Ljudi će vam najteže oprostiti one pakosti koje su o vama govoril
-
- Popularno:
- Srđan Valjarević - stihovi, pesme...
- Žene više vole blokadere! 😲
- Idete li sutra na vojnu paradu?
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
- Šta znači biti arogantan?
- Jeste li za nabavku francuskih ili...
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
- INVAZIJA NA VENECUELU JE SPREMNA, KREĆU...
- Vojska je uz studente!
- Vučić kritikovao premijera Macuta:...
Tomas Man
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Kada planiramo potomstvo, moramo imati u vidu, da vrline nisu nasledne.
Čovek koji vidi doslednost u stvarima, svakako je mudrac. Čovek koji vidi nedoslednost u stvarima, svakako je humorista
DOBROSTOJECI
Domaćin
- Poruka
- 4.240
Ovakav, lep i probran tekst o Tomas Manu me je baš prijatno iznenadio. Uživao sam čitajući.
Spakovaću sve ovo u jedan PDF, da mogu ponekad opet da pročitam.
Hvala i pozdrav.
Spakovaću sve ovo u jedan PDF, da mogu ponekad opet da pročitam.
Hvala i pozdrav.
Volim sto ti se izbor svideo,hvala na toplim recima!
- Poruka
- 131.170
ŽORŽ BATAJ – NIČE I DR FAUST
Znamo da je Doktor Faustus, poslednji roman Tomasa Mana, u izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao jedan od njegovih prijatelja”, daleko od toga da rasvetljava filozofov lik: on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „S Doktorom Faustusom sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana.
Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina.” Treba, ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz romana samo na shematski način. Tomas Man je nedavno objavio esej gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti.
U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad i od reči do reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti (sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti.Ipak, Niče je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno, srednjoškolske studije u „Kaisersaschern”, koležu sličnom onom u Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke.
Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj, možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika.Tim povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike, Leverkina. Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira – i da, kao i kod Ničea,život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne brine se o moralnim postupcima…; da se dobro ovde isključivo naziva „cveće zla”. Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, rezlikuju.
Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito, Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno, predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana); Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je, međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt sinovca, veoma malog deteta… Ali uopšteno, pederastija je neprestano bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka – koji je još bedniji – suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim, istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega je vezan ugovorom.Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na legendrani lik. Naslov romana upućuje na poslednje – i najdramatičnije – od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj potonji stavi kao nastavak Dr Fausta.Posle paralelizma koji je otkrio Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji… s najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volkbuch iz 1587. godine. „Ne samo što je”, kaže nam ona, „poslednje muzičarovo delo neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin, poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka”; i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne čulno uređenje zvukova…Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije napustilo.” To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora prevazići.Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se”, kaže, „o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan Niče, jedan Dostojevski.” Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ ‘čin’ pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu”.. Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra”, kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim ‘Očvrsnite!’ i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla…” Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen.” Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije.”
Znamo da je Doktor Faustus, poslednji roman Tomasa Mana, u izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao jedan od njegovih prijatelja”, daleko od toga da rasvetljava filozofov lik: on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „S Doktorom Faustusom sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana.
Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina.” Treba, ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz romana samo na shematski način. Tomas Man je nedavno objavio esej gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti.
U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad i od reči do reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti (sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti.Ipak, Niče je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno, srednjoškolske studije u „Kaisersaschern”, koležu sličnom onom u Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke.
Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj, možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika.Tim povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike, Leverkina. Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira – i da, kao i kod Ničea,život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne brine se o moralnim postupcima…; da se dobro ovde isključivo naziva „cveće zla”. Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, rezlikuju.
Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito, Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno, predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana); Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je, međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt sinovca, veoma malog deteta… Ali uopšteno, pederastija je neprestano bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka – koji je još bedniji – suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim, istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega je vezan ugovorom.Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na legendrani lik. Naslov romana upućuje na poslednje – i najdramatičnije – od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj potonji stavi kao nastavak Dr Fausta.Posle paralelizma koji je otkrio Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji… s najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volkbuch iz 1587. godine. „Ne samo što je”, kaže nam ona, „poslednje muzičarovo delo neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin, poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka”; i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne čulno uređenje zvukova…Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije napustilo.” To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora prevazići.Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se”, kaže, „o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan Niče, jedan Dostojevski.” Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ ‘čin’ pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu”.. Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra”, kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim ‘Očvrsnite!’ i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla…” Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen.” Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije.”
