.- Poseta Fosa, komandanta Ljubovije

Naglo otopli kao u prolece. Sija sunce, sneg se topi i sliva, uz ritmicne udare kapi po olucima, u malim potocicima otice niz asfalt pored zgrada Duvanske stanice. Put pored Duvanske stanice je sada prohodan, prepun je sarenkaste kase, lapavica i voda se izmesale sa snegom. Povremeno promaknu velike zaprezne sanke, upregnuti volovi vuku polako, dok konj njisne kada ga vozac udari bicom, kaska vukuci sanke koje necujno klize, zvone glasno praporci; kada sanke naidju na otopljeno tlo najednom zaskripi, zakoce se, stanu u mestu. Pred stanom smo u zgradi Duvanske stanice u Ljuboviji, majka sa dvogodisnjim bratom u narucju, otac, stariji brat i ja, pored nas strazar Mirko Tesic, snazan mladic iz obliznjeg zaseoka.

Iza brda iznad Ljubovije iz magle i niskog zimskog oblaka izranja kao vatra ogromno zuto nisko sunce, baca svoje svetle snopove zrakova na sve strane. Greje nas kao neka uzarena nebeska pec.

Silazeci sa malo uzvisenog puta ka dvoristu Duvanske stanice jase konja poveci covek u zelenoj uniformi nemackog oficira sa kapom sa velikim zastitnim kapkom koji ide daleko iznad cela, kao neki dugacki sirok kljun, sedi otmeno na vrlo mirnom, velikom, sijajuce koze konju. Zaogrnut je dugackim zimskim vojnim zelenkastim sinjelom, na nogama ima izglancane cizme sa mamuzama, u ruci bic, koji kada nam se priblizi diskretno zadenu za sedlo. Strazar pristupi kapiji dvorista, otvori je. To je Fos, nemacki komandant Ljubovije, znamo ga iz vidjenja, uvek ide kroz Ljuboviju na konju sa pratnjom, ali ponekad ga vidim samog kako jase preko mostica na Ljubovidji. Konj zakoraca propinjuci se, njisnu, zaustavi se mirno na nekoliko metara od nas. Vidimo ga sada izbliza. Izgleda kao neko cudno bice iz nekog drugog, dalekog, nama nepoznatog sveta, sa neke druge planete. Iako nije ni preterano krupan, ni veliki, bas kao odrastao zreo covek, potseca na naseg oca. Ali on je Nemac. Izraz njegovog lica je inteligentan, tajanstven, i vrlo strog. Ali nije zao.

Nemacki komandant mesta se odmah obrati ocu na nemackom jer je bio unapred obavesten da on zna taj jezik. Otac ima srednjeskolsko znanje nemackog jezika usavrseno sestomesecenim boravkom u nemackom zarobljenistvu u Nirnbergu. Progovori polako, ne glasno, ali dovoljno jasno, otsecno, bio je vrlo kratak : "Dobar dan. Nadam se da ste procitali uputstva o duvanu, i da ste ispunili zahteve? " Otac mu pruzi paketic koji Nemac raspakova, sve pregleda, stipka prstima. Mirisao je iseceni duvan strasno i diskretno udisuci, ocigledno zadovoljan se obrati ocu zvanicno ali uljudno: " Vrlo dobro. Kada potrosim doci cu opet, to ce biti otprilike za nekoliko dana, bicete obavesteni." Otac mu odgovori losim nemackim jezikom sa jakim srpskim naglaskom naglasavajuci"r", da ga ja razumeo, i da ce mu obezbediti duvan kada to zatreba. Fos krete, zastade kao da se doseti necega. Izgleda da je strastan pusac. Kratko zapita oca: "Da li mi mozete pripremiti duvan za usmrkivanje?" Otac obeca i to kada bude zatrebalo.

Fos se okrete nama, posmatrajuci nas kao neke nepoznate i vrlo cudne predmete iz nekog njemu dalekog neobicnog sveta. Njegov pogled je mudar i prodoran. To je pravi gospodin, tako pomislih. Prvo odmeri oca, pogleda letimice nas decu, majku koja je drzala u narucju dvogodisnjeg sina Milica, vrlo plavokosog i zelenookog. Fos je hladan, ali uctiv. Deluje sa konja, sa visine impozantno i neobicno, strogo, ali nimalo neprijateljski. Ipak je leden. Ocigledno, zeli da bude autoritet, da pokaze da je vlast, da trazi apsolutnu poslusnost, ali da nije zao bez potrebe. Cak se malo nasmesi gledajuci nas sve zajedno. Verovatno se seti svoje porodice.

