Tomas Ligoti

[Baudrillard]

Tomas Ligoti (engl. Thomas Ligotti, rođen 9. jula 1953. u Detroitu, Mičigen, SAD) je američki pisac pretežno kratke proze horor žanra, dok S. T. Džoši njegovu prozu naziva filozofskim hororom. U svojim proznim i ne-proznim delima, Ligoti je prepoznatljiv prema svom pesimističnom i nihilističnom svetonazoru.

Remzi Kembel Ligotija smatra apsolutnim majstorom natprirodne strave i jezovite proze.

Tomas Ligoti rođen je 9. jula 1953. godine u Detroitu (Mičigen, SAD). Studirao je engleski jezik i književnost na Državnom Univerzitetu Vejn, ali je, pritom, pohađao i brojne kurseve iz oblasti muzike i filozofije. Kako su mu studije poslužile da utaži intelektualnu glad, studirao je šest godina. Diplomirao je 1978. godine.

Kad je u pitanju književnost, sve što je želeo da sazna o književnosti, naučio je u univerzitetskoj biblioteci. Naročito su ga privlačili pisci i pokreti koji su odražavali njegov pogled na svet: dekadenti i simbolisti, dadaisti i nadrealisti, morbidni i pesimistični pisci svih naroda i kultura. Pre fakultetskih studija nije bio naročito posvećen čitanju, ali je već kao tinejdžer imao oformljenu ličnost i negativan odnos prema svetu i životu.

U dečaštvu, koje je proveo u katoličkoj školi, voleo je horor filmove, ali je postojanje književnosti strave otkrio relativno kasno, kad je 1971. godine naišao na džepno izdanje romana Ukleta kuća na brdu Širli Džekson, koji je poznavao samo kao predložak za čuveni horor film. Nedugo zatim, naišao je na zbirku priča Artura Makena, pisca koji mu se naročito dopao. Prekretnica je nastupila kad je nabavio antologiju priča Hauarda Filipsa Lavkrafta, u kojem je pronašao srodnu dušu, sličnog temperamenta i svetonazora.

Delo:

Prvu zbirku priča, kod malog izdavača, u tiražu od 300 primeraka, Ligoti je objavio 1985. godine, pod naslovom Pesme Mrtvog Sanjara. Premda skromna u smislu plasmana, ova knjiga može se pohvaliti predgovorom Remzija Kembela, jednog od najhvaljenijih savremenih pisaca horora. Revidirano i prošireno izdanje prve Ligotijeve zbirke izašlo je 1990. u Engleskoj, a u Americi je kod velikog izdavača dobilo izdanje u tvrdom, a potom i u masovnom, mekom povezu 1991. godine.

Godine 1991. izlazi i Ligotijeva druga zbirka priča, Pisar tame: životi i dela, kod istog izdavača. Ova zbirka, kao i priča Poslednja arlekinova gozba, bile su nominovane za Svetsku nagradu za fantastiku, ali je nisu dobile.

Ligotijeva treća zbirka, Noćni dnevnik, pojavljuje se 1994, dok iste godine izlazi i nešto opskurnija zbirka sačinjena od minijatura u kojima se razrađuju i reinterpretiraju čuveni gotski i horor junaci i motivi, pod naslovom Mučno vaskrsenje Viktora Frankenštajna i druge gotske priče. Neke od ovih minijatura bile su deo prvog izdanja Pesama mrtvog sanjara, a izbačene su iz kasnijih. Sa ovom knjigom počinje trend Ligotija kao kultnog pisca, sa posebnim tretmanom, posebnom distribucijom - i posebnom cenom.

Najznačajnija i najvrednija knjiga Ligotijevih priča ikada objavljena je, zapravo, omnibus Fabrika košmara iz 1996. godine. Sadržaj čine skoro sve priče iz njegove tri zbirke, kojima je dodato šest naslova dotad neobjavljenih u knjiškom obliku. Ukupno četrdeset pet priča u obimnoj knjizi, kod velikog izdavača i sa predgovorom tada popularne spisateljice Popi Z. Brajt, praktično se može smatrati neprevaziđenim izborom njegovih najboljih dela. Nažalost, Ligoti nakon nje nije napisao mnogo toga novog.