DOBROSTOJECI
Domaćin
- Poruka
- 4.240
Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ ‘čin’ pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu”.. Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra”, kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim ‘Očvrsnite!’ i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla…” Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen.” Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije.”
Ovo je baš , onako, nekako van svakog oblika i klišea i istovremeno fantastično. Prevodiocu sa nemačkog i autoru ovog priloga - svaka čast !
Ovo je baš , onako, nekako van svakog oblika i klišea i istovremeno fantastično. Prevodiocu sa nemačkog i autoru ovog priloga - svaka čast !
Mnogi ljudi imaju besmislen život. Kao da su u nekom polusnu, čak i onda kada rade nešto za šta misle da im je važno. To je zbog toga što jure za pogrešnim stvarima. Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.
Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija … O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja.
Razum je glup pred smrću, jer on nije ništa drugo nego vrlina, a smrt je sloboda, bezobzirnost i požuda.
Ljubav je izvod iz strasti.
- Poruka
- 131.170
Rastući sâm (jer sestra moja Olimpija bila je starija od mene nekoliko godina), imao sam naklonost prema neobičnim i ćudljivim zanimanjima, za šta ću odmah navesti dva primera. Prvo, na kapriciozam način naspelo mi je da sam na sebi vežbam i studiram snagu ljudske volje, tu snagu tajanstvenu i kadru da izazove često natprirodna dejstva. Poznato je da su zenice očne u svojim pokretima, koji se sastoje od sužavanja i širenja, zavisne od snage svetlosti koja na njih pada. A ja sam bio uvrteo u glavu da to nehotično kretanje samovoljnih mišića podvrgnem uticaju svoje volje. Stojeći pred ogledalom i trudeći se da isključim svaku drugu misao, prikupljao sam svu svoju unutrašnju snagu da bih naredio zenicama da se po mojoj volji skupljaju ili šire, i moje uporne vežbe behu, ja u to uveravam, stvarno krunisane uspehom. Iz početka, usled unutrašnjeg naprezanja od kojeg mi je izbijao znoj i menjala mi se boja, moje zenice počele su samo nepravilno da se trzaju; ali docnije, stvarno je od moje volje zavisilo da ih suzim u malecne tačkice ili da ih raširim u krupne, crne, sjajne krugove, a zadovoljstvo koje mi je pružao taj uspeh bilo je takvo da se čovek od njega skoro uplaši, i praćeno jezom pred tajnama ljudske prirode.
Ispovesti varalice Feliksa Krula
Ispovesti varalice Feliksa Krula
Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo glupo i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da dise samo nekoliko metara nad morem, najednom popeo u te ekstremne predele, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi.” (Tomas Man – „Čarobni breg”)
„Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji. Ali takođe, budi i suprotno: perverziju, zabranjeno i apsurdno.” (Tomas Man)
„Zbogom, Hasne Kastorpe, bezazleno siroče života! Tvoja je istorija završena. Ispričali smo je do kraja. Nije bila ni kratka ni duga, bila je to jedna hermetička istorija.” („Čarobni breg”)
„I gospodin Setembrini nastavi da sa toplinom govori o idejama ove svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje… obezbediti masonima moć da odlučuju o sudbini sveta. On uzgred pokaza pisma koja je po ovom pitanju primio od stranih masonskih veličina, svojeručno pismo Velikog Majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, 33°, i poče da objašnjava projekat po kojem će veštački jezik esperanto postati univerzalni jezik Lige. U svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike… i procenjivao izglede revulicionarne republikanske misli u svojoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji… Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i ulaze u poslednju fazu. Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.” („Čarobni breg”)
- Poruka
- 131.170
»Pa ja nikad nisam pušio«, odgovori Joahim. »Zašto bih baš ovde pušio.«