Onda se prenu iz razmisljanja, otoplilo je, malo raskopca sinjel, nazre se opasac na kome pise ( na nemackom) "Bog sa nama", dize glavu visoko progovarajuci razgovetno, ali bez da podize ton glasa: "Svima onima koji budu postovali nasu vlast bice garantovana sva prava. Partizani su banditi, mi cemo se sa njima ubrzo obracunati. A cetnici? "-kao da se sam pita, odmahnu nehajno rukom- "valjda ce i sa njima biti isto." Odahnu, gleda nas ostro: "U ovom delu Srbije su lanci planina do 1.500 metara visine "-pokaza rukom na obliznje srbijanske planine. Udari iznenada konja blago mamuzom po sapima, konj njisnu i prope se, Fos se na propetom konju okrete Bosni pokazujuci rukom: "A tamo su vece planine, preko 2.000 metara, tamo jos dalje u Crnoj Gori ima sedamnaest visova visih od 2.500 metara, a na Kosovu cak dvadeset dva vrha visa od 2.500 metara! "Ponovo zastade, konj se smiri, gladi mu kozu rukavicom. Svi cutimo uctivo. Fos se prosto prenu : "Vase planine nisu vrlo visoke ali su neprohodne, nepristupacne, bez puteva, divlje. To je za bandite dobro. Ali nase jedinice ce ih i tamo naci. Neka ih zasada, ali kada bude sve ovde gotovo, doci cemo gore u planine. " Osvrcuci se oko sebe pokaza rukom kao da je sve njegovo: "Ceo Balkan je jedan planinski masiv, Balkan je turska rec i znaci planina!"

Okrete naglo konja prema kapiji bez reci, sada mu je izlazece sunce udaralo pravo u lice, isceze iz naseg pogleda u zracima sunca koje je zalazilo za grane drveca i drveni okvir kapije. Dizuci ruku visoko ka suncu, kao Mesija na slici u ljubovijskoj crkvi, uzvikom pokaza ka niskom zimskom suncu: "Istok!" –skoro uzviknu jetko Fos drzeci konja za grivnu dok izlazi na put. Okrete nam se nehajno, kao da se necega priseti, dobaci kratko, skoro blagonaklono: "Dovidjenja!" Izgubi se u izlazecem suncu koje nam zaslepi oci, iza njega mi ostade u secanju urezana izduzena senka konja i jahaca. Udari iznenada konja petama sa mamuzom, konj se malo prope, bolno njisnu, ustrca uz uzbrdicu na put, onda nastavi lagano i poslusno da kaska ka centru varosice.

Istog trena poce jedna istinska opsesija u mojoj decijoj potsvesti: odakle mi je poznata ova senka, gde sam je video? Namah se setih, takvu skoro istu sliku sam video u Sveznanju. Jurnuh u sobu , zgrabih moju omiljenu ogromnu debelu knjigu, poceh da je listam sto sam brze mogao. Sveznanje je za mene nesto najdraze. To je knjiga prevedena mislim sa francuskog, vrlo debela, jakih kartonskih korica, sa lepim masnin debelim stranicama, izgleda kao koza, luksuzna, sa mnogo slika u boji. Dok besno okrecem listove osecam jak miris olova, listovi mirisu na boju i slova. Doneli smo je iz Djevdjelije, kupio je otac jos u Velesu u Makedoniji 1938 godine. Uzivam listajuci i mirisuci, gledajuci zastave svih mogucih drzava, avione, u njoj ima ama bas svih mogucih stvari. Svaki cas zapitkujem starijeg brata koji je vec ucenik, sta tu pise, pitam oca, majku, poznanike, da mi citaju. Odlucise da me uce da citam , tako ubrzo poceh da sricem slova, da citam.

Naidjoh najzad na trazeni list knjizurine, pun radosti prepoznah lik koji sam trazio. Preko donje polovine strane u crno-beloj tehnici stoji slika nekoga jahaca, kao senka koja potseca na Fosa konjanika, iznad ove slike u gornjoj polovini druga slika u jarkim bojama, na njoj spanski hidalgo, plemic sa bradom, i neobicnim sesirom. Ispod slike hidalga stoji tekst: Servantes, pisac knjige Don Kihot. A ispod senke jahaca pise: Don Kihot sa kopljem i konjem.