Bibliografija na srpskom jeziku:

U časopisu Monolit br. 9, koji je uredio Oto Oltvanji, a koji je izdao Flamarion iz Beograda, 1995. godine, izašla je Ligotijeva priča Poslednja arlekinova gozba, u prevodu Jasne Martinović.

Izdavačka kuća Booka iz Beograda je 2014. godine objavila jedini roman Tomasa Ligotija, Nedovršeni posao, u prevodu Gorana Skrobonje. U istoj knjizi, objavljene su i priče Imam poseban plan za ovaj svet i Mreža košmara.

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada je 2017. godine objavilo Ligotijevu drugu zbirku priča, Pisar tame: životi i dela, u prevodu Save Kuzmanovića. Zbirku je ilustrovao Ivica Stevanović, a Ligotijev esej Utehe u užasu preveo dr Dejan Ognjanović, koji je, ujedno, napisao i stručni pogovor pod naslovom: Tomas Ligoti: Iz dubine najcrnjeg ambisa. Treću zbirku pripovedaka, pod naslovom Dnevnik noći, Orfelin izdavaštvo publikovalo je 2019, dok je četvrtu, Teatro Grottesco, publikovalo 2021. godine.

Nagrade:

1982. godine, od Organizacije niskotiražnih pisaca i umetnika, za priču Hemičar.
1996. godine, za zbirku Fabrika užasa, Nagrada Brem Stoker.
1996. godine, za priču Crvena kula, Nagrada Brem Stoker.
1996. godine, za zbirku Fabrika košmara, Britanska nagrada za fantastiku.
2002. godine, za roman Nedovršeni posao, Nagrada Brem Stoker.
2002. godine, za roman Nedovršeni posao, Nagrada Međunarodnog udruženja za horor.

Vikipedija

 

[Baudrillard]

LIGOTI ZA POČETNIKE

Kada kažemo horor, većini čitalaca će verovatno prva asocijacija biti visoko tiražni autori kao što su Stiven King ili Klajv Barker. Za druge horor klasici Hauard Filips Lavkraft i Edgar Alan Po, a za pojedine Robert Ejkman. I moderni majstor T.E.D Klajn.
Ime Tomasa Ligotija, američkog pisca horora, i pored kultnog statusa koji on kao autor uživa ostaje nepoznatno. I pored značaja i iako su na srpski jezik do sad prevedene dve knjige priča i jedini do sad objavljeni Ligotijev roman ,,Nedovršeni posao’’ može se desiti da imate problem da pronađete sagovornika za razgovor sa temom ,,Ligoti’’.
Razlog tome treba tražiti u relativnoj hermetičnosti Ligotija kao autora, njegovim idejama i stilskim rešenjima kojim barata. Kod njega nema (previše) krvi i brutalnog nasilja, nema jednostavnih, svima prihvatljivih rešenja i srećnih krajeva, a strava izvire iz nepoznatog i nedokučivog, koje je nemoguće razumeti i objasniti i kad ono stupi pred nas. Pa ipak, ako čitalac prevlada početne teškoće, susrešće se sa možda najboljim (živim) piscem horora – koji je već sad, sa nevelikim opusom, uspeo da izbori za sebe status klasika.
Težnja ovog članka je da se široj čitalačkoj publici bar odškrinu vrata ka Ligotijevim delima, ukazivanjem na neke od njegovih najboljih priča, mesta i stvorenja koje je stvorilo njegovo pero.
Pa krenimo na ovaj mračan put.

Tsalal

Kao što u centru Lavkraftovog univerzuma vreba bog – idiot Azatot, tako se u središtu Ligotijevog mračnog kosmosa, nalazi demonski demijurg – Tsalal. On, za razliku od nekih sličnih monstruma iz pera drugih majstora horora, nije sam po sebi pretnja postojanju – on je, naprotiv, sila koja se nalazi iza svega. Još gore, nagovešteno je da je on mračni deo svakog bića, a da je naša ličnost tek njegova maska. Kada u priči ,,Tsalal’’, sekta koju predvodi prečasni Manis, izvrši hibris i na svet dođe dete čiji je pravi ,,otac“ Tsalal, taj događaj je ništa drugo do ubrzavanje neminovnog – utapanja svega što postoji u Tsalala. Čak ni ritual u napuštenom i od Tsalala izvitoperenom gradu Mokstonu, koji zahteva žrtvu, ne donosi razrešenje. Kraj onog što se zove postojanje samo je odložen, do daljnjeg. Tsalal se pojavljuje i u drugim Ligotijevim pričama i romanu ,,Nedovršen posao’’.