»To ne razumem«, reče Hans Kastorp. »Ne razumem kako neko može da ne puši, — on se tako reći lišava onog što je najbolje u životu, a svakako sasvim izvanrednog zadovoljstva! Čim se probudim raduje me što ću preko dana moći da pušim, i dok jedem imam istu misao, štaviše mogu reći da ja upravo samo zato jedem da bih mogao da pušim, iako time, naravno, malo preterujem. Ali dan bez duvana, to bi za mene bio vrhunac bljutavosti, potpuno prazan i otužan dan, i kad bih izjutra sebi morao da kažem: danas nema pušenja — čini mi se da ne bih imao hrabrosti da ustanem, veruj mi da bih ostao u postelji. Vidiš, kad čovek ima cigaru koja dobro gori —dabogme da ne sme da bude probušena, ili da rđavo vuče, to je u najvećoj meri neprijatno — hoću da kažem: kad čovek ima dobru cigaru, onda je prosto zbrinut, ne može mu se bukvalno ništa dogoditi. To je upravo isto tako kao kad čovek leži na morskoj obali, onda on prosto leži kraj mora i ne treba mu ništa više, zar ne, ni rad ni zabava... Hvala bogu, puši se po celom svetu, to zadovoljstvo, koliko znam, nigde nije nepoznato, pa ma kuda udes bacio čoveka. Čak i istraživači polarnih oblasti bogato se snabdeju duvanom za svoj naporan put, i to mi se uvek sviđalo kad sam čitao. Jer čoveku može da ide vrlo rđavo, — pretpostavimo da sam ja u nekom bednom stanju, ali dok bih imao cigaru, sve bih izdržao, to znam; ona bi mi pomogla da sve savladam.«
Čarobni breg
»To ne razumem«, reče Hans Kastorp. »Ne razumem kako neko može da ne puši, — on se tako reći lišava onog što je najbolje u životu, a svakako sasvim izvanrednog zadovoljstva! Čim se probudim raduje me što ću preko dana moći da pušim, i dok jedem imam istu misao, štaviše mogu reći da ja upravo samo zato jedem da bih mogao da pušim, iako time, naravno, malo preterujem. Ali dan bez duvana, to bi za mene bio vrhunac bljutavosti, potpuno prazan i otužan dan, i kad bih izjutra sebi morao da kažem: danas nema pušenja — čini mi se da ne bih imao hrabrosti da ustanem, veruj mi da bih ostao u postelji. Vidiš, kad čovek ima cigaru koja dobro gori —dabogme da ne sme da bude probušena, ili da rđavo vuče, to je u najvećoj meri neprijatno — hoću da kažem: kad čovek ima dobru cigaru, onda je prosto zbrinut, ne može mu se bukvalno ništa dogoditi. To je upravo isto tako kao kad čovek leži na morskoj obali, onda on prosto leži kraj mora i ne treba mu ništa više, zar ne, ni rad ni zabava... Hvala bogu, puši se po celom svetu, to zadovoljstvo, koliko znam, nigde nije nepoznato, pa ma kuda udes bacio čoveka. Čak i istraživači polarnih oblasti bogato se snabdeju duvanom za svoj naporan put, i to mi se uvek sviđalo kad sam čitao. Jer čoveku može da ide vrlo rđavo, — pretpostavimo da sam ja u nekom bednom stanju, ali dok bih imao cigaru, sve bih izdržao, to znam; ona bi mi pomogla da sve savladam.«
Čarobni breg
"Ne, Klavdija, ti i sama znaš da to što kažeš nije istina, i ti to kažeš bez ubeđenja. Vatra moga tela i lupanje moga iznurenog srca i drhtanja mojih udova, to je suprotno od incidenta, jer to nije ništa druto-...-ništa drugo do moja ljubav prema tebi, da, ta ljubav koja me je obuzela kad su me tvoje oči ugledale, ili tačnije, koju sam poznao kad sam poznao tebe - i bez svake sumnje da me je baš ta ljubav dovela ovamo...
Kakva ludost!
O, pa ljubav nije ništa ako nije ludost, ako nije nešto bezumno, zabranjeno i ako nije pustolovina u zlu. U protivnom to je samo prijatna banalnost, zgodna da se od nje u ravnici prave bezazlene pesmice. A što se tiče onoga da sam te poznao i da sam poznao moju ljubav prema tebi - da, to je tačno, ja sam te već jednom poznavao, davno, tebe i tvoje divne kose oči i tvoja usta i tvoj glas kojim govoriš - poznavao već jednom, kad sam bio gimnazist, a zatražo sam od tebe olovku da bih se najzad i zvanično upoznao s tobom , jer ja sam te bezumno voleo, i otud, bez sumnje, od te moje stare ljubavi prema tebi, ostali su mi ožiljci koje je Berens našao i koji pokazuju da sam nekad bio bolestan...
"Volim te,...voleo sam te oduvek, jer ti si Ti moga života, moj san, moj udes, moja čežnja, moja večita želja...
Dosta, dosta!...Kad bi te samo čuli tvoji vaspitači...