Ovaj dogadjaj me jos vise podstice da uranjam u Sveznanje.To za mene postade najdraze zanimanje. Udjem u sobu kada sam najcesce sam, stavim knjigu na sto, i listam je. Narocito se vracam na sliku jedne cudne i preplasene porodice, ispod slike potpis-mislim Sprudnikov , majka i troje dece u nekoj sobici neke izbe, scucureni oko svece, prozori okovani snegom i ledom, nigde oca, svugde oko njih se oseca strah, beznadje, nedostatak oca. Kao da je nestao, kao da ga je neko odveo nekuda mucki, na silu. Procitah bez daha da je to ruska porodica izgnana u Sibir, izlozena teroru boljsevika. Iz slike izbija neobicna, cudna snaga, strah, osetih sta su boljsevici, sta je to Sibir. I to mi se ureza zauvek u secanje. Te slike se vrlo cesto secam.

Listajuci knjigu naidjoh na ime CAJKOVCKI: veliki ruski kompozitor, izmedju ostaloga komponovao LABUDOVO JEZERO.

Edem · 19.07.2008. u 10:05

g1-Decembar 1941- Djever Stanku Jakovljevicu

Majka Stanka Jakovljevica je rodjena sestra naseg dede Velizara, ridja , visoka i koscata, kao i njen brat. Porodica Krsmanovic je ugledna, sestre dede Velizara su se poudavale za najbolje podrinske domacine. Otac Stankov, Vidoje Jakovljevic, je na daleko poznat domacin. Stamen, plav, ne znam zasto, ali njegovo lice mi izgleda jako mudro i lukavo, lici mi ponekad na Cercila ciju sliku sam video u nekim novinama.

Stanko je takodje visok i koscat, vrlo ridj covek. Navracao je kod nas cesto, on je uvek nasmejan, sretan, mi smo najbliza svojta. Gledam ga ispred kuce koja je vec malo uzbrdo na bregu, vozi putem bicikl, samo ga na sokaku zavije, baci u travu, zelena trava ga samo prekri. Stanko pravo zakoraca brzo uz sokak kuci.

Svi pricaju da se Stanko zeni, njegova mlada je iz kuce domacina Panovica, kazu lepa uzorna devojka. Panovici su dobro poznati domacini.

Ovi gornji u brdu odakle je Stankova mlada, su dalji rodjaci tece Dobre Panovica, cija kuca je u polju kod uzovnicke crkve; teco Dobro je ozenjen tetkom Rosom iz Krsmanovica, bliskom rodjakom naseg oca. Nezaboravne su igre sa njhovom decom, nasim malim rodjacima Maksimom, Dragom i Milanom, i njihovim sestrama.

Baba i deda mi rekose neki dan smejuci se: "Bices nakonjce Stanku na svadbi. "Baba me prigrli : " Nas djeverko!" To me obradova, ali ne znam o cemu se radi. Objasnise mi da ce me obuci u narodnu deciju nosnju, zavezati mi preko ledja i vrata veliki peskir, poducise me sta treba da radim.

Dodje dan svadbe, Jakovljevici treba da idu po mladu u Panovice, kuca Stanka Jakovljevica je u polju, pored puta, pod brdom, a mladini Panovici su gore u brdu, u planini; bogami treba dobra dva tri sata hoda. Danas napadao veliki sneg, hladno je, mraz, mecava. Krete povorka svatova od Stankove kuce u polju, neki idu uzbrdo peske, neki na konjima, mecava stade, otvori se vidik. Neki zapevase iz sveg glasa. Zene ne pevaju, samo muskarci. Vidi se dole nadosla mutna Drina kao zaorane mokre oranice, preko puta Bosna, svugde snezna brda, tamo u daljini gromade, beskrajni visoki snezni planinski venci se dizu nebu. Najmanji sam od svih, stavise me na konja ispred Stanka. Neki Panovic isprica zanimljivu pricu: "Znas 1914 godine Austrijanci uvatise Maksima Panovica i jednog Polica, ne sjecam mu se imena, zatvore ih u meanu, zapale, oba izgorise!" Jedan drugi prica kako su se Podrinci iseljavali: "Otsli dole u Sumadiju! "Kad kazu Sumadija misle na Sabac, Valjevo, Posavinu.

Mlada je slicna Stanku, vrlo plava, samo malo punija. Najednom dojurise u sobicu gde me odvedose dva crnokosa deckica mojih godina; tutnuse mi u ruku novcanik pun sitnine, otvorise vrata, uhvatise me za ruku i izvedose u neku veliku prostoriju punu razveseljenih gostiju zavucenih glava u case, neko mi dosapnu: "Otvori novcanik, prospi pare na pod, i vikni: “KUME IZGORE TI KESA!" To ucinih, svi se pocese da smeju glasno, novcici zatrestase po podu prostorije, deca se bacise po podu da ih kupe.