Miroko

Izmišljeni gradić koji je deo Ligotijeve izmaštane geografije. Naizgled običan američki grad, dokazuje onu izreku da nije sve kao što izgleda. Naime, Miroko u sebi krije mračni, gnostički kult, čiji sledbenici nose kostime zloćudnih klovnova i koji već nebrojeno godina ponavlja drevni ritual.
Po svojoj mračnoj i turobnoj atmosferi Miroko se može uporediti još jedino sa Lavkraftovim Insmutom.

,,Nedovršen posao’’

Jedini Ligotijev roman, ,,Nedovršeni posao’’ predstavlja Ligotijev zaokret ka korporativnom hororu. Kada glavnom junaku Frenku, kolege nameste otkaz, a potom izvrše atak na njegov život, on, zaglavljen u limbu između života i smrti, uz pomoć Tsalala kreće na put osvete koji će ga odvesti na neočekivano odredište. Možda najpristupačnije Ligotijevo delo, ,,Nedovršen posao’’ otelotvoruje želje mnogih zaposlenih, večito u grču od otkaza i krađe intalektualne svojine.

Prečasni Manis

Junak kratke priče ,,Vizantijska biblioteka’’, prečasni Manis je mnogo više od običnog sveštenika. Okultista i poznavalac mračnih sila, on ima pristup znanjima zabranjene Vizantijske biblioteke. Međutim, njegovo kratko poznanstvo sa glavnim junakom ,,Vizantijske biblioteke’’ dovodi do njegovog pada. Zbog kršenja pravila demonske biblioteke, Manis postaje plan nevidljivih entiteta.

Poslednja Arlekinova gozba

Možda najpoznatija Ligotijeva priča, ,,Poslednja Arlekinova gozba’’ predstavlja klasik horor žanra. Glavni junak, podstaknut intelektualnom radoznalošću odlazi u već pomenuti gradić Miroko, ne bi li iz prve ruke posmatrao klovnovski festival. To putovanje se pretvara u svojevrsni put na kraj noći, posle kojeg više ništa ne može biti isto – znanje koje stiče u kontaktu sa zlim klovnovskim kultom, menja pripovedača i odvodi ga ka krajnje neizvesnom kraju koji ostaje uvijen u misteriju.

Stefan Brezar

 

[Baudrillard]

ZLA SUŠTINA POSTOJANJA – “PISAR TAME” TOMASA LIGOTIJA

Tomas Ligoti (1953) piše isključivo horor, i među ljubiteljima književnosti strave ima kultni status. Njegovu prozu nazivaju i filozofskim hororom, a koreni njegove poetike nalaze se u stvaralaštvu pisaca kao što su Lavkraft, Po, Maken i Blekvud, premda ga često porede i sa evropskim piscima sumornog pogleda na svet čija dela ne pripadaju žanru, kao što su Franc Kafka, Tomas Bernhard i Bruno Šulc. Počevši od 1985, objavio je pet zbirki priča, i jedan kratki roman, Nedovršeni posao (2002) (prva njegova knjiga koja je bila prevedena na srpski – Booka, 2014), kao i esejističko-filozofsku knjigu „Zavera protiv ljudske rase“. Od ove godine, čitaoci imaju priliku da na našem jeziku, u izdanju novosadskog Orfelina, čitaju i Ligotijevu drugu zbirku priča, „Pisar tame“, koja je u originalu objavljena 1991.

