Сједим прије мјесец дана у кафићу у којем сам већ инвентар са једном од најбољих другарица, кад улази тип...Висок, ћелав, црна брада, бијеле кошаркашке патике, нека бијела мајица, тексас бермуде, мишићи...Вилица ми пада, он изгледа предобро. Маја цвили. Вежем косу, она само гледа. Конобарица већ блене у њега, ниво суптилности трактор. Коса је свезана, убацујем мобилни у новчаник (да, новчаник ми је толики, и пун празних банковних картица) и кажем:,,Мајо, гледај сад." Устајем и 'ладно му прилазим. Питам да ли могу мало да сметам. Каже да могу. Сједам. Конобарица ме гледа попријеко. Шта попријеко, дијагонално. Не знам зашто, стварно. 
У оквиру разговора од пет (бројем: 5) минута сазнајем датум рођења, у глави рачунам разлику, годину и 354 дана је старији, да смо ишли у исту средњу школу, да није завршио фаултет, а уписао је два, још милион ситница, да ради одмах ту преко пута у продавици суплемената исхрани још милион ситница, чак и занимање његовог оца. И да, чак сам имала петље и да му тражим број телефона. Елем, након пет минута сам рекла да није фино што сам оставила Мају саму и да морам да се вратим. И да ћемо се видјети нас двоје. Касније сабирам утиске и долазим до закључка да он није класични џим баја и да има више од два кликера у глави.
И ту прича паузира.
Прије неких десетак дана сједим опет у истом кафићу, конобарица у фазону нећу ја кафу да јој носим, шаље мени неку помоћну. Whatever, сестро
Смјешкам се и шаљем оном типу поруку да сам ту и да налети ако буде расположен, а он 'ладно одговара да има неке режиме исхране да испланира и да не може. Завршавам своју кафу и, да се утјешим, поједем двије крофне. 
И ту прича опет паузира.
У суботу намјенски наилазим поред његовог радног мјеста. Њега нема. Питам и кажу ми да је друга смјена и да ће доћи у три.
Није ми баш драго, али пресједим пола дана у кафићу, попијем двије кафе и вратим се у 15 до 3. Чекам га и успут разговарам са његовим колегом. Прође 15 минута, кад ето њега. С врата ми баца осмијех од којег остајем благо ошамућена. Инстант капитулација. 
И пита откуд ја. Трепнем. ,,,Мене нико никад није одбио кад сам га звала на кафу. Поготово не онако. Смисли како да ми се искупиш." А онда је питао зашто ја уопште желим да кафенишем са њим. ,,Зато што ми не дјелујеш као класични џим баја." На то каже да баш так изгледа. Опет ми баца осмијех. Овог пута сам спремна. Иако ми кољена клецају, гледам га испод ока. ,,А добро,ја имам осјећј да имаш више од два кликера у глави и мислим да си квалитетан саговорник." На то ми је рекао да је чешће на инстаграму него на фејсу.
Ја онако мислим у себи -то што те не пратим на инстагрму не значи да те не пратим на инстаграму- и кажем ,,Океееее, кликнућу те."
[...TO BE CONTINUED...]
У оквиру разговора од пет (бројем: 5) минута сазнајем датум рођења, у глави рачунам разлику, годину и 354 дана је старији, да смо ишли у исту средњу школу, да није завршио фаултет, а уписао је два, још милион ситница, да ради одмах ту преко пута у продавици суплемената исхрани још милион ситница, чак и занимање његовог оца. И да, чак сам имала петље и да му тражим број телефона. Елем, након пет минута сам рекла да није фино што сам оставила Мају саму и да морам да се вратим. И да ћемо се видјети нас двоје. Касније сабирам утиске и долазим до закључка да он није класични џим баја и да има више од два кликера у глави.И ту прича паузира.
Прије неких десетак дана сједим опет у истом кафићу, конобарица у фазону нећу ја кафу да јој носим, шаље мени неку помоћну. Whatever, сестро
Смјешкам се и шаљем оном типу поруку да сам ту и да налети ако буде расположен, а он 'ладно одговара да има неке режиме исхране да испланира и да не може. Завршавам своју кафу и, да се утјешим, поједем двије крофне. И ту прича опет паузира.
У суботу намјенски наилазим поред његовог радног мјеста. Њега нема. Питам и кажу ми да је друга смјена и да ће доћи у три.
Није ми баш драго, али пресједим пола дана у кафићу, попијем двије кафе и вратим се у 15 до 3. Чекам га и успут разговарам са његовим колегом. Прође 15 минута, кад ето њега. С врата ми баца осмијех од којег остајем благо ошамућена. Инстант капитулација. И пита откуд ја. Трепнем. ,,,Мене нико никад није одбио кад сам га звала на кафу. Поготово не онако. Смисли како да ми се искупиш." А онда је питао зашто ја уопште желим да кафенишем са њим. ,,Зато што ми не дјелујеш као класични џим баја." На то каже да баш так изгледа. Опет ми баца осмијех. Овог пута сам спремна. Иако ми кољена клецају, гледам га испод ока. ,,А добро,ја имам осјећј да имаш више од два кликера у глави и мислим да си квалитетан саговорник." На то ми је рекао да је чешће на инстаграму него на фејсу. Ја онако мислим у себи -то што те не пратим на инстагрму не значи да те не пратим на инстаграму- и кажем ,,Океееее, кликнућу те."
[...TO BE CONTINUED...]