Edem · 21.07.2008. u 10:11

Deda Vaso je poznat po svojoj otresitosti, izuzetno je pravican, ali je vrlo strog, vrlo malo prica, ali ono sto kaze je uvek bilo vrlo odmereno. Kada bi bio u prostoriji, vladala bi skoro apsolutna tisina, svi sapucu, tiho i kratko izgovore samo ono sto treba. Kada je deda Vaso prodavao stoku na vasarima, njegove reci su bile malobrojne, ali prave, pogadjale su u odlucne motive kupaca, ili prodavca. On vazi za izvanrednog trgovca stokom, on je vrlo imucan. Nadaleko je poznati Vaso Dzambas.

Brak dede Vase Popovica i Savke Beatovic, je povezao dve mocne porodice sa jakom patriotskom tradicijom i sa duboko usadjenim kultom ucenja, rada, najvisih duhovnih i moralnih vrednosti. Porodica deda Vase Popovica vrlo bogatog trgovca stokom je vekovima davala ucene i postovane pravoslavne svestenike, kao takva je bila predodredjena da igra znacajnu ulogu u Bratuncu i okolini. Deda Vasi je Bog dao nekoliko sinova i cerki, ima i unuke. On pravi velike planove za buducnost. Deda Vaso nije sanjalica, sto on zacrta, to i ostvari. Ova porodica je izuzetno uvazavana, ali ima i zavidljivica. Bakini Beatovici iz Zanjevice kod Gackog su cuvena svestenicka porodica koja je vekovima bila na braniku vere i nacije u Hercegovini i Crnoj gori.

Mamina sestra Milena, visoka kao i svi Popovici, nas izvede da nam pokaze obliznju recicu, da malo odahnemo od stroge discipline. To nije recica, to je vise poveci potok, leti bi ponekad skoro presusio, ali ume u prolece ili jesen da nadodje od kisa ili otopljenih snegova, ponekad je se voda izlivala i plavila polje. Gledam radostan bistru brzu plitku vodu koja se presipa po kamencicima kao po nekim malim bisernim stepenicama; u virovima stoje u mestu jata malih ribica, iz korena drveca duboko u viru izleti poneka poveca riba, rakovi sa pipcima i brkovima lenjo doplove do nekog kamena, ribice se u trenu razbeze kao male strelice.

"Mehraba:"(Dobar dan ) rece mlad covek ulazeci u sobu, on je snazne telesne konstrukcije, srednjeg rasta, kestenjaste kose. Ne nosi fes, sem u narocitim prilikama, u gradskom je odelu, to je komsija Hakija, Musliman, koji u susedstvu zivi sa brojnom porodicom. On je dedi pomagao u poslovima, dve porodice veze iskreno prijateljstvo. Uz njega njegova supruga u dimijama, omanja, nasmejana, vitka ali vrlo zivahna zena, oci joj samo sevaju. Grleci mamu stalno ponavlja: "Joj moje Zore!" Zene sedose, skuvase kafe, ispise, okretose da gledaju u solju. Hakija odnese korito da njegova supruga kasnije zamesi testo za hleb."Fildzan po fildzan, ode vakat!" -rece vragolasto Hakijina supruga, ustade i ode pozdravljajuci sve veselo.

Baka Sava mi pruzi vodenicu za kafu ljubeci me: "Odnesi, zaboravio Hakija"- tutnu mi paketic mlevene kafe, " Daj im kad dodjes, to je ona kuca preko puta!"- pokaza kroz prozor. Mama stade pored prozora pokazujuci Hakijinu kucu: "Kazi im dobar dan i budi uctiv, vrati se odmah kuci. Gledaj ispred sebe svugde gde ides." Baka Sava se doseti :"Pozuri, jos malo pa ce im biti aksam ( vecernja molitva)!" Kuca Hakije je vrlo tajanstvena, skoro da ulazim u dvoriste sa bojaznoscu, kao da je njihova kuca zaklonjena od spoljnih pogleda nekim neprimetnim visokim zidovima, prozori su zakovani drvenim resetkama koje zaklanjaju mrak unutra, neke zene se tamo ukrile, uvile, vire, tako mi se cini, neki cardaci, tamo iza njih je za mene neki nepoznati, skoro zabranjeni prostor. Zenska celjad su takoreci nevidljiva. Decaci se igrahu u avliji neke igre jahanja jednih na druge, zovu to"andzais", ko u Uzovnici sto igraju "trule kobile". Ali me ne zovu veselo kao deca u Uzovnici da im se pridruzim. Hakija mi zahvali, pomilova me po kosi, rece"Aferim!", njegova supruga se nasmeja : "Bezbeli, ovaj Zorin srednji sin mnogo lici na Zoru!". Vratih se kuci odmah, svi su bili tako dobri sa mnom ( Napomena: Kasnije vremenom i godinama sam uvideo da je to neobicno prijateljstvo, koliko su se Hakija i njegova supruga druzili sa porodicom majke, toliko to nije bio slucaj nas i njihove dece. Ali su se braca i sestre moje majke druzili sa Hakijinom decom.)