Ligotijev ekstremni nihilizam jedno je od glavnih obeležja njegove proze. Njegovi filozofski pogledi oslanjaju se, u osnovi, na budistička uverenja o tome da je materijalni svet iluzija, koja skriva pravu istinu, i gnostički stav da svet u kojem živimo prožimaju prvenstveno patnja i zlo, jer je, jednostavno, takav stvoren. Međutim, što je još važnije, ove priče strave napisane su poetično, uz dosta brige o atmosferi i vrlo upečatljivim košmarnim ambijentima, a njihova vrhunska sugestivnost govori o dubini uverenja sa kojom Ligoti seda pred prazan papir (odnosno ekran) i proživljenosti užasa koje opisuje. Sve je ovo u neraskidivoj vezi sa njegovim ličnim negativnim stavom prema životu u načelu, koji je razvio još kao mladić, a dakako i sa zdravstvenim problemima koji Ligotija takođe opterećuju još od tinejdžerskih dana (depresija, panično-anksiozni poremećaj, agorafobija, anhedonija)…

Opsesivna tema, koju ćemo zateći u većini priča poteklih iz pera „pisara tame“ jesu skrivena znanja o zlokobnoj suštini koja se nalazi iza svega što ljudi percipiraju kao sopstvenu stvarnost, to jest svet u kojem žive. Reč je, dakle, o najdubljim i najsveobuhvatnijim znanjima, čije otkrivanje kod Ligotija neizostavno dovodi do užasavajućih posledica.

U priči „Neteskurijel“ protagonista se susreće sa činjenicama o drevnoj sekti, čiji su članovi, istrajavajući u svojim duhovnim praksama, shvatili da je njihov panteizam zapravo pandemonizam, kada su otkrili postojanje pandemonskog boga po kojem priča i nosi ime: „sve na ovom svetu samo je maska za najodvratnije, čisto zlo, koje je ublaženo jedino našom nesposobnošću da ga kao takvo vidimo“. Na kraju, čak ni upoznavanje sa ovom zaboravljenom, skrivenom pričom, i to iz treće ruke, putem jednog pisma, nije moglo da ne bude pogubno za glavnog junaka…

U najdužoj, i jednoj od najboljih priča u zbirci, „Poslednja arlekinova gozba“, antropološko istraživanje o festivalu klovnova u zabačenom gradiću dovešće pripovedača do otkrića o sekti čiji se članovi pretvaraju u džinovske crve, u toku sablasnog rituala, kao i do potresne spoznaje o samom sebi.

Naravno, kao i kod Lavkrafta, Ligotijevi likovi ne dolaze do otkrića slučajno. Oni su uglavnom zanesenjaci, koji gaje sklonost ka neobičnom, puni znatiželje, uvek obeleženi nekom ličnom osobinom koja ih preporučuje za put u srce stravičnih tajni. Čak i kada od užasnih entiteta i prizora uspevaju da pobegnu bez ikakvih sukoba, kao u odličnoj „Poslednjoj arleknovoj gozbi“, Ligotijeve ličnosti nisupuki posmatrači. Ovo se, osim kod „Arlekina“, vrlo jasno vidi u još jednoj odličnoj priči: „Snevanje u Nortaunu“. U njoj, pripovedač posmatra i prati napredovanje svog cimera u ezoteričnim aktivnostima, sve dok ovaj on ne ode u drugu dimenziju, „zonu“, nekakvo više stanje bivstvovanja, kojem teže članovi sekte kojoj se priključio:

Prva rečenica glasi: „Ima onih koji za svoju zlu kob zahtevaju svedoke“, sugerišući da je cimerubio potreban svedok za njegov izopačeni ezoterijski razvoj. Ipak, evo kako pripovedač promišlja o sebi na kraju: „Zapravo, ja sam parazit koji živi od bolesti koja je njih pogodila, dok ja ostajem imun. Uloga koju igram je uloga voajera. Jer u mojoj je moći da ih spasem. Samo kad bih bio potaknut da to učinim, ja bih im mogao pružiti ruku dok se nadnose nad provalijom. Mogu samo da se zapitam, dakle, kakvo li je to oboljenje od kog patim da, poput nekog izopačenog božanstva, odlučujem da im dopustim da padnu.“ Posmatrač, zaista, ne bi ni postao posmatrač da mu ta vrsta nadopunjavanja sa žrtvama užasa nije potrebna.