Briga me za njih, baš me briga za sve te Kardučije i rečitu republiku i napredak čovečanstva u vremenu, - jer ja te volim!!!
Kakva ludost!
O, pa ljubav nije ništa ako nije ludost, ako nije nešto bezumno, zabranjeno i ako nije pustolovina u zlu. U protivnom to je samo prijatna banalnost, zgodna da se od nje u ravnici prave bezazlene pesmice. A što se tiče onoga da sam te poznao i da sam poznao moju ljubav prema tebi - da, to je tačno, ja sam te već jednom poznavao, davno, tebe i tvoje divne kose oči i tvoja usta i tvoj glas kojim govoriš - poznavao već jednom, kad sam bio gimnazist, a zatražo sam od tebe olovku da bih se najzad i zvanično upoznao s tobom , jer ja sam te bezumno voleo, i otud, bez sumnje, od te moje stare ljubavi prema tebi, ostali su mi ožiljci koje je Berens našao i koji pokazuju da sam nekad bio bolestan...
"Volim te,...voleo sam te oduvek, jer ti si Ti moga života, moj san, moj udes, moja čežnja, moja večita želja...
Dosta, dosta!...Kad bi te samo čuli tvoji vaspitači...
Briga me za njih, baš me briga za sve te Kardučije i rečitu republiku i napredak čovečanstva u vremenu, - jer ja te volim!!!
.. Jer lepota, Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikada može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili naprotiv, veruješ (a ja ti dopuštam da sam odlučiš) da je to opasno- umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; pa čak iako smo junaci svoje vrste i čedni ratnici, mi smo kao žene, jer strast je naše uzdizanje, a naša čežnja mora ostati ljubav- to je naša slast i naša sramota.... "
"Smrt u Veneciji" Tomas Man
"Smrt u Veneciji" Tomas Man
Шта је време? - Тајна - нематеријална и свемоћна.Услов света појава; кретање повезано и помешано са постојањем тела у простору и њиховим кретањем. Али, зар не би било времена да нема кретања? Ни кретања да нема времена? Упитај се само! Је ли време функција простора? Или обратно? Или су обоје идентични? Добро се припитај! Време је активно, оно има глаголско својство, оно "уроди плодом". Каквим плодом? Променом! Сада није тада, овде није тамо, јер између једног и другог лежи кретање. Али пошто је кретање, којим се мери време, кружно и у себи затворено, онда такво кретање и такву промену можемо готово с истим правом сматрати као мир и непокретност; јер се тада стално понавља у сада, тамо у овде. Пошто, даље, коначно време и ограничени простор ни уз најочајније напрезање човек не може себи да представи, он је одлучио да време и простор "замишља" као вечне и бесконачне, сматрајући очевидно да ово полази за руком, ако не и сасвим добро, ипак нешто боље. Али зар ово увођење вечног и бесконачног, са гледишта логике и рачунице, не значи уништење свега ограниченог и коначног, њихово релативно свођење на нулу? Да ли је у вечном могуће низање једног за другим, а у бесконачном постојање једног поред другог? Ако по нужди прихватимо вечно и бесконачно, како се с тиме слажу појмови: удаљеност, покрет, промена, па и само постојање ограничених тела у свемиру? То се сакакако припитај!
Томас Ман - Чаробни Брег
Томас Ман - Чаробни Брег
Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se
ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah,
pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to
potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim
zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi,
dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna,
samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom
se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u
mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija
magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim
izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet
javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?
Carobni breg
ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah,
pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to
potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim
zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi,
dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna,
samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom
se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u
mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija
magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim
izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet
javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?
Carobni breg
Šta je život? Niko to nije znao. On je sebe bio svestan, nesumnjivo, čim je postao život, ali sam nije znao šta je.
Svest kao senzibilnost budila se, nesumnjivo, do izvesnog stepena već u najnižim, najprimitivnijim oblicima života, prvu pojavu svesnih zbivanja nemoguće je vezati za bilo kakvu tačku njegove opšte ili individualne istorije, samu svest usloviti, recimo, postojanjem nervnog sistema. Najniži životinjski oblici nemaju nervni sistem, da i ne govorimo o velikom mozgu, pa ipak se niko ne usuđuje da im odrekne sposobnost da osećaju nadražaj. Sem toga život se može opiti, baš sam život, ne samo naročiti organi osetljivosti koje je izgradio, ne samo živci. Privremeno se može ukloniti nadražljivost svake žive materije, kako u biljnom tako i u životinjskom svetu, pomoću hloroforma, hloralnog hidrata ili morfijuma mogu se narkotizirati jaja i semeglavci. Prema tome, svest o sebi je prosto funkcija organske materije podešene da živi, i na višem stupnju ta funkcija se obrće protiv samog njenog nosioca, postaje težnja da se dokuči i razjasni taj fenomen – težnja života da sazna sebe, puna nade i bez ikakve nade, rivenje prirode u samu sebe, u krajnjoj liniji uzaludna težnja, pošto se priroda ne može sadržati u saznanju, pošto život, na kraju krajeva, ne može da prisluškuje samog sebe.