Mama se razveseli, smejuci se isprica kako je jedan od njenih Beatovica, naocit i otresit Hercegovac, bio nemaran u oblacenju, privedose ga zbog necega u Srebrenici austrougarski zandari, neki Dane i Mane, misleci da je on skitnica. Onda ga puste potsmehujuci mu se, sta ce drugo. Kada je bila velika Svetosavska zabava obicno nemarni Beatovic se pojavi odeven u novom odelu, po poslednjoj beckoj modi, sjakte lakovane cipele na nogama, svi ga gledahu zadivljeni. Sedi on dostojanstveno pored kotarskog predstojnika u Srebrenici, postidjeni panduri zure u njega sa strahopostovanjem. Raspolozena tetka Milena isprica jednu novu salu: neki tunjavko imao u Srebrenici lepuskastu zenu, ali sklonu vanbracnim izletima. Tunjavku to kazu, on pomirljivo prozbori :"Zar opet!?"

Dedina kafana je u glavnoj ulici ispred dzamija, uzivao sam da posmatram bratunackog hodzu koji klanja i peva pri vrhu dzamije, gore visoko nebu pod oblake, vetar nosi njegove grlene reci na nerazumljivom jeziku. Video sam dzamije i u Makedoniji, ali nikad nisam bio tako blizu dzamiji kao sada."Kako se penje tako visoko?"-upitah uctivo postarijeg Muslimana lukavog izraza lica, koji sedi za susednim stolom sa svojim prijateljem i celo vreme prijateljski razgovara sa nama. "Imaju ba stepenice koje idu u krug kroz minaret."-zatapsa me on po ramenima osmehujuci mi se radosno, kao da sam odrastao covek. "Sta odza kaze?"-upitah."Kaze Alah akbar, to ti je na arapskom". "Sta ces biti kada porastes?"- nasmeja se glasno tapsuci me po ramenu. Vec sam navikao da me to pitaju, da bih mu ucinio zadovoljstvo, saleci se rekoh mu veselo :"Bicu odza!". On se nasmeja grohotom prigrlivsi me blago uz sebe: "Pogledaj njegov potiljak, ovaj mali ce biti pravi efendija (naucnik)."

Sa nama za stolom sede dva pokrupnija pravoslavca sa velikim prosedim brkovima, jedan je iz Boljevice, a drugi iz Konjevica. Zagrlili se, sastavili glave, pevaju iz sveg glasa, sve odzvanja, na kraju zavijaju: " I ojojooj!" Nesto se sporeckase, shvatih da se koskaju oko pesme. Ispade da ne pevaju bas na isti nacin. Cuh da je onaj iz Konjevica iz kraja koji nazivaju Ludmer a ovaj drugi iz Boljevice iz kraja koji nazivaju Osat. Kaze Osacaninu Ludmerac:"Vi Osacani ste rogonje, a mi ljuti Ludmerci."

Pitam baku Savu kod kuce zasto Osacane zovu rogonjama? "Jer se u Osatu nosi takva odeca, marame, imaju kape, ko rogovi."

Zatim odosmo preko puta do nekadasnjeg ducana dede Vase. Prodavac je musliman Salcin. Tu je ranije bilo svega i svacega, sveca, duvana, soli, secera, tekstila, svakojakih zanatskih predmeta. Sada na cepenku videh po prvi put sveznjeve raznobojnih biceva.

Vracajuci se sa recice sutradan pored Hakijine kuce, videsmo u dvoristu postavljen sto, stolice, dvoriste sija od cistoce, sede deda Vaso, Hakija, i jedan stariji gospodin u muslimanskoj odeci. "To je bratunacki hodza." -rece tetka Milena. Ne mogu da odvojim oci od njega, sasvim bele kose, neobicno smirenog plemenitog i mudrog lica. Mudrac, zavrsio neke strane velike skole-pomislih.