Specifična su i mesta na kojima se priče odigravaju: ona su skrovita, tajna, prašnjava, u stanju raspadanja. Poprišta zapleta su zabačeni gradovi puni čudnih stanovnika; naizgled napušteni, oronuli bioskopi; zapušteni tavani – mesta koja skrivaju užase nepojmljive onima koji su dublje ukorenjeni u „običnost“ i „normalnost“ svakodnevice.

Jedan od najupečatljivijih opisa lokacije u ovoj zbirci nalazi se u priči „Noćna škola“. Evo kojim rečima Ligoti moćno i poetično približava izgled (i više od izgleda!) škole u kojoj se noću odigravaju krajnje neobična predavanja:

„Teško je bilo i zamisliti da je ovo mesto uopšte sagrađeno na neki uobičajeni način. Bilo je daleko lakše prizvati neku čudesnu legendu o tome kako ju je podiglo ortačko društvo demona tokom neprekidne noći davno prošlih dana, a građu za nju su kraduckali iz drugih konstrukcija, koje su sve bile počivše: iz uništenih fabrika, opustošenih mauzoleja, napuštenih sirotišta, zatvora koji se već dugo ne koriste. Škola je zapravo bila neka nakazna izraslina na đubrištu, pupoljak groblja ili septičke jame.“ Naravno, i na početku ove priče sugeriše se zašto glavni junak uopšte dospeva u ovu jezivu građevinu nalik na snoviđenje, kada on pominje svoju snažnu „želju da spozna nešto o sopstvenom postojanju“.

Ipak, karakterizacijom se Ligoti ne bavi previše. To je razumljivo i iz razloga što su ovo mahom kraće priče, između desetak i dvadesetak stranica, ali takođe je očita i piščeva namera da se zanemari i prevaziđe individualni aspekt likova, i da se uvek dođe do metafizičkog ishodišta. Nimalo nije slučajno to su što u više priča glavni junaci antropolozi (pored ezoteričara, koji preovladavaju), budući da ovde kao lik figurira uglavnom čovek kao vrsta, a ne pojedinac.

Vredi pomenuti još jednu priču koja se izdvaja – „Senka na dnu sveta“ koja zatvara zbirku, neodoljivo podsećajući na najbolje Lavkraftovo ostvarenje, novelu „Boja izvan ovog svemira“. Na jednoj njivi, žitelji varošice otkrivaju „izopačenu letinu“ – potpuno crnu, ljudskom iskustvu nepoznatu materiju koja izrasta iz zemlje i koju ni sekira ne može da preseče, a koja pri dodiru gotovo da i „nema nikakvu opipljivost“, nego „tek nagoveštaj materijalnog, slabiji i od osećaja vode ili vetra.“ Istovremeno sa njenom pojavom, meštani se suočavaju sa neobjašnjivim promenama vegetacije i klime, i dospevaju u „godišnje doba van svih doba“. Ovaj opis susreta sa pojavom ili entitetom koji je ljudskom iskustvu potpuno nepoznat i neshvatljiv izuzetno je uspešan. Mada je kraj možda pomalo mlak, pogotovo u poređenju sa legendarnom Lavkraftovom pričom (jedna ljudska žrtva i varošica biva oslobođena neshvatljivog zla), implikacije o ljudskoj nemoći pred ćudima prirode i nepoznatim suštinama postojanja, ipak ne bivaju ublažene ni kada se dospe do poslednjih redova i manje-više srećnog raspleta…

Kao dodatak, u knjizi je štampan i vrlo zabavan Ligotijev esej o načinima na koji horor dela teše svoje konzumente. On navodi čak šest načina – izlaganje fiktivnim užasima kao priprema za užase stvarnosti; zabava; posmatranje užasa kao podsećanje da smo trenutno na sigurnom, u toploj fotelji; uporno suočavanje sa spoznajom o našoj neizbežnoj zloj kobi dok je prosto ne prihvatimo; poistovećivanje sa čudovištima; i, najzad, nadilaženje nivoa pojedinca kroz uživljavanje u sveobuhvatnu zlu kob. Međutim, na kraju Ligoti priznaje – a šta bismo drugo od njega i mogli da očekujemo? – da nijedna od ovih uteha nije efikasna onako kako bismo želeli, da je svaka jednokratna, i da je, naravno, i ovde reč tek o iluziji. Kao glavnu utehu koju horor nudi, pisac ipak navodi činjenicu da nam on omogućava da saznamo da je neko delio naša osećanja i potom od njih uspeo i da sačini umetničko delo.