Šta je život? Niko to nije znao. Nikome nije poznat onaj prirodni trenutak u kome nastaje i kad se užiže. Počevši od trenutka ništa u oblasti života nije neposredno, bez uzroka, ili sa nedovoljno uzroka, ali sam život izgleda neposredan, bez uzroka.“
Tomas Man – Čarobni Breg (odlomak)
Svest kao senzibilnost budila se, nesumnjivo, do izvesnog stepena već u najnižim, najprimitivnijim oblicima života, prvu pojavu svesnih zbivanja nemoguće je vezati za bilo kakvu tačku njegove opšte ili individualne istorije, samu svest usloviti, recimo, postojanjem nervnog sistema. Najniži životinjski oblici nemaju nervni sistem, da i ne govorimo o velikom mozgu, pa ipak se niko ne usuđuje da im odrekne sposobnost da osećaju nadražaj. Sem toga život se može opiti, baš sam život, ne samo naročiti organi osetljivosti koje je izgradio, ne samo živci. Privremeno se može ukloniti nadražljivost svake žive materije, kako u biljnom tako i u životinjskom svetu, pomoću hloroforma, hloralnog hidrata ili morfijuma mogu se narkotizirati jaja i semeglavci. Prema tome, svest o sebi je prosto funkcija organske materije podešene da živi, i na višem stupnju ta funkcija se obrće protiv samog njenog nosioca, postaje težnja da se dokuči i razjasni taj fenomen – težnja života da sazna sebe, puna nade i bez ikakve nade, rivenje prirode u samu sebe, u krajnjoj liniji uzaludna težnja, pošto se priroda ne može sadržati u saznanju, pošto život, na kraju krajeva, ne može da prisluškuje samog sebe.
Šta je život? Niko to nije znao. Nikome nije poznat onaj prirodni trenutak u kome nastaje i kad se užiže. Počevši od trenutka ništa u oblasti života nije neposredno, bez uzroka, ili sa nedovoljno uzroka, ali sam život izgleda neposredan, bez uzroka.“
Tomas Man – Čarobni Breg (odlomak)
Onaj ko voli više je inferioran i mora da pati. (Tomas Man)
- Poruka
- 13.394
Da li je Tomas Man bio veliki pisac?
- Poruka
- 131.170
Dubok je studenac prošlosti. Ne bi li ga trebalo nazvati bezdanim? I to, naime, čak i onda, a možda baš i onda, kada je reč samo i jedino o ljudskom biću, o njegovoj prošlosti: o onom zagonetnom biću koje uključuje naše sopstveno prirodno čulno i natprirodno jadno postojanje i čija tajna, sasvim razumljivo, čini početak i kraj svekolikog našeg zborenja i umovanja, dajući svakom zborenju obeležje neumoljivosti i strasnosti, a svakom umovanju obeležje usrdnosti. A upravo se onda dešava da nam se, što dublje kopamo, što dublje prodiremo i dopiremo u podzemni svet prošlosti, počeci ljudskoga, njegove povesti, njegove kulture, predočavaju kao sasvim neizmerljivi, te pred našim viskom, odmotavali ga i spuštali do bilo koje pustolovne vremenske dubine, uvek nanovo i sve dalje uzmiču u bezdano. Sasvim tačno rečeno je ovde „nanovo i sve dalje”; jer, područje neistraživog i nedokučivog tera sa našom istraživačkom priležnošću neku vrstu šege: ono joj pruža i nudi prividne oslonce i ciljeve, iza kojih se, kada su dosegnuti, otkrivaju nove deonice prošlosti, baš kao što se to dešava šetaču na morskoj obali, koji nikako da stigne na kraj svog puta jer ga iza svake kulise od peščane dine koju je osvojio mame nova prostranstva ka novim uzvišenjima.
Josif i njegova braća
Josif i njegova braća