Razgovaraju:
Hodza:"Alah Svevisnji da nas zastiti da ne dodje do medjusobnih obracuna i pokolja, istorija nas uci. Moramo biti mudri. Ne smijemo dozvoliti da bilo ko izazove kavgu. Ovaj dio Istocne Bosne jos nijesu zahvatile carke, ali gore uz Drinu kod Skelana, Gorazda, i Visegrada ima belaja, Drina nosi leseve."
Deda: "Imamo iskustvo iz Prvog svetskog rata i od ranije. Budimo dobri susedi kao i do sada. Pratimo sta se desava i sprijecimo svaki sukob u zacetku. Ali to ne zavisi od nas, ne vjerujem da mi mozemo bilo sta znacajnije tu uciniti. Sve je to mnogo sire i slozenije, mi smo tu nemocni. Ne samo gore uz Drinu, nego i tamo prema Romaniji je bilo klanja". Deda je jako zabrinut za sudbinu svojih sinova i cerki, zbog neizvesnosti koje donosi rat.
Hakija: "Vrag ne spava. Jer ako iskra sevne, nastace krvoprolice. Sve je u rukama Svevisnjeg, kako on bude odlucio, tako ce i biti."

Pod velikom kruskom cija se lisnata ogromna kupola rasirila nad delom dvorista, okolo kruske seftelije, sede sutradan na serdzadi ( malom cilimu) , deda Vaso i njegov prijatelj Hasan, stariji covek sa nargilama u ustima, vrlo ucen, zvali su ga "efendi Asan"; teferisu, piju kafu sa rahatlukom u tepsiji, pred njima simit, samun, mezetisu i razgovaraju o tome sta ih sve ceka u ovim teskim vremenima."Hairli gazda Vaso, da malo oseirimo ( razmotrimo) budnost i opreznost su nam vala potrebni, da ne bude opet fesata ( sukoba)."- rece Hasan odahnuvsi. "Valahi, bilahi, Alah je svemocan, koliko je Drina pronijela vode, i koliko ce jos proci vode, sta mi mozemo uciniti, nista bolan, insan je slab, sto rece rahmetli ( pokojni) ilumli ( prosveceni) dervis Husein, nema nista dok ne dodje kijamet-dan ( sudnji dan). Alah ce sve da sredi, sucur (hvala Bogu) uzdajmo se u njega!" A onda osmehujuci se vec sada veseliji i sklon sali Hasan spusti nargile na kolena i okrete se dedi smejuci se glasno: "Gazda Vaso, da se malo maskarimo ( saliti se), ovo sto se dogadja sa zenskijem celjadima ti je veliki marifetluk, nema ba vise turcijata, doso cudan zeman, zulum nevernika, ne valja nikako, vase se otkrile odozdo (skratile suknje), a nase i odozdo i odozgo"( misleci na to da su mnoge mulismanke u gradovima vec odbacile i feredze i dimije.)

Edem · 22.07.2008. u 10:12

Uvece u Bratuncu u glavnoj ulici sviraju tamburasi, medju njima mamini rodjaci Beatovici. Svi poustajase i ljubazno i sa uvazavanjem se javise mami.
------------------------------------------------------------- --------------------------------------------------------
Sutradan odosmo u Srebrenicu desetak kilometara udaljenu varosicu u unutrasnjosti Bosne, odakle su Popovici dosli u Bratunac. Srebrenica je duboko zavucena u planine. Tipicna orijentalna kasaba sa visokim postotkom Muslimana i starinskim kucicama. Danas je petak, pijacni dan. Iz okolnih sela se slegli seljaci da prodaju i kupe sto im treba. Majka nas povede do crkve, gde je njen pokojni deda po ocu svestenik sluzio sluzbu, tamo se iza crkve u hladu nalaze njihovi spomenici, sa starinskim, vremenom nagrizlim, ali jos uvek prepoznatljivim slikama urezanim u mermer spomenika. Tu su i spomenici Beatovica, predaka babe Save, koji su dosli u Srebrenicu pocetkom ovoga veka iz Hercegovine, iz sela Zanjevica blizu Gackog.

Baka Savina porodica je zivela visoko u planini Lebrsnik, njeni su takodje vekovima bili svestenici. Pricala je o usovima, jedan rodjak je poginuo, tri dana su busili nagomilani sneg stapovima, kada su ga pronasli bio je mrtav. Jedan drugi srodnik je skoro izgubio oko dok je pekao cicvaru, usijana masa mu prsnu u oko, spasao ga slepila cuveni dalmatinski ocni lekar iz Dubrovnika, povrati mu vid i raniji izgled. Svi Beatovici ga kuju u nebesa. Kada je baka imala sest godina prvi put je sisla na pazarni dan u dolinu u Gacko. Vide neko cudno stvorenje:"Sta je ono majko?""To je svinja!"-objasni joj majka( svinja nema u planini).