Kako nas je edicija „Poetika strave“, u okvru koje se „Pisar tame“ štampa već navikla, tu je i obiman esej o Ligotiju i njegovoj poetici iz pera dr Dejana Ognjanovića, detaljna biografija pisca, a naslovna stranica koju je ilustrovao Ivica Stevanović definitivno je najstrašnija do sada u ovom serijalu knjiga, a verovatno i u nekoj daleko široj konkurenciji.

Filip Rogović

 

[Baudrillard]

Imati glavu punu lažnih sećanja i deluzija jeste stanje bivanja čovekom. Putujete starim putem i ustanovite da stvari nisu onakve kakvim ste ih upamtili. Kako su mogle toliko da se preobrate? Odgovor je, naravno, da se nimalo nisu promenile. Jedino preobraćanje koje se odigralo jeste ono u vašoj glavi, gde se mnoštvo naročitih stvari udružuje u zaveri kako bi nam sve vreme menjale opažaje. Najučestalija među našim deformisanim prisećanjima jeste memorija vezana za mesta koja nam se sada čine mnogo manjim nego što su bila kad smo ih prvih put susreli. Drugamesta nalazimo da nisu tako zabavna kakvim smo ih nekad zamišljali. Ali vrhunski nestašluk u našim glavama jeste stvaranje sećanja na mesta koja nikada nisu postojala i na dešavanja koja se nikada nisu odigrala.

Tomas Ligoti

 

[Baudrillard]

Kroz svekoliko Ligotijevo delo, lutka figurira kao neosetljiva i subpersonalna stvarnost skrivena ispod ’bezumnih ogledala’ naše naivne stvarnosti. Lutke funkcionišu kao ’provodnici do nerealnog’, kroz čiju delatnost halucinatorna fenomenalnost procuri u simultanu konkretizaciju oniričkog. Život se odigrava kao lutkarska predstava iz koje nema bežanja, beskrajni san u kojem su lutke uopšteno nesvesne da su zatočene u mesmeričkom plesu o čijem mehanizmu ne znaju ništa i nad kojim nemaju nikakvu kontrolu.

Džejms Traford

 

[Baudrillard]

METAFIZIČKI KOŠMARI TOMASA LIGOTIJA

“Odista, takav sam noćnik što tragiku svijeta pije” (T. Ujević)

“Moj stav je da je prokleta šteta što se život ikada razvio na ovoj ili bilo kojoj drugoj planeti i da bol koji stvorenja trpe čine postojanje neprekidnim i vječitom košmarom. Ovaj stav se nalazi u pozadini svega što sam ikada napisao.”

Kada sam nabasao na ovu rečenicu osjećao sam se kao da sam sreo starog prijatelja. Mislim da sam bio antinatalista još kao tinejdžer, mnogo prije nego što sam znao za taj pojam, i za to da se doktrina da je moralno neispravno učestvovati u produženju vrste može braniti sasvim solidnim filozofskim argumentima. O Ligotiju sam doduše znao ponešto,čuo sam za ime ali tek sporadično, iz nekih recenzija na Ognjanovićevom blogu Cult of Ghoul. Riješio sam,dabome, da ga bolje upoznam. Na naš jezik su prevedene tri njegove knjige: “Teatro Grottesco” , “Pisar tame” i “Dnevnik Noći”. Odabrao sam treći naslov i mislim da nisam pogriješio.