Malo dalje, pored jednog mostica stoji cudno obucena zena :"A sta je ono majko ?" " To je bula "( naziv za muslimanske zene.) To je bilo prvi put da je u zivotu videla muslimane( Njih nema u planinini, zive u polju).

Njen otac svestenik je ozenio sina za cerku iz ugledne plemicke crnogorske porodice Socice, svatovi su se vracali sa lepom mladom kroz planine, presretnom ocu naglo pozli, snesose ga sa konja, nasloni se na jednu bukvu i naprasno umre. To je bio infarkt.

U porti srebrenicke crkve mnogo sveta, pravoslavaca i muslimana. Gledam netremice grupu muslimama u slikovitoj muslimanskoj istocnjackoj odeci, neki su sedeli, dok su drugi bili polegali po suvoj travi, jedan od njih dok dise kao da svira svirala, na grlu iznad grkljana mu usadjena gvozdena cev, kazu da je imao neku tesku operaciju grla. Neko rece: "Rak" Cuo sam za ovu neizlecivu bolest , zao mi ga je, njemu su dani izbrojani. Vidim dva gusavca, neko rece: nema joda u vodi. Sretao sam gusave i u Srbiji. Ovi muslimani deluju neobicno, egzoticno, tudjinski, to me potseca na slicnu sliku iz Indije , koju sam video u Sveznanju.

Deda Vaso ima izvanredne odnose sa svima, uziva veliki ugled, ne samo u okolini nego i u mnogim mestima u Srbiji, Bosni, i Sremu gde je odlazio na stocne vasare. Narocito je negovao dobre odnose sa Muslimanima. Imao je obicaj da kaze: "Ja se bavim trgovinom, politika me ne privlaci."

U Prvom svetskom ratu je bio u austrugarskoj vosjci na granici sa Italijom, radio je u kuhinji i nije isao na front. Jednom ga odredise sutradan za front, on se najede presnog krompira, dobi visoku temperaturu, vojni lekari ga oslobodise, ostavise ga za stalno u kuhinji.

Deda Vaso je neobicna licnost. Iako je skrt na recima, vrlo ozbiljan i strog, na svecanostima je umeo da zaigra kolo, ali nikada ga nisam cuo da zapeva. Pred njim bi skoro uvek bio satlik sljivovice, pio je pomalo kada jede, ponekad u drustvu komsija, ali je vrlo retko bio pijan.

Iako smiren i vrlo pragmatican covek jednom davno zamalo nije izgubio zivot. U Bratuncu ga napade jedan Musliman, ubode ga devetnaest puta nozem, deda je preziveo, iako povrede nisu bile tako bezazlene; ipak, njegovo zdravlje nije bilo ozbiljnije osteceno. Nasilnik se pravdao na sudu da je to ucinio, jer mu se navodno deda Vaso smejao. Deda Vaso je imao obicaj da se smeje i kada je bio sam, onda kada se seti necega smesnog. Verovatno ga je ovaj siledzija bio pogresno procenio, ipak , zato ga osudise na nekoliko godina robije.
------------------------------------------------------ ------------------------------------------------------------
Bosnu i Srbiju deli samo jedna reka. Ali su podele nevidljive na prvi pogled, ustvari velike, to su dva sveta. Meni se cini da su u Bosni i ljudi razliciti, pa cak i kuce, drugacije su navike ljudi, cak je moja decija uobrazilja cesto pocinjala da zamislja da je trava u Bosni socnija, da su ovce vece, da je vazduh prozirniji, da su brda drugacija, da golubovi i ptice drugacije gucu i crvkucu. Kada bih odlazio kasnije u Bratunac napustajuci Srbiju i prelazeci u Bosnu, kao da se u meni zavrsavala jedna psihologija a zapocinjala druga. Jednostavno, ja sam pocinjao nov zivot, i zaboravljao svoj stari u Uzovnici, u Srbiji, kao da se u meni ugasi ranije secanje, postojanje, i pocne nesto novo. Slicno je bilo kada sam se vracao iz Bratunca, iz Bosne, cak sam zakljucio kasnije kao adolescent da postoji jedan licni psiholoski problem, da je potrebno da asimilisem harmonicno obe osnovice. To je bio susret dve drzave, dve kulture, razlicitih nacija. (Napomena:Ovaj dualitet je prisutan u meni sve do danasnjih dana.)

Edem · 23.07.2008. u 10:35

h1-Trideseti decembar 1941 g.-Ruska, slovenska siroka dusa

Rusi belogardejci imaju svoje spavaonice u velikom magacinu, gde su naredjani kreveti na sprat, kada je hladno furune usred spavaonica samo bubnjaju. Ispred spavaonica u hodniku su naslagane puske u soskama i lakse i teze naoruzanje.

Najcesce su vrlo cutljivi, vidi se da paze na svaku rec, znaju da na svakom koraku, a mozda i medju njima ima dousnika, ko zna cijih. Kada je toplo vreme leze na travi ispred magacina; dolazili su ponekad i na travnjak ispred naseg stana, uvek su bili vrlo uctivi sa roditeljima. Nekako su utuceni, preplaseni. Kako i ne bi, u tudjoj su zemlji zahvacenoj ratom. Povremeno su umeli da se opuste. Kada nisu na vojnim vezbama, obicno bi igrali tombolu; jedan od belogardejaca bi uzimao plavokosog dvogodisnjeg brata Milica u krilo, milujuci ga po licu i ljubeci po kosi, trazio je od njega da izvlaci brojeve tombole.

Oni malo razgovaraju, mere svaku rec. Valjda ih je rat naucio da treba sto manje govoriti. Ponekad pevaju, ali vrlo tiho, uvek se osvrcuci skoro preplaseno da neko ne naidje; mada Nemci ovde takoreci i ne navracaju.

Jedan od njih jos mlad, on je plavokos, srednjeg rasta i dezmekast, ima izbacene jagodice i kose oci , imao je obicaj da uzme gitaru u ruke i peva. Tada sam prvi put cuo ruske pesme i zavoleo ih zauvek. Nasao sam u njima ljubav, iskrenost i vrlo duboka osecanja. Pevao je cesto jednu pesmu, tiho, i vrlo osecajno: "Vizu nivi, vizu polja, vizu reki i morja, eta ruskaja priroda eta ruskaja zemlja"(Vidim njive, vidim polja, vidim reke i mora, to je ruska priroda, to je ruska zemlja). Zatim je otpevao jednu drugu pesmu o rastanku sa dragom na nekoj dalekoj zeleznickoj stanici zagubljenoj u beskraju Rusije:" Dvadcat pervoga julija, tacno v dvatcat casa, ja na perone, ti v vagone, zadnje prascaj ja kazu tebja". (Dvadesetoga jula, tacno u dvadeset casova, ja sam na peronu, ti si u vagonu, dosao sam da ti kazem poslednje dovidjenja).

Pojavi se raspojasani plavusan, svi su ga u Ljuboviji voleli, jos mladic, zgrabi gitaru i udari u zice, zacu se ostar zvuk prepun penusavih obecanja, iz njih se izli reka gvozdenog optimizma i uzbudjenje, vidi se da je maestro, zamahnu glavom unazad, duga plava kosa mu pala na ramena, deluje kao neki glumac na bini: "Cupcik, cupcik, cupcik zolotije, pojti na katorgu v Sibir, Sibir toze ruskaja zemlja!" ( Cuperak, cuperak zlatne kose, poci u progonstvo u Sibir, Sibir je takodje ruska zemlja)

Postariji belogardejac, izgleda kao pesnik, tuznog lica se obrati pevacu pesme o zeleznickoj stanici:" Rastanak, to je ne samo najtuznija nego i najgluplja stvar na svetu.Volis neku dragu zenu, ona ti je sve u zivotu, i onda ona sedne na voz i ode negde u beskrajnu matusku Rusiju, tamo putuje vozom deset dana, onda sankama kroz beskrajnu tajgu jos toliko, i vise. Nestane zauvek kao da nije ni postojala. I nista ti ne vredi, nikad vise je neces videti. Zivot je smesna stvar. Sad jesmo sutra nismo". Zapeva na kraju tuznu i vrlo upecatljivu pesmu tihim i promuklim glasom, ali vrlo osecajno, pevac je bio prosto ganut: "Sonja, Sonja, tvoi krasivie glaza , ja tak mnoga ljubju tebja Sonja, skolka raz ja ljubil tebja"(*Sonja, Sonja, tvoje divne oci, ja te tako mnogo ljubim, koliko puta sam te ljubio").

Zgrabi flasu sljivovice, poce da pije halapljivo , da zaboravi tugu.

Cela ceta ustade, zapeva tiho :" Pod zvizdam Balkana"( Pod zvezdama Balkana).

Saznao sam da su Rusi vrlo osecajan narod, i da lepo pevaju. I da vole decu.

Edem · 24.07.2008. u 16:58

Postovani citaoci ,

Obavestavam vas da cu krajem jula,i u prvoj polovini avgusta biti na letovanju na Drini.Cim budem u Beogradu nastavicu sa prilozima Sage o..icima.

Dotada sa najboljim zeljama
Tomislav Krsmanovic

Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Početnik

Slične teme