Tomas Ligoti je rođen devetog jula 1953-e u sumornom industrijskom Detroitu, gradu čije ime etimološki upućuje na “tjesnac”. Ljupke li podudarnosti! Dijete jula dakle, rođen pod vladavinom hirovite i promjenljive Lune kao i toliki umjetnici: Prust, Ujević, Krleža, Hese, Modiljani, Klimt,Šagal… Njegovu prozu ponekad nazivaju “filozofskim hororom”. Ako ste ljubitelji filmskih slešera, medicinskih trilera ili radova Klajva Barkera Ligoti možda nije pisac za vas. Kod njega nema mnogo krvi, brutalnosti, šoka. Čitavo njegovo djelo karakteriše neodređena jeza, nagovještaj, Angst. Čovjek hoda ulicom zadubljen u misli i krajičkom oka spazi neki čudan predmet. Ili je to možda rep neke životinjice? Ne znamo. Ili ovo: “Čovjek se budi u mraku i pruža ruku da dohvati naočari s noćnog ormarića. Neko mu stavlja naočari u ruku.” To je Ligoti. Rekao bih da tu ima i Kafkinog uticaja, imam na umu “Priču matorog momka”. Dijabolične Kafkine loptice koje prate starog neženju u njegov sumorni stan i povremeno ga uznemiravaju tokom noći zaista podsjećaju na Ligotijeve predmete koji su čas stvari čas bića. Ne mogu a da se ne sjetim indijskog filozofa Šankare i njegove parabole o užetu i zmiji kojom ilustruje opsjenu pojavnog svijeta. Ali, naš pisac je više budista nego hinduista. On nije Alan Vots. Njegova kosmologija nije radosna a njegova nesigurnost nije mudra. Ligotija,reklo bi se, više uznemirava samsara nego što ga tješi misao o jedinstvu svih bića i nestvarnosti pojavnog svijeta. Postoji tu neka podudarnost sa onim što je Bodler napisao o dejstvu hašiša – neiskusan čovjek očekuje čudo, fantastične prizore, a nalazi samo svoje uobičajeno iskustvo, ali podignuto na n-ti stepen. Dejstvo supstance je tako sporo da se prelaz teško opaža, slično ulasku u lucidni san iz polubudnog, hipnagogičkog stanja.

Kao što znamo, kod Hauarda Lavkrafta, ograničenost ljudske percepcije je u neku ruku zaštita od bezimenog kosmičkog užasa. Dobro je što ne možemo da vidimo neke stvari i neka bića jer bismo u suprotnom najvjerovatnije poludjeli. I Artur Klark, iako pisac sasvim drukčije vrste se, ako me pamćenje ne vara, negdje vješto poigrava sa idejom da su komete možda žive. Ligotiju nisu potrebna čudovišta – njemu je užas nešto potpuno imanentno samom postojanju. Uzmite sljedeće redove iz priče “Beskrajna jednačina”: “Pošto bismo sravnili u tabeli svoj broj dana na ovom svetu, i dalje bismo morali da pomnožimo taj zbir nekoliko puta kako bismo uzeli u obzir i svoje snove – te dane unutar naših dana…” Ono što mi se posebno dopada kod Ligotija je fragmentarnost. Kod njega nema sistema. Sve je rasplinuto, neodređeno, snovito. U prvi mah to može biti zbunjujuće, ako ste od onih čitalaca koji vole da priča ima glavu i rep, uvod, razradu i rasplet. Mogla bi se napraviti analogija sa Sioranovim tekstovima koji su čas zastrašujuće lucidni čas previše magloviti i hermetični, čak i za nas koji ga volimo. Rečeno je da je razlika između pornografije i erotike u biti razlika između eksplicitnosti i nagovještaja. Isto vrijedi i za podvrste horora. Dakle, ako dijelite moje mišljenje da je nagovještaj mnogo strašniji od detaljnog prikazivanja užasa Ligoti će vam nesumnjivo biti interesantan.

A s obzirom da je “spooky season” na pragu, možda je “Dnevnik noći” baš idealna oktobarska knjiga za vas.

Jakov Daković

 

[mali roker]

Dobro me podseti da nastavim da ga čitam.
Tsalal je ostavio baš jeziv utisak na mene.

I ona priča za vreme Helovina, mislim da je ta priča i ekranizovana.

Ne mora biti krvi u hororu da bi ostavio jeziv utisak na tebe.

I priče nemaju kraj traju bez prekida kao sam život
Prisutnost ljubavi, radosti, mržnje, strave, jezivog osećaja da je to nešto tu odmah iza ugla i ti ga očekuješ iza ugla prođeš desetak uglova i ništa se ne desi, odahneš, priđeš sledećem uglu, naravno da nema ničega iza ugla, samo se nečija ruka nečujno spusti na tvoje rame

Malo sam iskoristila ruku iz predgovora na moj način....